Da li je Srbin „kakav bio takav i ostade“, kao u onoj priglupoj pesmici „Niko nema šta Srbin imade“? Sam Sveti Sava je uneo toliko novina u srpsku duhovnost, kulturu, identitet, da ništa kod Srba nije bilo isto pre i posle njega. I u legendama o njemu, on uči ljude novim stvarima, da oru i kopaju, raznim zanatima. Ja ga nikada nisam doživljavao kao nekakvog sladunjavog sveca, koji živi miran, dosadnjikav život. U vučijoj zemlji i vučijem vremenu, Sava je pripitomio svoju zakrvljenu braću. Ponekad mi izgleda kao Gandalf Sivi, koji mudrošću i čarolijom čuva Svet ljudi. I naš Sava je započeo da stvara srpsku Družinu prstena.
Sveti Sava na fresci u Studenici, 1313-14.
„Tradicija nije obožavanje pepela nego prenošenje vatre.“ Na ovu misao je nedavno podsetio Vladimir Pištalo. Skoro da nema boljeg povoda da opet promišljamo tradiciju od Savindana. Stalo mi da u ovo vreme proslave ne samo oca srpske prosvete već tvorca srpskog naroda ukažem na nešto što, na prvi pogled, deluje otrcano. To da tradicija živi samo ako se zanavlja. Tradicija nikako nije okamenjeni ostatak prošlosti, kao što reče mladi etnolog Mladen Stajić. Ona je, možda, gorući znak koji osvetljava sadašnjost i pokazuje pravac na horizontu budućnosti. A može biti da je nešto još složenije, što ćemo videti ako imate strpljenja za čitanje ovog teksta do kraja.
Nacionalna tradicija svakako nije neki zatvoreni sistem. Jedan od najvećih znalaca za nacionalni identitet, Antoni Smit, kaže da je kulturno pozajmljivanje od drugih važno za uspeh i dugo trajanje nekih veoma drevnih etničkih/nacionalnih/verskih zajednica kao što su Jevreji. Kao primer navodi mešanje jevrejske i helenističke kulture, koje je ojačalo prisustvo Jevreja u antičkom svetu. Mogli bismo da dodamo i trijumfalni susret Jevreja i Moderne, koji im je omogućio nesrazmerno veliko prisustvo u najboljim poslovima i zanimanjima savremenog sveta.
Sveti Sava na freskama u Pećkoj patrijaršiji, Bogorodici Ljeviškoj i Sopoćanima
A šta to znači u srpskom slučaju? Da li je Srbin „kakav bio takav i ostade“, kao u onoj priglupoj pesmici „Niko nema šta Srbin imade“? Sam Sveti Sava je uneo toliko novina u srpsku duhovnost, kulturu, identitet, da ništa kod Srba nije bilo isto pre i posle njega.
I u legendama o njemu, on uči ljude novim stvarima, da oru i kopaju, raznim zanatima. Njegov savremenik iz pitome Italije, Franjo Asiški je ukrotio jednog jedinog divljeg vuka. A sveti Sava je, po nekim predanjima bio okružen vukovima, pa su ga nazivali vučijim pastirom.
Ja ga nikada nisam doživljavao kao nekakvog sladunjavog sveca, koji živi miran, dosadnjikav život. U vučijoj zemlji i vučijem vremenu, Sava je pripitomio svoju zakrvljenu braću. Ponekad mi izgleda kao Gandalf Sivi, koji mudrošću i čarolijom čuva Svet ljudi. I naš Sava je započeo da stvara srpsku Družinu prstena.
Gandalf u filmu Pitera Džeksona “Gospodar prstenova” (2001)
Sveti Sava je proputovao više sveta, od Aleksandrije do Brindizija, od bilo kog Srbina pre njega. Iskoristio je poznavanje sveta da poboljša svoje otečestvo. Njegova dostignuća u jačanju srpske posebnosti prevazilaze institucionalne pomake kao što je autokefalija.
Narodna kultura
Stariji istraživači (Radoslav Grujić, Dimitrije Bogdanović) smatrali su da su Sveti Sava i njegovi sledbenici od slave, čudnovatog običaja poteklog iz drevnih vremena, načinili jednu od najvažnijih i najlepših posebnosti naše duhovnosti. Time su stvorili u svetu jedinstveni nacionalni običaj oko koga se može graditi nacionalni identitet.
Putovanja Svetog Save, mapa Aleksandra Deroka
Ne zna se mnogo o tome šta se sledećih nekoliko vekova dešavalo sa slavama. Profesor Goran Vasin mi je rekao da se slavske ikone pominju u Osmanskom carstvu 17. veka. Današnji način slavljenja slave je ustanovio mitropolit Mihailo 1862. godine.
