Da barem ptica feniks na njenoj ruci zaplače. Prema drevnom predanju feniksove suze leče baš sve. A ovom svetu je baš potrebna poneka lekovita suza. Ili malo vrnjačke vode.
Parkirali smo iza nedavno dovršene višespratnice, nadomak kružnog toka na ulazu u stari deo varoši. Gazda je mlad čovek, živi u istoj zgradi sa porodicom. Pitam ga koliko košta vrnjački kvadrat. Dve hiljade, odgovara on, sležući ramenima kao da sa izvinjava.
„Kraljica srpskih banja“ ima svoju cenu, pa shodno tome i dosta gradilišta. Ipak je uspela da izbegne tužnu sudbinu Zlatibora – nema solitera na vidiku. Hodamo uz reku koja ima manje vode nego pre petnaestak godina, kada sam bio ovde, ulazeći u srce jedne od najpoznatijih varoši u Srbiji.
Nenajavljeno proleće u februaru napunilo je i baštu Švajcarije, lokala čiji šarm nije samo u starinskom nazivu za jednu alpsku zemlju. Decenijama se dobar glas lokala zasniva na kombinaciji solidne hrane i izvrsne lokacije. Sednemo i mi u baštu dok još ima mesta.
Odavde se vidi drvena statua maskote koja se zove Gočko. Kažu da je to vrabac u šumadijskoj narodnoj nošnji. Meni izgleda kao bucmasto pile sa šajkačom.
Foto: Dragoslav Dedovic/DW
Imam vremena da osmotrim Hram Živonosnog Istočnika Presvete Bogorodice – pravoslavnu crkvu smele i skladne arhitekture podignutu 2012. godine. Na drugoj obali, sva obasjana suncem, ona svedoči o nekonvencionalnom razmišljanju arhitekte Dimitrija Lj. Marinkovića o odnosu neimarstva i teologije. A posvećena je Svetom izvoru koji je, prema legendi, u blizini carigradskih zidina otkrio vizantijski car Lav I zvani Tračanin.
Još dok je bio vojnik, jedan slepac mu je na tom mestu zatražio vode. Ženski glas je budućem caru javio da poprska slepcu oči vodom sa obližnjeg izvora. Slepac je progledao, a kada je postao car, Lav je tu izgradio crkvu. Hrišćani veruju da mu se tada, kraj istočnika, javila Bogorodica. To je veza između vizantijskog petog i banjskog 21. veka – između dve crkve, carigradske i vrnjačke: voda koja leči.
Lepo bi bilo ostati ovde i dugo ćaskati uz žamor prepune bašte, puštajući sunce da miluje teme, ali čeka nas obilazak varoši na čijem licu su kao malo gde gusto posejani kulturni belezi raznih epoha.
Koračamo nogu pred nogu Promenadom, sunčani februar izmamio je mnoštvo turista i izletnika u šetnju. Nižu se mostovi. Kažu da ih na Vrnjačkoj i Lipovačkoj reci ima 32. Ali nekoliko njih su „tematski mostovi“.
Most ljubavi je toliko poznat da je zaslužio sopstvenu stranicu na Vikipediji. Tu svako može da sazna da su se ovde sastajali učiteljica Nada i oficir Relja. Njega je rat odneo u Grčku, jedni kažu u zagrljaj neke Grkinje, drugi vele u herojsku smrt. Kao u narodnim pesmama Nada vene i umire. A Desanka Maksimović ne bi bila to što jeste da je ova priča nije nadahnula. Rezultat je pesma „Molitva“:
Brzo kao kratkovečne cveća liske
i ova ljubav staće da se kruni i drobi:
žedan je zaborava tamni vir.
Ne ide ovaj početak pesme uz zlatan odsjaj sunčevih zraka na bezbrojnim katancima, kojima su devojke i mladići za ogradu mosta zaključali svoju ljubav da ne bi počela da se „kruni i drobi“ kao ona koja je spojila pa razdvojila Nadu i Relju.
Pesnici znaju da je besmrtna samo opevana ljubav, one prećutane kao da se nisu desile.
Mostovi i liporedi
Foto: Dragoslav Dedovic/DW
Nešto dalje je Most matematike. Šahovski velemajstor Svetozar Gligorić je svojevremeno na obali igrao simultanku sa učesnicima međunarodnog matematičkog simpozijuma. Nije čudo da se od tolike sabrane inteligencije nekome upalila lampica – zašto jedan most ne bi bio posvećen matematici.
