Svi smo ga voleli i divili se njegovom glumačkom umeću. Da ga opaka bolest nije zauvek odnela, ove godine bi Glogi napunio 54 godine.
Iza njega su ostale sjajne uloge i intervjui da nas podsećaju kakva je glumačka i ljudska veličina bio, što potvđuje i sledeća situacija.
Svi se sećate debitantskog rada Anđeline Džoli, filma “U zemlji krvi i meda”, koji je predstavljen kao američka ratna drama iz 2011. godine, a koji je izazvao brojne polemike u BIH i regionu.
Na trećem festivalskom danu 62. Berlinala na evropskoj premijeri filma kritičari su bili nemilosrdni prema holivudskoj glumici i ispratili je zvižducima. To je bio samo nagoveštaj da će kritike filma biti osrednje ili loše.
U pomenutom ostvarenju Srbi su predstavljeni kao ubice, zločinci i silovatelji, a od samog starta film se našao na meti kritičara i novinara. I dan-danas je ostao neprihvaćen.
Kako većina smatra, ostvarenje je puno nelogičnosti, dijalozi su površni, glumci nisu odigrali kako se očekivalo, dok je istinitost većine prikazanih događaja dovedena u pitanje.
Međutim, pre nekoliko godina je kao vest odjeknuo podatak da je i okojni Nebojša Glogovac imao ponudu da igra u filmu “U zemlji krvi i meda”, te da ju je odbio.
Kako je pokojni glumac jednom prilikom izjavio, agenti koji su ga zvali nisu želeli da izgovaraju Anđelinino ime, već su je oslovljavali sa “ona”.
“Kontaktirali su me njeni agenti. Agent Bob tražio je da dođem na audiciju za film u London. Rekao je da ću tamo dobiti stranu s dijalozima. Ipak, kada sam tražio da mi pošalju scenario, to su vešto izbegavali s obrazloženjem da niko od potencijalnih glumaca ne sme znati šta piše u scenariju. Već ta misterija oko projekta mi je bila iritantna. Rekao sam im: hej ljudi, dajte da uđemo u suštinu rata, da izbegnemo šablon kako su jedni ludi, zaj****ni i sve će nas pobiti, a drugi sede skrštenih ruku.”
Kako je objasnio, agentima je rekao da će na neviđeno pristati na ulogu, ali samo ukoliko realno sagledaju naše ratove, prenosi Kurir.
“Na insistiranje agenata da prihvatim ulogu na neviđeno, odgovorio sam da hoću ukoliko film sagledava ove naše ratove kao zlo koje se desilo ljudima koji su se voleli, sarađivali, bili komšije, živeli zajedno, ženili se i udavali jedni s drugima, i u kojem su samo političari dobro prošli. Kako sam počeo da postavljam ta pitanja, tako je komunikacija, koja je počela vrlo pompezno, krenula da jenjava. A završila se tipično američki – u poslednjem pismu agenti ‘ši’ su mi napisali: ‘Pošto je vaš talenat toliki da bismo mogli da vam ponudimo samo glavni lik, a on je već dodeljen, nećemo imati ulogu za vas’.”
Vrlo brzo je shvatio da je to samo još jedan projekat u kome će Amerikanci nama pričati kako je izgledao rat.
“Kad sam shvatio da se radi o još jednom projektu u kojem će Amerikanci nama pričati priču o tome šta se kao događalo i kako smo mi proživljavali rat, a pritom nemaju pojma o suštinskim stvarima, zahvalio sam se na saradnji. I nisam zažalio. Film je ispao loš, Anđelina Džoli se nimalo nije proslavila kao rediteljka. Intuicija me je spasila.”
