Za njega ljeto na kalendarskom izmaku nije bilo „varljivo“, ali jeste filmski san na košarkaški način.
Beogradsko i Zvezdino dete, Andrej Kostić, početkom jula je potpisao prvi profesionalni (četvorogodišnji) ugovor, posle polusezone sa prvim timom, pa okačio evropsko juniorsko srebro sa više nego značajnim reprezentativnim učinkom. Do proslave punolestva početkom novembra, ima realne šanse da debituje u Evroligi.
„Meni je igranje u najjačem klupskom takmičenju poput sna. Ako se tako nešto desi, biću spreman, mada ću imati malo treme. Tako je uvek na početku, a kasnije ćemo videti. Pričaćemo kada se to desi. Svestan sam da moram mnogo kvalitetno da treniram i dokažem da ja to mogu,“ priča Kostić već „iskusno“ za Sport klub.
Sezona na pragu, za mladog, talentovanog beka može da bude svojevrsna prekretnica, posebno osećaj da može da oseti miris evroligaškog baruta.
„Sve mi je ovo skoro neverovatno, iako sam u to verovao od početka i, imao neki cilj, to mi je sigurno bilo na prvom mestu u Zvezdi, videćemo… Stvarno ne znam, svestan sam da moram puno da treniram, dam sve od sebe. Potrudiću se da se tako nešto desi, najbitnije je kako radim i ponašam se…Ceo život nisam propuštao utakmice Evrolige, dolazio sam u „Pionir“ i Arenu sa kadetskim, pa juniorskim timom, sa drugovima iz škole, porodicom…A sada imam šansu da budem „dole“, na terenu, uh…“
A kada se nađeš u istoj svlačionici sa jednim Teodosićem, Kalinićem ili Dobrićem, da li je neko od njih bio tvoj idol?
Ima jedan, zlatni san…
Kostić je bio član juniorske selekcije na Evropskom šampionatu, jedan od onih od čije igre (trojke), puno je toga zavisilo, pa i plasman u finale, posle dva produžetka.
„Sigurno je ostao žal za zlatom, ali šta da se radi. U polufinalu smo jedva izvukli, pobedili. U borbi za zlato smo znali da će biti teško protiv Nemačke, nismo uspeli da Srbiji donesemo trofej, ali smo ipak, zadovoljni. Letos smo naporno radili, znali smo da smo u evropskom vrhu.“
Imajući u vidu tvoj staž u mlađim reprezentativnim selekcijama, imaš li san u vezi seniora?
„Prvo da izborim mesto, zaigram i da jednoga dana uzmemo ono što nam nedostaje već puno godina – zlato.“
„Kako nije, Teo, Kalina, svi oni, ma ne znam šta da kažem, jednostavno ne mogu da verujem da ja sada pričam sa njima u tom smislu, ma to je čudesno dobar osećaj. Sve mi je još neverovatno iako sam se malo navikao. Već sam izvesno vreme sa njima, preciznije, svaki dan treniramo zajedno.“
Daju li neke korisne savete za mlađe kolege?
Kako da ne, sve vrste saveta, kako vezane za teren, ali i van parketa. Sve upijam, imaju mnogo više iskustva nego ja. Sa Teodosićem i Kalinićem sam stvarno mnogo dobar, a pošto ne vozim, uvek nekog od njih nađem da me odbaci do kuće. Onda razgovaramo o svačemu, naravno i o košarci, ali i o stvarima van sportskog sveta. Iskreno, mnogo sam srećan zbog toga.“
Možda te „odvezu“ i do nekog klupskog pehara…
„Samo se šalite, ali ja znam da će to tako biti, jedva čekam da se to desi.“
Na pitanje da li pored domaćih, ima i stranih idola, koji su rasplamsali želju i ambiciju da se bavi ovim sportom, Kostić će:
„Uvek sam se ugledao na neke srpske igrače zbog reprezentacije, ali i zbog svega ostalog, zato što su jednostavno naši. Ali, priznajem da mi je imponovalo, posle jednog juniorskog turnira Evrolige u Kaunasu, kada sam po povratku u hotel, prvi put uživo video neke koji su mi se igrački dopadali kao Saša Vezenkov ili Džordan Lojd. To mi je dugo ostalo u sećanju.“
Sferopulos (ni)je strog
Relacija sa Janisom Sferopulosom?
„Trener – igrač, upijam sve što mi kaže. Zadovoljan sam i srećan što mogu da radim sa takvim trenerom. Na meni je da slušam i treniram.“
Da li je mnogo strog?
„Nije, zapravo, kako kad. Ja sam najmlađi, pa tako mora…“
Kuražan i otresit kao i na parketu, bez obzira na mladost, Kostić svoj klub „projektuje“ i u evroligaške visine.
„Za mene je Crvena zvezda uvek favorit, u svim mogućim takmičenjima. Kod mene je tako celog života i pre nego što sam ušao u ove profesionalne vode. Kao i naši navijači, verujem u ovaj tim. Mislim da nikada nismo bili jači, na nama je da to „samo“ dokažemo.“
Trebalo bi da pomogne i atmosfera u dvorani, podrška „delija“…
„Ma, to je čudesno, svaki put kada sam ranije dolazio na utakmice, tek kao navijač. Kada si iz Beograda, Srbije, uvek sanjaš da igraš za Zvezdu ili Partizan. Ja sam se i zbog porodičnog okruženja opredelio za crveno-bele. Ušao sam u prvi tim, igram u klubu koji mnogo volim. A tek kada istrčiš pred 20.000 navijača, zaigraš, daš koš, šta dalje…“
Iako najviše na svetu veruje u rad, Kostić za kraj dodaje:
„Ne može bez sreće. Rad i trud jesu najbitniji, ali ima i ono sa Fortunom, to je moje mišljenje. Za sada sam imao malo sreće, samo da bude uz mene i u nekim budućim, bitnim trenucima.“
Sportklub.rs
