Čuveni američki diplomata i geopolitički mag savetovao je brojne predsednike SAD.
Evropa treba da podrži Izrael, prokomentarisao je rat na Bliskom istoku, posle napada Hamasa, bivši američki državni sekretar Henri Kisindžer, jer smatra da je to fundamentalni udar na svetski poredak.
Kisindžer je rođen u Nemačkoj, odakle je sa porodicom pobegao od nacizma 1938. godine. Na pitanje kako se osećao kada je video neke Arape na ulicama Berlina kako slave napad Hamasa na Izrael, rekao je da je to bilo bolno. Masovna imigracija je bila teška greška, rekao je 100-godišnji Kisindžer u intervjuu objavljenom na portalu Politiko.
Bila je velika greška pustiti toliki broj ljudi potpuno različitih kultura, religija i sistema vrednosti, istakao je bivši američki državni sekretar, jer to stvara grupu neistomišljenika unutar svake od ovih zemalja koja stvara pritisak.
Hamasov „otvoreni čin agresije“ mora da se suoči sa kaznom, istakao je on. Delimično, to je posledica razmišljanja Hamasa da – uz podršku susednih zemalja i nerad drugih, uključujući i Evropu – može da uradi tako nešto bez strašnih posledica.
On je upozorio na potencijal opasne eskalacije u regionu. Na pitanje šta je, po njegovom mišljenju, bio glavni cilj Hamasa kada je napao, odgovorio je da je to mobilizacija arapskog sveta protiv Izraela. On je upozorio na opasnost od Irana i gomilanja oružja u Libanu koje bi moglo biti upotrebljeno protiv Izraela.
Sukob na Bliskom istoku nosi opasnost od eskalacije i uplitanja drugih arapskih zemalja pod pritiskom njihovog javnog mnjenja, ističe Kisindžer, podsećajući na pouke iz Jom Kipurskog rata 1973. godine, tokom kojeg je arapska koalicija predvođena Egiptom a Sirija je napala Izrael.
Tada je svet imao sreću da je postojao arapski lider sa vizijom budućnosti, sa kojim bi se mogao zaključiti mir, rekao je Kisindžer, ističući da ne veruje da Hamas danas ima takvu ličnost.
Smatram da Hamas mora biti isključen sa političke scene, rekao je iskusni diplomata koji je u jednom od poslednjih intervjua ostavio neizbrisiv trag u spoljnoj politici SAD.
Ukrajina i Rusija
Čuveni američki diplomata i naučnik koji je savetovao brojne predsednike SAD, komentarisao je na početku rata u Ukrajini da je nemarna politika SAD i NATO-a možda uticala na situaciju. On je rekao da zabrinutost Vladimira Putina za bezbednost treba shvatiti ozbiljno i napomenuo da je bila greška što je NATO signalizirao Ukrajini da bi mogla da se pridruži alijansi.
– Poljska i sve tradicionalne zapadne zemlje, koje su bile deo zapadne istorije, logične su članice NATO-a. Ali Ukrajina je, po mom mišljenju, skup teritorija koje su nekada pripadale Rusiji. Rusi ih i dalje vide kao svoje, iako neki Ukrajinci ne. Ali kocka je sada bačena. Posle načina na koji se Rusija ponašala u Ukrajini, smatram da Ukrajinu sada treba tretirati kao članicu NATO-a, na ovaj ili onaj način, formalno ili ne – rekao je Kisindžer 2022. godine.
Govoreći o budućim scenarijima, on je predvideo rešenje koje će sačuvati rusku dobit od njenog prvobitnog upada u Ukrajinu 2014. godine, kada je zauzela poluostrvo Krim i delove regiona Donbasa.
– Ali nemam odgovor na pitanje kako bi se takvo rešenje razlikovalo od sporazuma koji nije uspeo da stabilizuje sukob pre osam godina – zaključio je prošle godine bivši američki državni sekretar, koji je od tada svoj fokus prebacio na Kinu.
Kina
Krajem aprila, The Economist je više od osam sati razgovarao sa Kisindžerom o tome kako sprečiti da se konkurencija između Kine i Amerike pretvori u rat. Kisindžer je, kažu, bio zabrinut. „Obe strane su uverene da je druga strateška pretnja“, kaže on. „Na putu smo sukoba velikih sila“.
Kisindžera je uznemirila sve intenzivnija konkurencija Kine i Amerike za tehnološku i ekonomsku nadmoć. Čak i dok se Rusija kreće u orbitu Kine, a rat u Ukrajini baca preteću senku na istočni bok Evrope, on je rekao da se plaši da će veštačka inteligencija pojačati kinesko-američko rivalstvo. Širom sveta, odnos snaga i tehnološka osnova ratovanja se menjaju tako brzo i na toliko mnogo načina da zemljama nedostaje bilo kakav fiksni princip na osnovu kojeg bi uspostavile red. A ako ne mogu da ga pronađu, mogu da pribegnu sili. „Mi smo u klasičnoj situaciji pre Prvog svetskog rata“, rekao je Kasap, „u kojoj nijedna strana nema mnogo prostora za političke ustupke i u kojoj svako narušavanje ravnoteže može dovesti do katastrofalnih posledica“.