Dakle, temeljna tradicija našeg naroda, slava, razvijala se i zanavljala najmanje šest vekova, u skladu sa novim vremenima.
Jedna druga tradicija iz Srednjeg veka je svojevremeno nastala kao ispitivanje novih umetničkih mogućnosti. To su manastiri. U najdragocenije doprinose srpske duhovnosti svetskoj kulturi spadaju oni naši manastiri u kojima su spojeni Istok i Zapad. Kao što su Dečani.
Drugi dolazak Hristov, freska iz Dečana
Posle nekoliko vekova, Vuk je preokrenuo srpsku kulturu i identitet. On je uspeo da napravi neverovatan skok na putu približavanja tadašnjim centrima svetske kulture. Pronašao je „prečicu“ do samog srca romantičarske Evrope. Samouki iz Tršića je preuredio srpsku tradiciju na takav način da je postala hit kulturne mode u tadašnjoj Evropi.
Romantičarska epoha je, inače, ludovala za „narodnom“ umetnošću, do te mere čak da su ponegde, kao u Škotskoj, izmišljali narodne pesme. Čuveni osijanski epovi su po svoj prilici konstrukt jednog rodoljubivog škotskog pesnika. Srbi su, kao retko kada, u tom trenutku u prilici da Evropi ponude baš ono za čim je žudela: nepatvorenu narodnu kulturu.
Svi znamo za ushićenost s kojom su braća Grim ili Gete dočekali srpske narodne pesme. Onda se pak desilo nešto što će postati tipično za srpske uspehe i na drugim poljima. Umesto da slede Vukov put i preoblikuju tradiciju prema duhu vremena, Srbi su nastavili da pevaju u duhu narodnih pesama i onda kada se „moda“ promenila. Pročitajte šta piše o tome Svetozar Marković. Njihova kultura se vratila u balkanski budžak na jedan duži period. Ali makar su tih nekoliko godina dela slepih „pevača priča“ iz najgore evropske zabiti bila nadahnuće evropskih filologa, književnika i muzičara.
Petar Lubarda: Okamenjeni guslar, 1952.
Izmišljanje tradicije
Svaka tradicija je pomalo domaštana. Opštepoznata je priča o „drevnom“ škotskom kiltu i njegovim blistavim šarama, koje su tobože, oznake klanova. Ovaj „dizajn“ se razvijao tek u 18. i 19. veku, a na konačnu verziju je presudno uticao jedan pisac, Valter Skot. Slična priča postoji i za Njegoša i crnogorsku kapu.
Neke „nove“ tradicije, međutim, smislio je sam narod. Takva nova tradicija bila je šajkača. Počela je kao deo vojničke uniforme, nalik na mnoge slične u Evropi. Dušan Babac, naš najbolji stručnjak za istoriju uniformi, piše kako je srpska šajkača u početku bila plava, u raznim nijansama. Onda je srpska vojska 1908. godine, među prvima u svetu, uvela maskirnu, sivomaslinastu boju.
Posle Prvog svetskog rata šajkača je uz brič pantalone i korporan uglavnom u toj sivomaslinastoj boji, postala simbol, prvo Srbijanaca, onda Srba uopšte. Da li je u pitanju bila nemaština, ili ponos na svoju pobedničku vojsku? Devedesetih godina su izbegli Krajišnici radili po građevinama u maskirnim uniformama. U svakom slučaju, jedna modernizacijska tekovina s početka 20. veka postala je važan sastojak srpske tradicije.
Aleksandar Deroko: Lament nad Srbijom 1813.
Tako je i truba, od vojničkog instrumenta, postala neodvojivi deo svakog slavlja, mada će tu tradiciju konačno kodifikovati Guča, Kusturica i Bregović tek devedesetih godina 20. veka.
Slično putovanje su prešli i ćevapčići. Njihovo poreklo je od neke vrste fast fuda u mnogim orijentalnim gradovima. Tradicionalna seoska kuhinja nije raspolagala tolikim mesom. Porast standarda i izum zamrzivača povećali su upotrebu mesa. Za razliku od ostalih levantinskih đakonija, srpski ćevapi su često od svinjetine. I eto još jedne nove „tradicije“.
Ovo su samo neki primeri „izmišljanja tradicije“ kako bi to rekli Rejndžer i Hobsbaum. Mogao da ih još nabrajam, ali cilj ovog teksta nije da predstavlja zbirku zanimljivosti. Nameran sam da pokrenem raspravu o tome koji elementi „tradicije“ treba da budu negovani u 21.veku?
