Sudovi u Brazilu ubuduće će moći da odrede zajedničko starateljstvo nad kućnim ljubimcima parova koji se razvode, što je velika promena u načinu na koji se životinje tretiraju u pravnom sistemu. To znači da, ukoliko se partneri ne dogovore oko toga kome će pripasti životinja, sudija ima ovlašćenje da odredi model zajedničkog starateljstva, kao i podelu troškova njenog izdržavanja.
Podaci pokazuju da je pitanje kućnih ljubimaca vrlo važno u Brazilu, koji ima oko 213 miliona stanovnika i broji čak 160 miliona kućnih ljubimaca. Zato je novi zakon posebno značajan, a da bi se primenio, uslov je da je životinja veći deo života provela sa parom.
Postoje i jasna ograničenja – na primer, zajedničko starateljstvo neće biti moguće u slučajevima gde postoji krivični dosije, kao ni tamo gde je zabeležena ili postoji opasnost od porodičnog nasilja.
Ovaj zakon dolazi kao odgovor na sve češće sporove oko ljubimaca pred sudovima, ali i kao reakcija na šire društvene promene. U zvaničnom saopštenju navodi se da se u poslednjim decenijama menja odnos ljudi prema životinjama, posebno u domaćinstvima sa manje dece, gde ljubimci sve češće zauzimaju mesto punopravnih članova porodice.
Pitanje kućnih ljubimaca nakon razvoda se različito rešava od zemlje do zemlje – na primer, u Velikoj Britaniji psi se i dalje pravno tretiraju kao neživi predmeti, poput automobila ili nekretnina, pa se sporovi svode na utvrđivanje vlasništva. S druge strane, Francuska je još 2014. napravila zaokret i kućne ljubimce definisala kao “živa i osećajna bića”, što je omogućilo i borbu za zajedničko starateljstvo u slučaju razvoda, dok Australija i dalje nema jasan pravni okvir za ovakve situacije.
Kome pripada ljubimac nakon razvoda u Srbiji
U Srbiji se pitanje ljubimaca posle raskida za sada ne rešava pred sudom, kako navodi profesorka Vanja Bajović sa Pravnog fakulteta u Beogradu za RT Balkan. U praksi, sve zavisi od dogovora partnera, jer se životinje i dalje pravno posmatraju kao stvar, a ne kao živo biće. U nekim situacijama odluka se donosi “životnom logikom” – recimo, ako deca pripadnu jednom roditelju, često i pas ostaje sa njim – ali to nije pravilo.
Izuzetak postoji ako životinja ima jasnu tržišnu vrednost. Tada spor može da se tretira kao imovinski, pa pravo na ljubimca ima onaj ko može da dokaže vlasništvo, odnosno da ga je kupio. Problem je što većina pasa formalno “nema cenu”, pa u tim slučajevima ne postoji ni obaveza da se nekom dodele. U najgorem scenariju, ljubimac može da ostane zanemaren ili čak na ulici, bez pravne odgovornosti bilo koje strane.
Emocije dodatno komplikuju stvar. Razvod je stresan i za ljude i za životinje, pa ljubimci često postaju kolateralna šteta – a nekad čak i sredstvo za ucenjivanje. Takođe, psi teško podnose nagle promen životne sredine: Mogu postati anksiozni, prestati da jedu ili da spavaju normalno. Zbog toga stručnjaci savetuju da se izbegava stalno “prebacivanje” životinje između dva doma i da joj se obezbedi stabilno okruženje. Pošto zakon ne nudi rešenje, sve se na kraju svodi na dogovor i na to koliko su vlasnici spremni da interes životinje stave ispred sopstvenog konflikta.
RTbalkan.