Sledi Most daljinar. Na svojim tablama donosi informaciju o udaljenosti evropskih prestonica. Sofija je najbliže, a Moskva najdalje. Na mostu „Spomenar“ od leta 2021. zapisane su misli i stihovi pesnika – od Mike Antića preko Duška Trifunovića do Đorđa Balaševića. Poslednji u nizu već kultnih mostova je onaj koji se zove „Ko to tamo peva“, posvećen glumačkom tragu u vremenu Bate Stojkovića.
Već je vreme ručku. U poznatom restoranu Tri golubice nema mesta. Produžimo dalje prema izvoru Snežnik, ispod golih stabala lipe postrojenih u drvorede. Mora da u junu, nakon letnjeg pljuska, cela banja miriše na čaj.
Inače, na širem području varoši postoji sedam izvora lekovite vode. To su znali da cene u rimska vremena, za ostale epohe nedostaju pisani tragovi. Tek su se vladari iz dinastije Obrenović dosetili da bi ovo mesto moglo da bude isto što i Karlove Vari u Češkoj, pa su poradili na tome.
Mesto smo našli u odličnoj kafani Tri lipe. Na sto je izašlo sve što domaćinska kuhinja nudi, od moravske salate preko čorbe do vruće lepinje zapečene sa alevom paprikom. Konobari su bili brzi i nervozni, a gosti opušteni.
Park, hoteli, vile
Sada je ponovo na redu šetnja, pa onda kafa. Najpre prođemo kroz glavni park u mestu, odnegovan u poslednjih vek i po i dovoljno zelen čak i sada, jer su dalekovidi ljudi sadili i zimzeleno drveće.
Nasred parka, odmah pored Rimskog izvora, nalazi se poznato Termomineralno kupatilo, centralna banjska građevina. Sećam se da je u prvoj deceniji novog milenijuma tu slobodno isticala topla voda sa sumporastim mirisom. Ljudi su je zahvatali u flaše i bidone. Toga više nema.
Pozdravimo usput i bronzanog Dragana Nikolića, kome već nedostaje pola okvira na cvikerima, pa se damo u potragu za mestom koje obećava dobru kafu. Hoteli sa mnogo zvezdica poput, Ceptera, Parka, ili Fontane u punom su pogonu. Ali i novi hoteli poput Pegaza, koji je na uzvišici van centra imaju argumente kao što je sofisticirana kuhinja.
Foto: Dragoslav Dedovic/DW
Vidljive su i oronule zgrade poput one iznad glavnog banjskog parka – nekada je tu bio ponosni hotel Železničar. Izgleda da je u Vrnjačkoj Banji lakše izgraditi novi hotel nego obnoviti stari. Stecište nekadašnjeg bujnog života zuri u banjski park dupljama razbijenih prozora.
Uspomene nekoliko generacija gostiju povezane su sa takvim starijim hotelima ili vilama.
Šetnja ulicama van centra pokazuje da su neke stare građevine na izdisaju, da su neka dvorišta vila zaparložena. Pomislim na to kako je davnašnja vlast rešavala stvari: 1906. godine porušene su sve preostale straćare u mestu i sagrađene nove kuće i banjski objekti. To je očito delovalo, jer hroničari kažu da je prvi pravi procvat varoš doživela pred balkanske ratove.
Zastoj izazvan Velikim ratom prevaziđen je tridesetih godina prošlog veka. O novom procvatu svedoče podaci da je u Vrnjačkoj Banji tada bilo čak 257 vila i 133 zanatskih i trgovačkih radnji. Svaka od njih je imala svoju istoriju i svoje ime. Danas su table istaknute samo pred najpoznatijim građevinama kao što su vile „Kosovo“, „Snežnik“ ili „Jugoslavija“ kojoj je, kažu, 1935. ime dao Branislav Nušić.
Filmska varoš, pesničko brdo
Cela varoš je u znaku filma – filmadžije i pozorišni ljudi rado borave u mestu, i to ne samo u vreme održavanja festivala, bioskop u centru ima skoro kultni status, a postoji i Kuća scenarija sa knjižarom u kojoj se mogu videti originalni scenariji preko 200 domaćih igranih filmova.
Onda je sasvim logično da na kafu svratimo u kafić Rubljov. Moja prva asocijacija je svetac umetničkog filma Andrej Tarkovski i njegovo veliko ostvarenje „Andrej Rubljov“. Kafić ima tri nivoa, modernog je muzičkog senzibiliteta s mrvicom ekscentričnosti, a stilski nameštaj je poruka da ovde nije mesto galamdžijama. Umeju i da skuvaju čestitu kafu.
