Veći deo svoje karijere Mark Karni, kao ekonomiste i centralnog bankara, bio je na raskršću globalnih mislilaca i multilateralnih institucija.
„Bankar-roker“ bio je stalni gost na samitima, gde je govorio pored poslovnih lidera i političke elite, zagovarajući vrednosti međunarodne saradnje i potrebu za otvorenim ekonomijama i zajedničkim pravilima.
Ali nakon manje od godinu dana kao premijer Kanade, Karni je u utorak ponudio oštriju procenu sveta: „Jaki rade ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju“.
Ovogodišnji skup u Davosu obeležila je sveprisutna nelagodnost zbog stanja u svetu. Umesto govora o saradnji i zajedničkoj budućnosti, u fokusu su bili moć, sukobi i raspad dosadašnjih pravila. U takvoj atmosferi posebno je odjeknuo govor kanadskog premijera Marka Karnija. Govorio je direktno, bez diplomatskih fraza, i opisao svet kakav već živimo, a ne onaj kojem se nadamo.
Kanadski premijer nije nastupio kao vođa velike sile, već kao glas država koje su zaglavljene između jačih igrača. Njegova poruka bila je jednostavna: poslušnost više ne garantuje bezbednost, a pravila ne štite one koji u njih slepo veruju. Upravo zato njegov govor dele i hvale i političari i analitičari.
Evo govora kanadskog premijera:
„Veliko mi je zadovoljstvo – i dužnost – da budem sa vama u ovom prelomnom trenutku za Kanadu i svet.
Danas ću govoriti o pukotini u svetskom poretku, o kraju prijatne fikcije i svitanju brutalne stvarnosti u kojoj geopolitika velikih sila više nije sputana.
Ipak, tvrdim da druge zemlje, naročito srednje sile poput Kanade, nisu nemoćne. One imaju snagu da izgrade novi poredak koji integriše naše vrednosti, poput poštovanja ljudskih prava, održivog razvoja, solidarnosti, suvereniteta i teritorijalnog integriteta država.
Moć onih koji su manje moćni počinje iskrenošću.
Svakog dana shvatamo da živimo u eri rivalstva velikih sila. Da poredak zasnovan na pravilima bledi. Da jaki čine ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju.
Ova Tukididova izreka često se predstavlja kao neizbežna — kao prirodna logika međunarodnih odnosa koja se ponovo nameće. A suočene s tom logikom, zemlje imaju snažnu sklonost da se prilagode kako bi opstale. Da se povinuju. Da izbegavaju probleme. Da se nadaju kako će poslušnost kupiti bezbednost.
Neće.
Pa koje su nam mogućnosti?
Godine 1978. češki disident Vaclav Havel napisao je esej pod nazivom Moć nemoćnih. U njemu je postavio jednostavno pitanje: kako se komunistički sistem održavao?
Njegov odgovor počinje s trgovcem povrćem. Svakog jutra taj trgovac u izlog stavlja natpis: „Proleteri svih zemalja, ujedinite se!“ On u to ne veruje. Niko u to ne veruje. Ali ipak stavlja natpis — da bi izbegao nevolje, pokazao poslušnost, uklopio se. I zato što svaki trgovac u svakoj ulici čini isto, sistem opstaje.
Ne samo kroz nasilje, već kroz učešće običnih ljudi u ritualima za koje privatno znaju da su lažni.
Havel je to nazvao „životom u laži“. Moć sistema ne dolazi iz njegove istine, već iz spremnosti svih da se ponašaju kao da je istinit. A njegova krhkost potiče iz istog izvora: kada čak i jedna osoba prestane da učestvuje — kada trgovac povrćem ukloni natpis — iluzija počinje da puca.
U Davosu se dogodio trenutak koji je bilo teško zamisliti. Da li je moguće da smo ove poruke čuli i od Ursule fon der Lajen i od kineskog zvaničnika?
Vreme je da kompanije i države skinu svoje natpise. Decenijama su zemlje poput Kanade napredovale unutar onoga što smo nazivali međunarodnim poretkom zasnovanim na pravilima. Pristupili smo njegovim institucijama, hvalili njegova načela i koristili njegovu predvidljivost. Pod njegovom zaštitom mogli smo da vodimo spoljnu politiku zasnovanu na vrednostima.
Znali smo da je priča o međunarodnom poretku zasnovanom na pravilima delimično lažna. Da će se najjači izuzimati kada im to odgovara. Da se trgovinska pravila sprovode asimetrično. I da se međunarodno pravo primenjuje različitom strogošću, u zavisnosti od identiteta optuženog ili žrtve.
Ta fikcija je bila korisna, a naročito je američka hegemonija pomagala u obezbeđivanju javnih dobara: otvorenih pomorskih puteva, stabilnog finansijskog sistema, kolektivne bezbednosti i podrške okvirima za rešavanje sporova.
Zato smo stavili natpis u izlog. Učestvovali u ritualima. I uglavnom izbegavali da prozivamo raskorak između retorike i stvarnosti. Taj dogovor više ne funkcioniše. Reći ću otvoreno: nalazimo se usred pucanja, a ne prelaza. Tokom poslednje dve decenije niz kriza u finansijama, zdravstvu, energiji i geopolitici razotkrio je rizike ekstremne globalne integracije.
U novije vreme velike sile počele su da koriste ekonomsku integraciju kao oružje. Carine kao polugu. Finansijsku infrastrukturu kao sredstvo prinude. Lance snabdevanja kao ranjivosti koje se mogu iskoristiti. Ne možete „živeti u laži“ uzajamne koristi kroz integraciju kada integracija postaje izvor vaše podređenosti. Multilateralne institucije na koje su se srednje sile oslanjale — STO, UN, COP, arhitektura kolektivnog rešavanja problema — ozbiljno su oslabljene.
