Kada se medalje osvajaju zajedno, rame uz rame, od djetinjih bazena do najvećih svjetskih scena, onda zlato ima i težinu i toplinu.
Za Strahinju Rašovića, svako finale nosi posebnu priču, ali večeras, pred duel vaterpolista Srbije i Mađarske (20.30), ta priča imaće opet bratski potpis.
Strahinja i Viktor Rašović godinama dele istu sudbinu u kapici, ali i iste snove, poraze i slavlja.
Od klupskih trofeja sa Crvenom zvezdom, pa onda i širom Evrope, do najveće scene svetskog vaterpola, njihovo zajedničko osvajanje medalja preraslo je u simbol istrajnosti, poverenja i one tihe porodične snage koja se ne vidi i koja gura napred kada se više ne može.
Olimpijsko zlato u Parizu nije bilo samo kruna jedne generacije, već i potvrda da bratstvo, kada se pretoči u tim, može da pomera granice.
Bila je to prva zajednička zlatna medalja sa najvećih takmičenja za braću Rašović. Tada su zajedno na pobedničkom postolju pevali himnu Srbije.
“Te reprezentativne su mi i najdraže, kada ih zajedno osvajamo. I bilo je i Svetskih liga, Svetskih kupova i drugih nekih manjih takmičenja, ali najslađe su ove sa velikih takmičenja, pogotovo kad to uspeš da ostvariš sa rođenim bratom. To je onda stvarno podvig za vek i vekova”, rekao je Strahinja Rašović za B92.sport.
Ponoćni bratski razgovori
Pre toga Strahinja je bio olimpijski šampion u Tokiju 2021, a Viktor prvak Evrope 2018. u Barseloni, kada je Srbija poslednji put uzela neku medalju sa EP.
“Stvarno je retkost. U našoj vaterpolo reprezentaciji, ranije su bili Dule i Gojko Pijetlović, pa sad Petar i Nikola, i Viktor i ja. Sad imamo dva para burazera. To nije uobičajeno”, dodaje najbolji strelac Srbije na ovogodišnjem EP u Beogradu.
Sada, pred novo finale i priliku za još jedno zajedničko bratsko zlato, Strahinjin pogled je pun svega što je već prošao i svega što još želi.
“Presrećan sam zbog toga i to je ono što me negde i vodilo. Vodilo me to i u Parizu, tako i ovde u Beogradu. To je još jedan u nizu od ličnih motiva, da sa rođenim bratom uzmem još jednu medalju. I uspeo sam u tome, hvala Bogu, a sad nadam se da će to biti ona najsjajnija”, jasna je želja starijeg od braće Rašović.
Srbija je u polufinalu EP eliminisala Italiju (17:13) i zakazala finale, prvo posle osam godina čekanja. A noć posle velikog trijumfa bila je protkana bratskim razgovorima.
“Pričali smo svi, ali i nas dvojica smo nešto u našoj privatnoj režiji, kasno u noć… Baš sam čekao ovaj momenat, da mu uđem u sobu posle polufinala i da kažem: “To je to, brate… Uspeli smo, došli smo do kraja”. Veoma je to teško uraditi i kada kad ostvariš ono o čemu maštaš, onda to nosi neku posebnu težinu i zaista je tako u mom slučaju. Jako sam srećan”, kaže Strahinja, dok mu glas odzvanja ponosom i radošću.
Posle SP u Fukuoki 2023. i olimpijskog turnira u Parizu, na EP u Beogradu Strahinja Rašović deluje prilično sigurno, fokusirano i samouvereno.
“Nekako se sve pogodilo. U našem gradu, pred našom publikom većeg motiva nema. Tokom celog ovog takmičenje, kroz glavu mi prolazi Pariz. Olimpijske igre su uvek Olimpijske igre, najviši pijedestal. Ako su OI ocena 10/10, EP je ocena 9. Ovo Evropsko je za nas veće i od Svetskog prvenstva i od bilo kog drugog takmičenja jer igraš u Beogradu, u Areni gde je atipično”, ističe Rašović.
