Poseta predsednika Trampa Pekingu, čini se, donela je znatno slabije ekonomske i druge rezultate nego što su se nadali u Vašingtonu kada su prošle godine zatražili taj sastanak. Razlog je pre svega to što su pregovaračke karte američkog predsednika, koje je on nastojao da stekne raznim formama pritiska, u međuvremenu izgubile snagu.
Ceo svet zahvatilo je uzbuđenje u očekivanju dvodnevnog susreta predsednika Si Đinpinga i Donalda Trampa u Pekingu, što se očitovalo i u poplavi medijskih izveštaja. Interesovanje je, čini se, bilo veće nego obično zbog velike energetske i inflatorne krize koja preti da preraste u recesiju, pa možda i depresiju i ozbiljne nestašice hrane na globalnom nivou.
Naime, postojala je nada da bi dva lidera mogla da poprave bilateralne ekonomske odnose, prodube međusobno poverenje i naprave određeni iskorak u smeru zaustavljanja rata u Persijskom zalivu, te tako doprinesu stabilizaciji tržišta i snabdevanja najpre u svojim zemljama i regionu Istočne Azije, a onda i celom svetu.
Međutim, sudeći po ceremonijalnoj formi tog susreta i relativno skromnim ekonomskim rezultatima iznetim u saopštenjima nakon njega, on nije dao rezultate od suštinskog značaja za unapređenje odnosa dve zemlje i stabilizaciju svetske ekonomije.
Slabe pregovaračke karte američkog predsednika
Naime, mediji u SAD prenose da je Trampova delegacija u Pekingu, u čijem sastavu je bio krem de la krem američkih oligarha-milijardera, uspela da potpiše sporazum vredan između 17 i 19 milijardi dolara o kupovini 200 putničkih aviona kompanije “Boing”.
Međutim, britanska agencija Rojters izveštava da je očekivanje Vašingtona bilo da će Kina otkupiti čak pet stotina letelica tog proizvođača sa sedištem u američkom gradu Sijetlu.
S tim u vezi valja reći da je sastanak u Pekingu, po izveštavanju medija u Istočnoj Aziji, zatražila američka strana prošle godine, u vreme kada su na snazi bile nove Trampove “recipročne carine”.
S obzirom na to da su se u međuvremenu desile i agresije na Venecuelu i Iran, u kojima je Kina veliki ulagač i kupac nafte, analitičari se slažu u oceni da je američki lider nameravao da te carine i fizičku kontrolu nad energentima koje proizvode važni kineski snabdevači iskoristi da u Pekingu iznudi pre svega velike ekonomske, a onda moguće, i određene političke ustupke.
Ovde se prvenstveno misli na krupnu porudžbinu “Boingovih” aviona i delova, masovnu kupovinu američkih poljoprivrednih proizvoda i “Envidijinih” čipova, pa čak možda i američke nafte i prirodnog gasa, kao i na odustajanje Pekinga od daljeg pružanja ekonomske i obaveštajne pomoći Teheranu.
Tramp i njegovi saradnici, dakle, igrali su agresivnu šahovsku partiju, čiji je cilj bio da Kinu dovede u pat poziciju, oslabi je i prisili na povećanje ekonomske zavisnosti od SAD.
Međutim, njegove carine u februaru ove godine je oborio američki Vrhovni sud, a i pre toga Kina je uspela da gubitak nastao smanjenjem izvoza u SAD zbog uvođenja tih carina nadoknadi povećanjem trgovine sa drugim zemljama.
Štaviše, ona je uzvratila sopstvenim sankcijama – prekinula je uvoz ogromnih količina američke soje, prouzrokovavši američkim farmerima gubitak od oko 12 milijardi dolara, zamrzla pregovore o mega kupovini “Boingovih” letelica i ograničila izvoz retkih metala neophodnih za izradu pametnih telefona, kompjutera i naoružanja u SAD
A kada je krajem prošle godine nakon susreta predsednika Trampa i Sija u Republici Koreji ostvaren izvestan detant u ekonomskom ratu između dve države, kada je američka administracija odustala od drakonskih carina na kinesku robu, vlasti u Pekingu su povukle zabranu uvoza američkih poljoprivrednih proizvoda, ali kineske kompanije koje su se prethodno već snabdele iz drugih izvora nisu obnovile uvoz soje iz SAD, pa je Trampova vlada bila prisiljena da obešteti farmere novcem iz državnog trezora.