Srbi u 21. veku
Prvo treba da razmislimo ko će biti Srbi u tom veku. Njih će biti ne samo manje nego će i taj smanjeni narod biti drugačije raspoređen nego danas. U samoj zemlji, većina naroda živeće oko četiri velika grada (Novi Sad, Beograd, Kragujevac i Niš), možda i tri, jer će Beograd i Novi Sad biti jedna razvučena urbana aglomeracija. Njihov identitet će biti pre periferijski, nego „urban“.
Najbogatiji deo naroda živeće po belome svetu. Njihova deca mogu da biraju kojim će se tradicijama prikloniti. Kako učiniti da srpske tradicije privuku pogled tog naraštaja kome se u velikim svetskim gradovima, kao u supermarketu, nudi veliki identitetski izbor? Šta je to što mladi Danijel i Gabrijela treba da upamte o svojim korenima? Čime će se toliko ponositi da će poželeti da to zaveštanje predaju svojoj deci? Koliko „tuđih“ sastojaka može da se prihvati da se ne izgubi tradicionalni „ukus“?
Nemanja Radulović: Pašona kolo
Neki smatraju da je spas u zatvaranju očiju na promenu. Ili u uvođenju prave, nepatvorene „tradicije“. Nedavno je izbila rasprava oko odnosa joge i pravoslavlja. Ima autora koji tvrde da su posebna tehnika disanja i telesni stav kod isihasta, monaha sa Svete gore, nastali pod uticajem istočnjačkih tehnika. A oni su bili veći vernici od mnogih današnjih pravoslavaca.
Na drugoj strani, neki uticaji se smatraju „prirodnim“. Na primer u nekim crkvama se drže pokrivanja ženskih glava i udaranja glavom o pod. Postoje mišljenja da ovi običaji nisu deo srpske tradicije, nego skorašnji uvoz iz Rusije. Kao i ruski izgled kripte Hrama Svetog Save.
Skladište nasleđa
Na početku teksta sam pomenuo da Antoni Smit smatra da kulturno pozajmljivanje može da ojača nacionalni identitet. Drugi deo njegove teze glasi da to treba da bude „selektivno pozajmljivanje i kontrolisani kulturni kontakt“. To znači, pozajmljivati najbolje od svakog. Dobar primer za to je Ivakura misija. To je bilo putovanje velike grupe Japanaca po Evropi i Americi početkom 1870-ih godina. Gledali su šta je najbolje u svakoj zemlji koju su posetili. S obzirom na ogromnu ukorenjenost i osobenost japanske kulture, oni su mogli da uklope novotarije u život svoje zemlje, a da sačuvaju njenu posebnost.
Filip Višnjić u jeroplanu, crtež Aleksandra Deroka
Šta čuvati u slučaju Srbije i srpskog naroda van nje? U tom smislu, Srbi se nisu pokazalo kao naročito čuvarni ljudi. Čak i oko stvari za koje postoji jednoglasnost. Primer za to je ćirilica. Svi se slažu oko njenog čuvanja, ali malo ko to sprovodi. Na bocama šampona i u menijima mobilnih telefona postoji makedonska, ali ne i srpska ćirilica. Ulice naših gradova su zatrpane ne samo našom latinicom nego i rečima kao što su shop, restaurant, food. Od televizija sa nacionalnom frekvencijom samo javni servisi koriste ćirilicu, a neke čak u nazivu imaju strane reči.
Da i ne pominjemo spornije elemente tradicije. Šta treba da ostane u nacionalnom književnom, kulturnom i istorijskom kanonu? To znači koje pisce čitati, kojima se umetničkim delima diviti, koje događaje i ljude veličati? Da li je to neki duhovni prtljag koji treba da se ponese u budućnost. Skladište je bolja metafora. Kofer podrazumeva mali i ograničeni izbor. Skladište je mesto gde možemo da odlažemo važne delove tradicije, a da ih vadimo odande prema potrebi.