Foto: Dragoslav Dedovic/DW
Potom se sam penjem na brdo iznad centra. Zvali su ga Čajkino, Aleksandrovo, pa Crkveno brdo – jer se tamo nalazi crkva Rođenja Presvete Bogorodice. Posle stepenica koje nisam brojao prošao sam pored kafea „Scena-teatar“ iza kojeg je impozantna Letnja pozornica. Mene je zapravo na brdo dozvao spomenik poeziji.
Skulptura muze poezije i muzike Euterpe koja u ruci drži pticu feniks postavljena je na liticu iznad varoši početkom osamdesetih. Tu je dve decenije bilo okupljalište najboljih jugoslovenskih pesnika na Velikom mitingu poezije. Sada Euterpa samuje, feniks iz njene ruke nikako da poleti.
Ali povezanost sa lekovitom vodom varoši pronalazim u priči o feniksovim suzama – one prema predanju koje seže sve do staroegipatskih vremena, leče baš sve. Ovom svetu bi baš trebala poneka feniksova suza.
Hotel Fontana je te večeri nudio degustaciju vina i prodajnu izložbu sireva. Ispostavilo se i da je dobar glas kuhinje hotelskog restorana potpuno opravdan. A živa svirka bila je potpuno iznenađenje. Počev od džeziranih evergrina mladi bend je prošao kroz šezdesete, sedamdesete i osamdesete.
Onda je mikrofon uzela dama po imenu Ljubica Vraneš i prostoriju ispunila magijom pevajući Historia de un Amor – stvar koja me uvek dirne kada je pevaju Luz Kasal ili Gvadalupe Pineda. Dama kao da je pevala Nadi i Relji. Ne znam da li je ova srpska pevačica svesna da je to njena pesma i da druge ne bi trebalo da peva.
Ovo slavlje urbane Vrnjačke Banje u čast nekoliko pokolenja šmekera koji su imali prefinjeni muzički ukus i u sitne sate, trajalo je negde do pola jedanaest. A onda se povampirila Srbija u sasvim drugom rasponu – od Lepe Brene naovamo. Promena žanra je neumitno vodila današnjem zvuku veselog rasula. Bilo je vreme da pođemo na spavanje.
Sutradan smo posle oproštajne šetnje seli u baštu picerije Trg samo zato jer je na Trgu kulture, ispred kulise Narodne biblioteke „Dr Dušan Radić“ uživo svirao trio iz Jagodine Black & White. Retko pošten rok, od Atomnjaka, preko Azre, Čorbe, sve do zahtevnijih stvari grupe Smak ili Leb i sol. Tu i tamo otprašili su i strane hitove poput „All Summer Long“ Kid Roka.
Ta muzika je bila moja lekovita kupka. Video sam da oko mene prosedi rok-veterani cupkaju nogama sa živahnom iskrom u pogledu. Momci iz Jagodine su nam pomogli da na sat vremena u Vrnjačkoj Banji zaboravimo kako je narodnjački treš uspešno okupirao celi Balkan.
Historia de un Amor – All Summer Long
Foto: Dragoslav Dedovic/DW
Lepota postojanja
Pre nego što smo se oprostili od ove varoši u koju jedni odlaze po zdravlje, drugi da bi bili viđeni, a treći poslom, popeli smo se do Zamka kulture. Tako se sada zove reprezentativno zdanje koje je kao svoj letnjikovac 1887. izgradio general Jovan Belimarković.
Tek kada zadivljeni priđete fasadi koja se na suncu šepuri u svom „romantičarskom istoricizmu” sa italijanskim primesama, kada se popnete stepeništem na trem i pogledate dole, prema Toplom izvoru, osetite šta je jednom Vrnjačka Banja zaista bila. I šta bi možda jednom opet mogla biti.
Verovatno bi se članovi Osnovatelnog fundatorskog društva kiselo-vruće vode u Vrnjcima iz 1868. kao očevi moderne Vrnjačke Banje zadivili prizoru koji ja gledam vek i po kasnije. Ili bi se uplašili? Mogu samo da nagađam.
Dok se vozimo putem punim gradilišta u pravcu Kruševca, po glavi mi se vrzma jedan od zapisa sa Mosta kulture: „Toliko je u životu bilo stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.“
Kada ovo kaže neko ko se potpisao kao Ivo Andrić trebalo bi mu verovati na reč. Mi smo upravo to uradili ova dva dana – u ovoj varoši smo bez straha udahnuli lepotu postojanja punim plućima.
