Gošća novog podkasta „Zdrav životni vodič sa Danijelom Davidov Kesar“ je Tanja Bošković, glumica. Ona govori o izazovima sa kojima se susretala u životu, o prevazilaženju teškoća, o važnosti zdravog duha, ali i o svom najvećem poroku – pušenju cigareta. Za nju je recept za srećan život vera u boga i mir u duši, ljubav prema drugim ljudima, i radost u telu, srcu, mislima. Naša sagovornica je naglasila i zašto joj fizički poslovi pomažu da ne bi otišla u drugu krajnost i odala se porocima kao što su narkomanija ili alkoholizam, zašto joj prija obrok koji može da stane u jednu šaku, kao i zašto bi njen život bio bruka da nije rodila decu i učinila nekoliko dobrih dela.
– Sva lutanja su nam od boga. Drugačije ne bih naučila, sasvim sigurno, pošto sam glupava. Glupost je inače potpuno neizlečiva bolest, a jeste bolest. Retki su oni kojima bog da strelovitost ka uzvišenom. Meni bog nije dao taj put. Sama sam morala da padam, da udaram glavom o baš svaki zid na koji sam naišla, dok jednog dana nisam naučila da mogu ili da ga preskočim, ako sam dovoljno jaka, ili da ga zaobiđem ako sam malo manje jaka. Ali, put ne biramo. Put bira nas, odnosno upućuje nas tamo gde su naše slabosti koje možda uz božiju pomoć možemo da popravimo. Možemo da se potrudimo. Ne samo oko sebe, nego trudeći se oko bližnjih – mi zapravo popravljamo sebe. I kad sam to razumela, život mi je postao malo lakši – naglasila je Tanja Bošković.
Naša gošća ističe da joj često njeni bliski prijatelji kažu da je udata za pozorište, jer pozorište zahteva veliku posvećenost i ogromno vreme.
– Zdravlje dolazi iz molitve, iz mira, iz dobrote koju su vam dali roditelji da podelite drugim ljudima. Bez toga postajemo besmisleni.
Sve ono što bi bile brige, što bi bile sekiracije oko toga da li ću steći, da li ću uraditi ovo ili ono što se može smatrati uspehom je nebitno. Dođu dani u životu kad kažete baš me briga, ne mogu. Mogu onoliko koliko mogu da pružim osmeh, zagrljaj, da odnesem đubre nekome ko ne može da izađe iz svoje kuće, da prinesem. Žrtvenost je važan i bitan deo duhovnog zdravlja. Uraditi nešto umesto nekog drugog i od toga imate takvo zadovoljstvo. Toliko vas to ispuni da taj dan zaista postane važan za život. Ako budemo propuštali samo odmarajući se, povlađajući sopstvenoj lenjosti, mi ćemo se urušiti kao ljudi. Pašćemo. Pašćemo do neustajanja. Moramo da ustanemo i onda kad zgrešimo, onda kad nismo uradili najviše što smo mogli. Ali moramo ustati sutra pa pokušati ponovo. I tako mnogo puta – stav je Boškovićeve.
Gošća „Politikinog“ podkasta smatra da smo kao ljudi slabi i kvarljivi, da nas razne stvari ustižu sa raznih strana, a sa nekim stvarima ne možemo da se izborimo.
– Najviše bih volela da sam Tesla, ali nisam. Znači ne znam, mnogo ne znam. Ne mislim samo na kvantnu fiziku, nego mnogo ne znam iz oblasti života. Ima stvari sa kojima sam u glumi mislila da sve znam, to sam mislila u mladosti, jer samo tada ste toliko pametni da mislite da sve znate. Posle više nikad nisam bila toliko pametna i imala sam u vidu to gde sam sve šuplja. To je bitno shvatiti i oprostiti sebi. Jedna od najtežnijih stvari je upravo bila ta da se izborim sa tim. Učenje je jedna bitna stvar za duhovno zdravlje – navela je u razgvooru u podkastu Tanja Bošković.
Ona je otkrila da joj molitva služi da umiri aždaju kreativnosti, koja je strašna, jer raspinje krvavo. I tu strada najusamljeniji deo osobe.
– Ljudi retko dodiruju jedni druge. Sve ređe. To je tekovina 21. veka. Ja sam sablažnjena. Zato verovatno imam potrebu da grlim poznate i nepoznate ljude. Dodir i zagrljaj leče. Mene od moje sebičnosti, a onima koje grlim može da to bude utešno iz bilo kog razloga. Dodir je zapravo upoznavanje. Kad sam prigrlila svog unuka, ja sam se ucelila. Shvatila sam da postoji večnost – pojasnila je Tanja Bošković.
magazin.politika.rs