Milena Marković:
MALENA BANjSKA
krenula sam u mitrovicu ibarskom magistralom
tamo su čučavci i traktori i drveće
otežalo od voća
i devojčice sa golim pupkovima
stigla sam do kosova odakle je moja majka i
njena majka
i sestra mi se tamo rodila a doktor je bio pijan
videla sam američke vojnike
guzati su a jedan je nosio
bifokalne naočari
dosta su mali možda neke veće šalju na
druga mesta
svuda su visile zastave
meni to ne znači zastava je zastava
u vojsku nisam išla a nisam ni sposobna
i velika sam kukavica i lažem kad zinem
a trava je bila toliko zelena da ubada
i nebo je bilo tako blizu da uspava
sladak san na pustom polju
i šta će tu ti guzati vojnici naoružani do zuba
i onda sam videla znak sa desne strane
na njemu je pisalo banjska
i tu me je stigla i baba i majka i sestra i zemlja
i groblje i ibar voda i tu me je stiglo i
neće da pusti
i nikad neće da pusti jer sam se setila
usred noći bi se setila
i nikad neću da zaboravim banjsku
zato što
neko beše strahinjiću bane
beše bane u malenoj banjskoj.
Nije tradicija JEDAN „vatreni znak na horizontu budućnosti“, što rekoh u uvodu, a sada porekoh. Ako je budućnost neki istorijski horizont, onda su elementi tradicije kao zvezde za astrologe. Njih je mnogo i čitaju se u skladu s potrebom trenutka. Ipak, postoji opasnost da ćemo do te mere izgubiti dodir sa tradicijom da nećemo znati da tumačimo njene znakove. Ili, da će tradicionalne poruke biti protivrečne i suprotstavljene jedna drugoj. U tom slučaju, treba da prepoznamo one prave, korisne tradicije. Da ih malo prilagodimo, kao što su činili naši stari.
Prenošenje vatre
Zapravo, velika dela moderne su bila najbolja kada su sadržavala natruhu tradicije. Jer moderna je u načelu internacionalna. Tradicija je ono što je često stvaralaštvu davalo tu preko potrebnu jedinstvenost.
Pošta Momira Korunovića na Savskom trgu u Beogradu
Setimo se Momira Korunovića, tog „srpskog Gaudija“, koji je kao taj čuveni barselonski neimar uklopio srednjovekovno nasleđe u savremeni svet.
Ili povezivanje najdublje epske simbolike revolucije u poemi „Stojanka majka Knežopoljka“ Skendera Kulenovića.
Ima li modernijeg pesnika od Vaska Pope? Ima li nekog ko se dublje spustio u bunar narodne poezije? Ima.
Iz “Vučje soli” Vaska Pope
I Branko Miljković je vodio dijalog s narodnim predanjem i mitovima. Čitav ciklus njegovih pesama se zove „Utva zlatokrila“, a pesme su „Sluga Milutun“, „Tamni vilajet“ itd.
Plodna mešavina tradicionalnog i modernog vidi se i u masovnoj kulturi. Tu su stripovi „Biberče“ i „Ženidba Dušanova“, ali i modna kolekcija „Simonida“ Aleksandra Joksimovića.
Aleksandar Joksimović i manekenke u modelima iz kolekcije Simonida, Beograd, 1967.
Zanimljivo, u vreme zdrave ishrane i vegetarijanstva, nismo dovoljno oživeli tradiciju posnih srpskih jela. Zato je propala većina naših restorana na Zapadu, posle zlatnog doba roštilja sedamdesetih i osamdesetih godina. A Turci i Grci su oživeli svoje posne i vegetarijanske tradicije.
Izuzetno dobro funkcioniše i folklor, možda najbolji primer za spoj starog i novog. Naime, većina „tradicionalnih narodnih igara“ zapravo su dela nadarenih koreografa iz vremena socijalizma. Folklor je jedna od onih retkih stvari koje koliko-toliko provlače decu, otuđenu po svetu. Naravno, tu je i crkva. Imamo pastira koji dobro poznaje savremenu kulturu. Koliko će sveštenstvo moći da ga prati na tom putu za opstanak srpske vere u ovom vrlom, novom svetu?
Ansambl kolo: Vranjanska svita
Kako izgledaju nedeljne škole pri crkvama u rasejanju, ili dopunska nastava srpskog za našu decu? Ne smem ni da pomislim šta pomenuti Danijel i Gabrijela gledaju i čitaju na ekranima. Ipak, da li je ponuda identitetskih sadržaja dobra?
Sadržaji koji čuvaju tradiciju i identitet ne moraju da budu smrtno dosadni. U toj oblasti mnogo je profesionalnih rodoljuba-prevaranata i samoproglašenih čuvara baštine. Ne znamo da li su gori oni koji samo gledaju da uzmu novac, ili oni koji iskreno guše svojim zastarelim shvatanjima nacionalne kulture. Učinimo identitetske i tradicionalne sadržaje „cool”. To je zadatak za državu, javne servise, intelektualce, prosvetare…