Prema njegovom mišljenju, sudbina čovečanstva zavisi od toga da li će Amerika i Kina moći da rade zajedno. On smatra da im brz napredak veštačke inteligencije ostavlja samo pet do deset godina da pronađu način da to postignu. Kisindžer je imao i nekoliko uvodnih saveta za buduće lidere. “Odredite gde se nalazite. Nemilosrdno”, kaže on. U tom duhu, polazna tačka za izbegavanje rata je analiza rastuće kineske nervoze. Uprkos reputaciji da su pomirljivi prema vladi u Pekingu, on je priznao da mnogi kineski procenitelji veruju da su SAD u usponu i da će „zbog toga, kao rezultat istorijske evolucije, na kraju biti potisnute nazad“.
On je tada rekao da veruje da je kinesko rukovodstvo negodovalo naraciju zapadnih kreatora politike o globalnom poretku zasnovanom na pravilima, kada su oni zaista mislili da su pravila američka, kao i poredak. Kineski lideri su uvređeni onim što vide kao snishodljivu pogodbu koju Zapad nudi da obezbedi privilegije za Kinu ako se ponaša – kada sigurno osećaju da bi privilegije trebalo da budu njihove po pravu, kao sile u usponu. Neki u Kini, kaže, sumnjaju da je SAD nikada neće tretirati kao ravnopravnu i da je glupo i zamišljati da bi to moglo.
Ali Kisindžer je takođe upozorio na pogrešno tumačenje kineskih ambicija. U Vašingtonu „kažu da Kina želi svetsku dominaciju… Odgovor je da žele da budu moćni“, kaže on. „Oni se ne kreću u pravcu svetske dominacije u hitlerovskom smislu, kaže Kisindžer. „Oni ne razmišljaju tako i nikada nisu tako razmišljali o svetskom poretku.“ U nacističkoj Nemačkoj rat je bio neizbežan jer je to bio potreban Adolfu Hitleru. Kisindžer kaže, ali Kina. Upoznao je, kaže, mnoge kineske lidere, počevši od Mao Cedunga i nije sumnjao u njihovu ideološku opredeljenost, ali je to uvek bilo utkano u oštar osećaj za interese i mogućnosti njihove zemlje.
Kisindžer je rekao da smatra da je kineski sistem više konfučijanski nego marksistički, i to navodi kineske lidere da postignu maksimalnu snagu za koju je njihova zemlja sposobna i da zahtevaju poštovanje za svoja dostignuća. Kineski lideri žele da budu priznati kao konačni arbitri međunarodnog sistema u svojim interesima. „Ako bi postigli superiornost koja bi se zaista mogla iskoristiti, da li bi to doveli do tačke nametanja kineske kulture? Ne znam. Moj instinkt je Ne…(Ali) verujem da je u našoj mogućnosti da to sprečimo situacija od nastajanja kombinacijom diplomatije i sile“.
Jedan prirodni američki odgovor na izazov kineskih ambicija je ispitivanje kao način da se utvrdi kako održati ravnotežu između dve sile. Drugi je uspostavljanje stalnog dijaloga između Kine i SAD. Kina „pokušava da igra globalnu ulogu. U svakom trenutku moramo proceniti da li su koncepcije strateške uloge kompatibilne”, naveo je on. Ako nisu, onda će se postaviti pitanje sile. „Da li je moguće da Kina i Sjedinjene Države koegzistiraju bez pretnje opšte međusobni rat? Mislio sam i mislim da (jeste)”. Ipak, priznao je da uspeh nije zagarantovan. „Možda neće uspeti“, rekao je. „I stoga, moramo biti vojno dovoljno jaki da preživimo neuspeh“.
Kisindžerovo poslednje poznato putovanje bilo je u Kinu. Desilo se to u julu kada se ovaj geopolitički mag tamo sastao sa kineskim ministrom odbrane Li Šangfuom – generalom koji je pod američkim sankcijama administracije Donalda Trampa zbog kupovine ruskog oružja.
Li se držao standardne forme pregovora stranke, pozivao se na Sijeve principe „međusobnog poštovanja, mirne koegzistencije i saradnje na koju svi dobijaju i ukazao na pravi način da Kina i Sjedinjene Države slože u novoj eri“. Kineska agencija je citirala Kisindžera koji je rekao da „u današnjem svetu izazovi i mogućnosti koegzistiraju, a SAD i Kina treba da otklone nesporazume, da koegzistiraju mirno i izbegavaju sukobe”. China Daili dodaje: „On [Kisindžer] je dodao da dve vojske treba da ojačaju komunikaciju, da ulože sve napore da stvore pozitivne rezultate za razvoj bilateralnih odnosa i da održe mir i stabilnost u svetu.
Vlada SAD je potvrdila da je znala za Kisindžerovo putovanje, ali da on nije delovao u ime Vašingtona. U svojoj stotoj godini Kisindžer nije krenuo preko Pacifika samo da bi popio čaj u Ministarstvu odbrane. The Global Times, partijski list na engleskom, u komentaru je zaključio da neki stručnjaci smatraju da bi Kisindžer, kao uticajni, stari prijatelj Kine, mogao da odigra važnu ulogu u otvaranju puta za obnavljanje komunikacija na vojnom nivou.
„Poboljšanje bilateralnih odnosa verovatno je motivisano namerama obe strane, posebno SAD, a Henri Kisindžer je, uprkos stotinu godina na svojim plećima, ponovo preuzeo ključnu ulogu komunikacionog mosta u kinesko-američkim odnosima, glasio je zaključak.