“Igram kao da mi je ovo poslednje takmičenje”
Osim stava i ponašanja, to pokazuje i igra, trenutno je na 20 golova u sedam utakmica, od kojih je nekoliko palo kada je najviše bilo potrebno.
“Hajde što su tribine pune, nego što i milion ljudi prati preko TV-a i u inostranstvu i u Srbiji. I ti sve to znaš i to te dodatno radi. Lično sam do sada igrao kao u Parizu, kao da mi je ovo poslednje takmičenje. Tako sam sebi postavio u glavi i tako sam ulazio u svaku utakmicu. Nemam šta da izgubim. Šta je najgore što može da se desi, da izgubiš utakmicu … Ali najgore bi bilo da sam pustio, da to sve prolazi pored mene, da sam ni tu ni tamo… Ovako, nekako sam istupio hrabro i samo napred, pa ti onda stigne nagrada i odozgo”.
Za razliku od pariskih dana, ovi beogradski čini se da u emotivnom smislu prolaze lakše. Pamtiće se dugo scene iz miks zone u La Defense areni, kada je Strahinji Rašoviću pao teret sa srca, koji su pogurale suze nakon što je Srbija izborila plasman u borbu za olimpijsko zlato.
“Možda samo tako deluje. OI su OI, nekad je teško i zadržati emocije, pogotovo kad se stane pred vas novinare. A ovde se nekako trudim da to iskontrolišem barem dok sam u Areni. Pariz pominjem zato što sam priželjkivao da izgledamo kao u Parizu. I ova naša Arena, sve je plavo okolo, tako je nekako bilo i u Francuskoj. Energija i osećaj koje nosim u sebi, vratili su me tamo. Zaista sam imao dobar osećaj, pun tenzije, pun iščekivanja, ali sa nekom dozom samopouzdanja. Zaista se na ovom EP osećam kao na OI 2024. Mentalna potrošnja je bila veća nego fizička u mom slučaju na ovom takmičenju. Toliko se mi se telo od toga istrošilo, samo ja to znam i osećam. Fizički sam dobar, ali mentalno…”, priča vaterpolista kragujevačkog Radničkog.
“Moraš da se smiriš, da ne padaš u euforiju”
Ali kada je šampionska glava, posle svega toga na mestu, onda je nebo granica.
“Fokus je isti kao i do sad. Moraš da se smiriš, da ne padaš u euforiju i moraš napeti svoje moždane vijuge, da se vizualizuje protivnik, da razmišljaš o svojim zadacima i zaista to je najteže. Moram da napnem glavu da mi misli ne beže negde drugde. A da to ne bude uzalud, kao što i nije bilo hvala Bogu…”, izgovara Strahinja u cugu i sa osmehom, dok rukom, za svaki slučaj kuca o drvo.
A da li takav tok misli može da promeni i krcata Arena, naoštrena da pozdravi svaki potez, gol i pobedu, ili je apsolutni fokus samo na dešavanja na bazenu.
“Kad krene utakmica nas to nosi gore, ali u mom slučaju, to baš nije tako. Volim i da čujem, sad i da vidim, pa pozdravim određene ljude u publici, kada se proslavlja gol ili pobeda”.
A osim publike Rašovića nosi energija timskih drugova.
“Ono što mene vodi kroz takmičenje, pre svega, jeste ova ekipa. Negde na početku priprema, zajedno sa Gerom psihologom smo bili i rekao sam da mi je jedan od motiva, da sa ovim momcima uzmem još neku medalju, do kraja karijere, koliko mi je još ostalo. Eto, ostvario sam”.
Do ispunjenja želje ostao je samo jedan korak, finalni okršaj s Mađarima.
