Tokom Hladnog rata, CIA je snažno promovisala jednog od najpopularnijih američkih umetnika, u tajnoj propagandnoj kampanji osmišljenoj da okalja imidž Sovjetskog Saveza.
Do kraja Drugog svetskog rata, Sjedinjene Države bile su umetnička i kulturna zabit. Jeste da su imali Diznilend i Mekdonalds i koka-kolu, ali ništa od trajne kulturne vrednosti. Sa Evropom u ruševinama i umetnicima koji su pobegli pred nacistima, Njujork je postao kulturno stecište.
Krajem 1940ih, ispod smoga i nebodera Velike jabuke pojavio se pravi američki kulturni fenomen – apstraktni ekspresionizam čiji su predstavnici bili Mark Rotko, Viljem de Kuning i, najznačajniji, “umetnik-kauboj” Džekson Polok.
Polok se izdvojio od svojih savremenika “drip slikarstvom”, velikim platnima po kojima je prosipao i prskao boje naizgled nesvesno pretvorivši čin slikanja u umetnost. Tadašnji predsednik Hari Truman nije bio obožavalac. “Ako je ovo umetnost, onda sam ja Hotentot”, rekao je. No, kritičari i javnost su bili fascinirani.
Sva ta pažnja usmerena na Poloka i njegove savremenike zainteresovala je i obaveštajnu zajednicu koja je došla na ideju da kontroverzne slike apstraktnih ekspresionista iskoristi kao oružje u propagandnom ratu protiv Sovjetskog Saveza.
CIA kao poznavalac umetnosti
Na vrhuncu Hladnog rata, Sovjeti i Amerikanci su davali više stotina miliona dolara/rublja godišnje kako bi podržali svoje ideje savršenog društveno-političkog sistema. Paranoja u Vašingtonu bila je najopipljivija tokom godina “crvenog straha” pod Makartijem (1950-54) kada se činilo da SSSR ima infiltrirane agitatore u svakom kutku Amerike, od Holivuda do Kapitola, samo da bi se na kraju otkrilo da Makartijev lov na veštice ima isti kredibilitet kao i Trampov “Rusijagejt”.
Da bi suzbio histeriju, Truman je potpisao izvršnu naredbu da se federalni službenici istraže da li su na neki način povezani sa organizacijama za koje se smatra da su “totalitarne, fašističke, komunističke ili subverzivne” ili koje se zalažu za “promenu oblika vlade Sjedinjenih Država neustavnim sredstvima”.
U jeku te histerije, CIA je dobila naređenje da pojača svoj uticaj na kulturnom planu, prevashodno među likovnim umetnicima. Iako na prvi pogled deluje neobično ideja infiltriranja obaveštajaca među umetnike koji su po prirodi buntovni i nezavisni, ispostavilo se da je apstraktni ekspresionizam, sa ogromnim platnima isprskanim bojom koja retki razumeju, poslužio obaveštajcima za promovisanje ideje lične slobode i slobode izražavanja koje nema u socijalističkom realizmu SSSR-a.
“Prepoznato je da je apstraktni ekspresionizam vrsta umetnosti koja je učinila da socijalistički realizam izgleda još stilizovanije, rigidnije i ograničenije nego što je bio. I taj odnos je iskorišćen na nekim izložbama”, objašnjava Donald Džejmson, penzionisani CIA operativac.
Operacija “dugi povodac”
Američki obaveštajci sada su se našli pred problemom: kako sprovesti svoj “mračni uticaj” nad umetničkom zajednicom a da ne izazovu sumnju? Na scenu 1950. stupa operacija “dugi povodac”.
Agencija je pomogla da se formira paravan organizacija Kongres za kulturnu slobodu, čije je ime imalo sovjetski prizvuk. Ova grupa je bila odgovorna za tajno kanalisanje sredstava u Muzej moderne umetnosti (MoMA), koji je, iznenađujuće, imao brojne veze sa obaveštajnom zajednicom u svojim redovima. Vilijam Pejli, na primer, jedan od osnivača CIA-e, bio je član odbora Međunarodnog programa muzeja.
Majka Nelsona Rokfelera bila je suosnivač MoMA. Kao bivši čovek CIA-e (u domenu psihološkog ratovanja, ni manje ni više), i član jedne od najmoćnijih dinastija u Sjedinjenim Državama, Rokfeler je postao vatreni pristalica apstraktnog ekspresionizma.
Sa tako moćnim i pouzdanim vezama u samom srcu američke umetničke scene i aukcijskih kuća, Kongres za kulturnu slobodu je bio u mogućnosti da finansira nekoliko međunarodnih projekata, uključujući “Partizan rivju”, časopis koji je bio popularan među evropskim intelektualcima. Takođe je bilo potrebno nekoliko izložbi apstraktnog ekspresionizma po Evropi kako bi se prikazao rad Džeksona Poloka, koji je uvek bio glavna atrakcija.
Nesvestan uloge koju je američka obaveštajna zajednica odigrala u njegovom spektakularnom usponu na vrh međunarodne umetničke scene, Džekson Polok je uživao u slavi i bogatstvu sve do smrti u saobraćajnoj nesreći 1956. godine.
Nemoguće je, navodi američki pisac i novinar Robert Bridž, reći kakav je uticaj CIA imala na Polokov život i Hladni rat uopšte. Polok je bio bio veliki talenat koji bi uspeo sa ili bez tajne podrške američke obaveštajne zajednice, ali u kojoj meri je, opet, nemoguće reći.
Isto bi se moglo reći i za hladnoratovski obračun. Sve u svemu, bilo bi teško reći da je apstraktno delo Džeksona Poloka mnogo doprinelo raspadu Sovjetskog Saveza.
Iako je njegov radikalni rad svakako izazivao žestoke spekulacije na koktel zabavama u Njujorku, većina ljudi nije mogla da vidi vezu između Polokovog rada i navodne “superiornosti” kapitalističkog društva iz kojeg on potiče. U stvari, bez obzira na osećanja umetničkih kritičara, mnogi zapadnjaci tog vremena verovali su da je moderna umetnost znak moralne degeneracije i društvenog propadanja, pogodnija za kačenje na zidu bordela nego umetničke galerije.
Ubrzo nakon Polokove smrti, tadašnji predsednik Dvajt Ajzenhauer izrazio je prezir prema avangardnoj umetnosti. “Šta se desilo sa našim konceptom lepote, pristojnosti i morala”, pitao je. Izgleda da smo zaboravili na dela Mikelanđela i Da Vinčija i okrenuli se platnima koja izgledaju kao da je neko pregazio kantu boje preko njih, dodao je.
Ako CIA nije uspela da ubedi čak ni predsednika SAD da je apstraktni ekspresionizam novi put napred, onda verovatno nije uspela da ubedi ni milione drugih ljudi sa obe strane gvozdene zavese.