Kina je takođe srušila Trampov plan da joj se uskrate najsavremeniji i najmoćniji čipovi i umesto toga ponudi stariji i sporiji “Envidijin” model “H200” tako što je sasvim prestala da naručuje američke poluprovodnike – zbog toga, udeo te američke kompanije na kineskom tržištu se stropoštao sa 90 na nula odsto.
Takođe, Iran nastavlja da pruža žilav otpor i mada SAD mogu da donekle ucenjuju Peking zaustavljanjem iranskih tankera namenjenih njemu i bombardovanjem železničke pruge koju je finansirala Kina i koja je preko centralnoazijskih (bivših sovjetskih) republika spaja sa Iranom, u Teheranu nije došlo do smene vladajuće strukture, pa snažne političke veze između Irana i Kine ostaju relativno netaknute.
Ono što je posebno oslabilo američku pregovaračku poziciju je činjenica da je američka vojska zbog nedovoljno promišljene operacije u Iranu istrošila dobar deo svojih zaliha krstarećih projektila, presretača raketa i pametnih avionskih bombi, čija se u proizvodnja u velikoj meri oslanja na sirovine i komponente iz Kine. Zbog toga je dodatno do izražaja došla ekonomska zavisnost SAD od vlasti u Pekingu i osetno oslabila vojna poluga kojom Vašington preti Kini, naročito u Tajvanskom moreuzu.
Tome treba dodati i činjenicu da Trampova popularnost u SAD pada i da njegovoj partiji zbog poskupljenja i pada životnog standarda stanovništva preti težak poraz na predstojećim izborima za Kongres.
Tako je američka delegacija, Trampovim rečnikom rečeno, praktično ostala bez svih jakih karata neposredno pred samit u kineskoj prestonici, pa se njena poseta svela na kurtoazne govore, (u pregovaračkom smislu prazne) ceremonije i pokoji biznis sporazum sklopljen tek toliko da bi se opravdao njen dolazak i održale minimalne bilateralne veze.
Budući odnosi fasada bez temelja?
U Pekingu znaju u kom smeru se kreću stvari – da američka država uporno radi na ekonomskom gušenju i slabljenju, te vojnom suzbijanju Kine. Oni znaju da se američka vojska već nekoliko godina, u saradnji sa svojim saveznicima u regionu, sistematski i sveobuhvatno sprema ne samo za prosto odvraćanje već i za pravi rat sa Kinom oko Tajvana i/ili Južnog kineskog mora.
Zapravo, nije bezrazložno smatrati da je taj rat već počeo vojnim udarima na kinesku energetsku infrastrukturu izgrađenu u inostranstvu, odnosno, ekonomske interese Pekinga u Venecueli, Iranu i Mjanmaru, gde su pobunjenici koje podržava Zapad presekli naftovod koji od obale Indijskog okeana vodi u Kinu i koji je izgrađen kineskim novcem.
Otud, izvesno je da Peking ne želi da bude u situaciji u kojoj tehnološki i finansijski jako zavisi od SAD, u situaciji gde bi mu, recimo, elektronska ili automobilska industrija stala zbog toga što je Vašington ponovo iznenada odlučio da prekine prodaju čipova.
On ne želi ni da ga zadesi paraliza avio-saobraćaja zato što je američka vlada došla na ideju da udari na kinesku ekonomiju putem zamrzavanja pošiljki rezervnih delova za stotine “Boingovih” letelica – zato će nastaviti razvoj sopstvenih putničkih aviona i američke koristiti isključivo za privremeno zadovoljavanje potražnje dok taj domaći razvoj ne urodi većim plodom.
Državni vrh u Pekingu takođe ne želi da kineske kompanije investiraju u SAD i onda izgube desetine milijardi dolara zato što je Bela kuća jednog dana odlučila da im zabrani rad ili konfiskuje imovinu pod nekim kapricioznim izgovorom.
Zato ne bi bilo čudno ako bi vlada u Pekingu nastavila da održava kontakt sa Trampovom administracijom samo na minimalnom nivou, neophodnom da se (na izvesno vreme) izbegnu (dalji) veći lomovi i sukobljavanja, u formi koja bi se mogla smatrati fasadom ili političkim pozorištem, a ne odnosom koji se zasniva na poverenju i ima supstancu.
