Vašington je nakon invazije i okupacije Iraka 2003. godine uspostavio mehanizme kontrole nad iračkim prihodima od nafte, kojih se ni danas ne odriče
Rat u Pojasu Gaze koji je izbio nakon napada Hamasa na jug Izraela 7. oktobra prošle godine podgrejao je tenzije na čitavom Bliskom istoku, koji je ponovo postao poprište sukoba svetskih i regionalnih sila.
Situacija je dodatno eskalirala kada je labava koalicija šiitskih oružanih grupa poznata kao Islamski otpor u Iraku započela sa napadima na američke trupe u toj državi ali i Siriji, koji su kulminirali 28. januara ove godine pogibijom trojice vojnika u bazi na jordansko-sirijskoj granici – za šta su Amerikanci optužili irački Kataib Hezbolah.
Ipak, najveći broj incidenata dogodio se upravo u Iraku, koji je poslednjih meseci postao glavni poligon za sukob između SAD i militantnih grupa bliskih Iranu. Vašington je zbog toga odlučio da posegne za svim mehanizmima kojima raspolaže kako bi pritisnuo vlasti u Iraku i oslabio šiitske milicije.
Upravo je ta američka intervencija ponovo pokrenula diskusiju o mehanizmima finansijske kontrole koje Vašington ima nad Bagdadom već punih 20 godina, od kada se ta zemlja našla na pod američkom vojnom okupacijom nakon invazije 2003. godine.
Okupacija nakon okupacije: Kako SAD kontrolišu iračke finansije
Nakon invazije na Irak i rušenja dugogodišnjeg lidera te zemlje Sadama Huseina početkom 2003. godine, Amerikanci su uspostavili Privremenu koalicionu vlast, koja je trebalo da rukovodi tom zemljom do formiranja novih, iračkih institucija.
Uprava nad nešto više od 25 miliona Iračana poverena je šačici zapadnih birokrata, predvođenih američkim diplomatom i lobistom Polom Bremerom.
Rezolucijom 1483 Saveta bezbednosti UN, koja je doneta 22. maja iste godine, formiran je Razvojni fond za Irak, koji je prihode od izvoza nafte trebalo da ulaže u razvojne projekte od nacionalnog interesa, ali i da isplati ratne reparacije Kuvajtu zbog štete koju je ta država pretrpela tokom iračke invazije 1990. godine.
Ipak, u funkcionisanju Razvojnog fonda postojala je jedna začkoljica: naime, sav novac od prodaje iračke nafte bio je uplaćivan na račune u njujorškoj podružnici američkih Federalnih rezervi, koje su kontrolisale transfer novca u Irak, konverziju dolara u iračke dinare i njihovu dalju potrošnju.
Drugim rečima, Amerikanci su direktno kontrolisali iračke prihode od nafte, a s obzirom da oni čine oko 65 odsto iračkog BDP-a i oko 90 odsto državnih prihoda, indirektno i čitavu državu.
Privremena koaliciona vlast je konačno zamenjena novom iračkom vladom, sredinom 2004. godine, ali ne pre nego što se njen upravnik Bremer našao na udaru oštrih kritika zbog netransparentnog trošenja milijardi dolara iračkog novca, kojima se često gubio trag, da bi kasnije “isplivali” na neočekivanim mestima. Primera radi, blizu 1,6 milijardi dolara nestalo je u Iraku neposredno nakon invazije, da bi se kasnije pojavili u bunkeru u ruralnom Libanu.
Praksa se nastavlja do danas
Ipak, američka kontrola nad iračkim prihodima od nafte se nastavila, čak i nakon formalnog okončanja okupacije, povlačenja američkih trupa iz te zemlje tokom 2010. i 2011. godine i ukidanja Razvojnog fonda.
Kako bi mogli da troše sopstveni novac, irački zvaničnici su morali da šalju zahtev u Vašington, gde bi detaljno obrazložili na šta će novac biti potrošen, nakon čega bi iračka Centralna banka finansirala bezbedan prevoz novca od Njujorka do Bagdada.
Takav sistem se manje više održao do danas. Na taj način, Amerikanci mogu da blokiraju pokušaje Iraka da razvije dublju ekonomsku saradnju sa zemljama koje smatra opasnim po sopstvene interese – na primer Iranom – makar kada je reč o zvaničnim transakcijama.
Vašington je, očekivano, prilično rigorozan kada je reč o održavanju bilo kakvih zvaničnih ekonomskih odnosa sa Teheranom, a oko trećina privatnih komercijalnih banaka u Iraku nalazi na američkoj “crnoj listi” zbog navodnog “šverca dolara” u Iran – što im značajno otežava da posluju na međunarodnom tržištu.
To iračke vlasti stavlja u izuzetno nezgodan položaj: s jedne strane, oni moraju da održavaju u najmanju ruku funkcionalne odnose sa SAD kako bi imali pristup novcu bez kog država ne može da funkcioniše, dok sa druge pokušavaju da izgrade dobre odnose sa obližnjim Iranom – koji ima značajan uticaj na mnoge političke partije i oružane grupe u Iraku.
Primorane da “hodaju po žici”, iračke vlade nailaze na ozbiljne probleme u razvoju privrede i podizanju standarda građana.
A situacija bi mogla da bude znatno drugačija. Irak raspolaže sa oko 140 milijardi barela potvrđenih zaliha nafte, što ga stavlja na peto mestu u svetu iza Venecuele, Saudijske Arabije, Irana i Kanade. Ipak, nakon više od 40 godina ratova, sankcija, okupacije i političke nestabilnosti, naftna industrija u toj zemlji i dalje je nedovoljno razvijena i ne funkcioniše u punom kapacitetu.
Američka “tiha okupacija” takođe onemogućava Irak da u potpunosti razvije saradnju i sa državama koje Amerikanci smatraju rivalima ili, u najmanju ruku, konkurentima, poput Kine.
