Tajne 11. septembra 2001. su još jedan dokaz postojanja duboke države
I dan-danas su ključni aspekti terorističkog napada na Svetski trgovinski centar u Njujorku nerazrešeni ili pod velom tajne, baš kao i ubistvo Kenedija. Zašto?
Ovako glasi početak teksta u Vašington postu od 11.9.2023, pod naslovom “Senatori zahtevaju neredigovana dokumenta o Saudijskoj Arabiji”:
“Na 22. godišnjicu terorističkih napada od 11. septembra, članovi Komiteta za domovinsku bezbednost američkog Senata nastavljaju da pritiskaju zvaničnike američke vlade da objave neredigovana dokumenta vezana za učešće Saudijske Arabije u napadima iz 2001. godine, zahtevajući da ti materijali budu predani Senatu ove sedmice.
Ni Ministarstvo pravosuđa ni Federalni biro za istrage (FBI) nisu do sada predali ’kompletne, neredigovane spise o ulozi Saudijske Arabije’ u napadima, uprkos zahtevu za tim dokumentima koje je 18. jula uputio stalni potkomitet Senata za istrage, prema pismu koje je u nedelju potkomitet uputio američkom ministru pravosuđa Meriku Garlandu i direktoru FBI Kristoferu Reju.”
U daljem tekstu se ističe kako se porodice poginulih i jedan broj kongresmena već godinama bore za objavljivanje svih dokumenata vezanih za najveći teroristički napad koji je ikad pogodio Sjedinjene Američke Države. Početkom septembra 2021. godine je Džozef Bajden potpisao izvršnu naredbu za skidanje oznake tajnosti i objavljivanje traženih dokumenata. Međutim, značaji delovi od nekih od dokumenata koji su objavljeni su ipak ostali “zatamnjeni”.
Krajem juna ove godine je objavljeno da je, shodno Bajdenovoj naredbi, objavljeno “99%” dokumenata vezanih za ubistvo predsednika Džona Kenedija od 22.11.1963. Po toj dinamici, 99% dokumenata vezanih za 11. septembar bi trebalo da bude obnarodovano tokom 2061. godine. Ali bi i tada ostalo tih 1% posto neobjavljenih… Treba li se pitati zašto?
Na tribini održanoj 19.9.2006. penzionisani analitičar CIA Rej Mekgovern, koji je inače tokom svoje karijere bio zadužen za pripremu dnevnih obaveštajnih izveštaja za samog predsednika SAD, pohvalio je “teoretičare zavere” kao dosledne borce za istinu “vredne poštovanja”. Ovo je svakako bila i ironična aluzija na sistematske napore Mekgovernovih bivših poslodavaca da sve koji osporavaju zvaničnu verziju Kenedijevog ubistva označe kao “teoretičare zavere”, što se kasnije proširilo na sve ostale koji dovode u pitanje razne zvanične laži ili skrivalice vezane za pozadinu važnih događaja koje bi vlade, odnosno duboke države širom sveta želele da po svaku cenu zataškaju.
Mekgovern je na pomenutoj tribini takođe govorio o tome kako je jednog od ključnih svedoka 11. septembra, Normana Minetu, Ministra za transport u administraciji Buša mlađeg pokušao da suoči sa njegovim senzacionalnim svedočenjem pred Komisijom za istragu o 11. septembru američkog Kongresa o ponašanju potpredsednika SAD Dika Čejnija tog dana.
Naime, Mineta je dobar deo 11.9.2001. proveo u Predsedničkom operativnom centru za vanredne situacije, zajedno sa Čejnijem, pošto je teroristički napad Buša mlađeg ”zatekao” u poseti Floridi. Na pitanje kongresmena Lija Hamiltona da li je bio prisutan kada je predsednik Buš izdao naredbu za rušenje putničkih aviona za koje se sumnjalo da su bili pod kontrolom terorista, Mineta je odgovorio (počinje na 4:45):
“Ne, nisam. Saznao sam za naredbu kada se avion približavao Pentagonu. Jedan mlađi čovek je nekoliko puta ulazio i govorio potpredsedniku da je avion udaljen 50 milja, pa da je udaljen 30 milja. Kada je avion došao na 10 milja, mladi čovek je takođe pitao potpredsednika da li naređenja i dalje važe. Potpredsednik se okrenuo i rekao: ’Naravno da naređenja i dalje važe – da li su čuo išta suprotno?’ U to vreme nisam znao šta to sve znači…”
Mekgovern je dan pre pomenute tribine slučajno sreo Minetu na jednom skupu u Vašingtonu i postavio mu vrlo direktna pitanja. Pitao ga je zašto Čejni nije naredio obaranje aviona koji je leteo prema Pentagonu. Paneta je jednostavno izbegao odgovor. A, kako Mekgovern ističe, Minetino svedočenje pred Komisijom nije uvršteno u njen konačni izveštaj. Teorija zavere ili praksa?