“Bilo je više dobrih mečeva, ali protiv Italije nam je bio najbolji. Nadam se da će ovo danas da bude naša najbolja utakmica na ovom Evropskom prvenstvu. To je ono što bih voleo. Srećan sam i ponosan što sam sa ovom ekipom još jednom uspeo da dođem do medalje. Ostaje ono najslađe, najlepša utakmica za igranje – finale. I sve isto kao i do sada. Fokusirano, čvrsto. Nismo uopšte podlegli euforiji niti smo nešto slavili, jer ostaje još taj jedan korak i nadamo se najboljem”, jasan je Rašović.
“Svi smo poskočili na vest da Jakša igra”
“Snage ima, to se ne dovodi u pitanje. U pitanju je borba za medalju i to zlatnu, u našem gradu. Najbitnija je ta mentalna priprema. A što se Mađara tiče, već smo im naneli jedan poraz u grupi, sigurno će želeti da se revanširaju. Ali mislim da se i mi pitamo. Nećemo dati na sebe kao ni do sad. I verujem da ćemo uz podršku publike i naše energije, koja je bila do sada izuzetna, uspeti još jednom da izađemo kao pobednici. Odlučiće momentum agresivnosti i ko bude više u fokusu. Ne mogu da kažem ko bude više želeo, jer i jedni i drugi želimo sigurno. Ko bude bio koncentrisaniji u tim odlučujućim trenucima i pribraniji, taj će odneti pobedu”.
Srbija će u finalu imati i kapitena Nikolu Jakšića, kom je ukinuta suspenzija zbog cvrnog kartona, dobijenog protiv Italije.
“Svi smo poskočili na vest da Jakša igra. To je onaj momenat koji ti treba, malo smo svi bili onako… Da li je moguće, finale je, da ne daju da igra… Ali kad nam je javio da igra… To je to, još po jedan posto svakom od nas. Impuls: “To, bre hajde'”, opisuje Strahinja radost u timu Srbije, a priča mora da se nadoveže na diskutabilne sudijske odluke, koje su se desile na štetu domaćina na ovom EP.
“Nikad nisam voleo da komentarišem suđenje, zaista nikad, jer uvek kad sam se bavio suđenjem sam izgubio fokus na svoju igru. Slažem se da je možda bilo pregrubo, na našu štetu, dok su na primer. slučaj kad smo igrali protiv Mađarske u grupi, gde su Savi bukvalno nos polomili i sve je prošlo kao slučajno, nije namerno… Držanje Lukića za vrat i to se nije sankcionisalo, a nama se sankcioniše i deset puta slabiji pokret bez namere. Kad su isključili Mandu protiv Španije, pa sad Jakšića, tada je zaista proradilo onaj inat u nama. Proključalo je u nama. To me podsetilo na Tokio… Na ono polufinale protiv Španije, dosudili onaj gol koji je bio ili nije bio… Ono što te ne ubije, to te ojača. I stvarno je tako“, kaže olimpijski šampion iz Tokija i Pariza.
“Glušac kao da ima 30 + godina”
“Glavna stvar je što se tog suđenja tiče da se mi nismo toliko obazirali na to. Prihvatili smo tu odluku, koja nas je duboko u zabolela, ali smo onda taj naš gnev i bes preneli našim pobedama, agresivnošću u odbrani, blokovima i plivanjem”.
A u takvim okolnostima Srbije je dobila novog junaka i prvu zvezdu tima, 23-godišnjeg golamana Milana Glušca.
“Malo sam bio u strahu, da li će ga “progutati” Arena, slava koju trenutno doživljava, pošto je izuzetno mlad golman i ovo mu je prvo veliko takmičenje… Ali on se zaista za sada nosi sa tim kao da mu je 31. takmičenje, kao da ima 30 plus godina i da je pun iskustva. Glušac nam je vetar u leđa i ja mu zaista od srca čestitam na ovome što je uradio ovde na Evropskom i verujem da će biti takav i u budućnosti. Da postane najbolji golman na svetu i da osvaja mnogo medalja, pogotovo za reprezentaciju. Posvećen, stalno je mislima u tome i zato mu se tako i vraća”, zaključio je Strahinja Rašović.
