“Postoje trenuci kada jednostavno ne znate šta da napišete”, počeo je izveštaj sa sahrane Hesusa de Migela novinar madridske “Marke” Đoel De Rio.
„Ono što sam doživeo ispred pogrebnog zavoda, gde se nalazilo telo Hesusa de Migela pre nego što je prevezeno, bio je jedan od takvih trenutaka“.
Rajko Garsija, većinski vlasnik Tenerifa, okupio je ceo tim. Bio je to neplanirani sastanak, jedan od onih koji se dogode zato što neke stvari jednostavno ne mogu da čekaju. Igračima je trebalo objasniti kako će biti organizovani naredni sati, kako da se od Hesusa de Migela oproste onako kako je zaslužio i, pre svega, kako da razgovaraju o onome što sledi. O tome kako da budu uz Mariju i njihovu ćerku.
„Igrači su stajali oko njega. Pažljivo su ga slušali. A onda je izgovorio poslednju rečenicu“, napisao je De Rio i preneo zakletvu prvog čoveka Tenerifa.
„Molim vas da budete uz Mariju… A ja vam obećavam da njenoj devojčici nikada ništa neće nedostajati“.
„Rajko se u tom trenutku potpuno slomio. Briznuo je u plač i otišao. Više nije mogao da izdrži. A i mi koji smo bili tamo jedva smo uspevali da obuzdamo osećaj da se nešto i u nama lomi. Jer to nisu bile samo reči. Bilo je to obećanje dato usred nezamislivog bola, pred potpuno skrhanim saigračima, uz misao na devojčicu koja je upravo ostala bez oca“, pisao je De Rio i nastavio:
„Tu sliku ću zauvek pamtiti. Rajka, igrače okupljene oko njega i te reči“.
De Rio je posebno istakao tugu koju je nosio Garsija.
„Pamtiću i način na koji se većinski vlasnik Tenerifa suočio sa ovom tragedijom. Bio je štit svima oko sebe, preuzeo je odgovornost u najtežim trenucima i prema svakome se ophodio s dobrotom, toplinom i poštovanjem. Bez distance. Svestan da je, iznad svake funkcije i položaja, postojala porodica kojoj je bilo potrebno da se oseća zaštićeno“, napisao je i zaključio:
„Mislim da i to zaslužuje da bude ispričano.“
„Ono što dolazi biće mnogo teže“
„Otkako smo saznali za Hesusovu smrt, video sam toliko bola. Toliko neverice. Zagrljaje kojima nisu bile potrebne reči i ljude koji još nisu uspevali da shvate šta se dogodilo. Video sam svlačionicu koja je ostala bez jednog od svojih članova, potpuno slomljenu od tuge, ali i klub koji je umeo da brine o svojima i pruži im podršku kao malo ko. A Tenerife je reagovao na način koji zaista duboko dira u srce.
Ljudi ovog grada doživeli su njegov gubitak kao sopstveni. Tugovali su za Hesusom, zagrlili njegovu porodicu i pokazali da u društvu koje toliko često zaboravlja šta znači staviti se u tuđu kožu još postoje vrednosti za koje se vredi boriti. Nisu važne boje, nije važno odakle neko dolazi, niti kakve razlike postoje među nama. Kada jednu porodicu pogodi ovakva tragedija, jedino što je važno jeste da budemo uz nju. Tenerife je Hesusu bio porodica. A sada, više nego ikada, mora da bude porodica Mariji i njihovoj ćerki.
Jer ono što dolazi biće mnogo teže.
Sada slede dani bez odavanja počasti, bez kamera, bez tolikog broja ljudi koji su tu da pruže podršku. Dani u kojima će se život za sve ostale nastaviti, ali ne i za one koji moraju da nauče da žive s nečijim odsustvom. A nema ničeg surovijeg od toga. Ipak, radije biram da se držim onoga čemu sam svedočio proteklih dana.
Bola, da, ali i ogromne ljudskosti na koju sam naišao. Kluba koji je znao da bude uz svoje ljude i grada koji je pokazao koliko veliko srce ima“, pisao je De Rio i potpisao sa:
„Za Demigola. Za Mariju. Za njihovu devojčicu“.