Mekgovern je u nedavnom intervjuu bivšem sudiji Napolitanu povodom 22. godišnjice 11. septembra – takođe rekao da do danas nije sprovedena prava istraga tog događaja, i da je ceo državni aparat, uključujući i Kongres, učestvovao u zataškavanju prave istine. Po njemu, istinu su ugušili “CIA, NSA (Nacionalna agencija za bezbednost) i FBI”, dok su se Buš i Čejni iz petnih žila borili protiv bilo kakve istrage. Kongres je ipak, najviše na insistiranje supruga jednog broja žrtava, uspeo da osnuje zajedničku komisiju za utvrđivanje istine o 11. septembru.
Međutim, uoči tog prvog i jedinog javnog zasedanja komisije, njegova čelnica, bivša glavna inspektorka Pentagona Elenor Hil, obavestila je članove komisije da je prethodne večeri dobila poziv iz Bele kuće, gde joj je rečeno da je komisiji zabranjeno da se bavi činjenicama s kojim je predsednik SAD bio upoznat uoči terorističkog napada.
Tako je i bilo. Mekgovern stoga smatra da su delovi državnog aparata unapred znali šta će da se desi, i da se od tada pa do danas zataškava istina o tom događaju. Ko tako nešto može da organizuje osim duboke države, kroz jedno sistematsko, zavereničko delovanje?
Nisu ovo jedine nerazrešene misterije 11. septembra. I dalje nije dato adekvatno objašnjenje za strmoglavo i savršeno urušavanje obe kule Svetskog trgovinskog centra, s obzirom da mnogi kompetentni stručnjaci tvrde da temperatura izazvana eksplozijom avionskog goriva nije mogla da bude ni približno toliko visoka da bi mogla da istopi unutrašnju čeličnu konstrukciju zgrada. Još veća misterija je vezana za čuvenu zgradu 7 Svetskog trgovinskog centra, koja se sa svojih 47 spratova sama urušila, iako je nijedan avion nije udario.
Da ne govorimo o tome da su Bi-Bi-Si i Si-En-En prenosili uživo vest o rušenju zgrade 7 znatno pre nego što se ona srušila – dok je još uvek čitava zgrada mogla jasno da se vidi iza leđa izveštača. Kao i o činjenici da je više vatrogasaca, građevinskih radnika i policajaca svedočilo da su unapred obavešteni da će zgrada da se sruši. Tekst o ovome se može naći na veb stranici udruženja Arhitekte i inženjeri za istinu o 11/9.
Ima i drugih nerazrešenih misterija, poput misterije “razigranih Izraelaca“, mladih ljudi koje je jedna domaćica iz Nju Džerzija videla kako snimaju mesto napada s druge strane reke i u isto vreme proslavljaju i vesele se. Petoro ih je, po njenoj prijavi, kasnije privedeno od strane lokalne policije i FBI. Ispostavilo se da je firma za koju su radili bila paravan, a za dvojicu je ustanovljeno da najverovatnije rade za Mosad. Pušteni su posle 71 dana pritvora na direktnu intervenciju Bele kuće i deportovani u Izrael. Prema pisanju bivšeg pripadnika CIA Filipa Džiraldija, policijski izveštaji o njihovom zadržavanju su nestali, dok su izveštaji o istrazi FBI nedostupni. Kasnije je jedan od mladića, gostujući na izraelskoj televiziji, doslovce rekao da su oni bili na tom mestu tog dana da bi “dokumentovali događaj”. Kako su znali gde treba da budu i da će uopšte biti neki “događaj”?
Bivši predsednik Italije Frančesko Kosiga, koji je prvi svetu obelodanio postojanje operacije “Gladio”, u intervjuu za Korijere dela Sera 2007. godine izjavio je da su napade od 11. septembra izveli CIA i Mosad, “radi optuživanja arapskih država i navođenja zapadnih sila da napadnu Irak i Avganistan”.
Kada se pogledaju posledice 11. septembra, upravo se to i desilo. Zapad je dobio povod, odnosno kako su to američki neokonzervativci u čuvenom izveštaju tink tenka Projekat za novi američki vek iz 2000. godine nazvali – “novi Perl Harbor”, odnosno “katastrofalni i katalizatorski događaj” koji bi poslužio kao povod za projektovanje američke moći širom sveta. Uostalom, svedočenje Veslija Klarka o tome šta je čuo prilikom dve posete Pentagonu – 10 dana posle 11. septembra, a zatim šest nedelja kasnije – da je u planu napad na sedam država u sledećih pet godina, iako nijedna nije imala nikakve veze sa tim terorističkim napadom – dovoljno govori o predumišljaju koji je postojao.
Da dodamo na kraju i to da je formalni krivac za 11. septembar, Osama bin Laden, odlučno negirao učešće u tom aktu. Koji bi se istinski terorista odrekao takve “slave”? A Talibani, koji su tada bili na vlasti u Avganistanu, odbili su američki zahtev da predaju bin Ladena bez čvrstih dokaza o njegovoj umešanosti. Umesto dokaza – dobili su invaziju, vraćanje proizvodnje opijumskog maka i razrušenu zemlju. Dvadeset i dve godine kasnije, ni same SAD ne deluju mnogo stabilnije od Avganistana. Ali “projektovanje američke moći” traje li traje – do ivice svetskog sukoba.
Citirajući naslov nemačkog dokumentarnog filma o propagandnim pripremama za NATO agresiju na SRJ – počelo je sa jednom laži.