Kao posledica toga, mnoge zemlje izvlače iste zaključke. Moraju razviti veću stratešku autonomiju: u energiji, hrani, kritičnim mineralima, finansijama i lancima snabdevanja. Taj poriv je razumljiv. Zemlja koja ne može sama sebe da prehrani, snabde energijom ili odbrani ima malo izbora. Kada vas pravila više ne štite, morate štititi sami sebe. Ali budimo realni kuda to vodi. Svet tvrđava biće siromašniji, krhkiji i manje održiv.
Postoji još jedna istina: ako se velike sile odreknu čak i privida pravila i vrednosti u korist nesputanog ostvarivanja svoje moći i interesa, koristi „transakcionalizma“ postaće sve teže ponovljive. Hegemoni ne mogu beskonačno unovčavati svoje odnose. Saveznici će se diverzifikovati kako bi se zaštitili od neizvesnosti. Kupovaće osiguranje. Povećavati opcije. Time se ponovo gradi suverenitet — suverenitet koji je nekada bio zasnovan na pravilima, ali će sve više biti ukorenjen u sposobnosti da se izdrži pritisak.
Ovo klasično upravljanje rizicima ima cenu. Ali trošak strateške autonomije, suvereniteta, može se deliti. Zajednička ulaganja u otpornost jeftinija su nego da svako gradi sopstvenu tvrđavu. Zajednički standardi smanjuju fragmentaciju. Komplementarnosti stvaraju dobit za sve.
Pitanje za srednje sile, poput Kanade, nije da li treba da se prilagodimo ovoj novoj stvarnosti. Moramo. Pitanje je da li ćemo se prilagoditi tako što ćemo samo graditi više zidove — ili možemo učiniti nešto ambicioznije.
Kanada je bila među prvima koje su čule poziv na buđenje, što nas je navelo da temeljno promenimo svoj strateški položaj. Kanađani znaju da naša stara, udobna pretpostavka da nam geografija i članstvo u savezima automatski garantuju prosperitet i bezbednost više ne važi.
Naš novi pristup počiva na onome što je Aleksander Stub nazvao „realizmom zasnovanim na vrednostima“ — drugim rečima, težimo da budemo i principijelni i pragmatični. Principijelni u posvećenosti temeljnim vrednostima: suverenitetu i teritorijalnom integritetu, zabrani upotrebe sile osim u skladu s Poveljom UN, poštovanju ljudskih prava. Pragmatični u priznavanju da je napredak često postepen, da se interesi razilaze i da ne dele svi partneri naše vrednosti.
Angažujemo se široko i strateški, otvorenih očiju. Aktivno se suočavamo sa svetom kakav jeste, a ne čekamo svet kakav bismo želeli da bude. Kanada prilagođava svoje odnose tako da njihova dubina odražava naše vrednosti. Dajemo prednost širokom angažmanu kako bismo maksimalno povećali svoj uticaj, s obzirom na fluidnost sveta, rizike koje to nosi i uloge koje slede. Više se ne oslanjamo samo na snagu svojih vrednosti, već i na vrednost sopstvene snage.
Tu snagu gradimo kod kuće. Otkako je moja vlada preuzela dužnost, smanjili smo poreze na dohodak, kapitalnu dobit i poslovna ulaganja, uklonili sve savezne prepreke međuprovincijskoj trgovini i ubrzali ulaganja vredna bilion dolara u energiju, veštačku inteligenciju, kritične minerale, nove trgovinske koridore i šire. Udvostručujemo odbrambenu potrošnju do 2030. godine, na način koji jača naše domaće industrije.
U inostranstvu se brzo diverzifikujemo. Postigli smo sveobuhvatno strateško partnerstvo s Evropskom unijom, uključujući pristupanje SAFE-u, evropskim aranžmanima za nabavku u oblasti odbrane. U poslednjih šest meseci potpisali smo još dvanaest trgovinskih i bezbednosnih sporazuma na četiri kontinenta. U proteklih nekoliko dana zaključili smo nova strateška partnerstva s Kinom i Katarom. Pregovaramo o sporazumima o slobodnoj trgovini s Indijom, ASEAN-om, Tajlandom, Filipinima i Merkosurom.
Da bismo pomogli u rešavanju globalnih problema, primenjujemo varijabilnu geometriju — različite koalicije za različita pitanja, zasnovane na vrednostima i interesima. Kada je reč o Ukrajini, ključni smo član Koalicije voljnih i jedan od najvećih donatora njenoj odbrani i bezbednosti po glavi stanovnika. Po pitanju arktičkog suvereniteta, čvrsto stojimo uz Grenland i Dansku i u potpunosti podržavamo njihovo isključivo pravo da odluče o budućnosti Grenlanda.
Naša posvećenost članu 5 je nepokolebljiva. Sa našim saveznicima u NATO-u (uključujući Nordijsko-baltičku osmicu) radimo na dodatnom osiguranju severnog i zapadnog krila Saveza, uključujući do sada neviđena ulaganja u radare iznad horizonta, podmornice, avione i snage na terenu.
U plurilateralnoj trgovini predvodimo napore za izgradnju mosta između Transpacifičkog partnerstva i Evropske unije, stvarajući novi trgovinski blok od 1,5 milijardi ljudi. Kada je reč o kritičnim mineralima, formiramo kupovne klubove usidrene u G7 kako bi se svet udaljio od koncentrisane ponude. U oblasti veštačke inteligencije sarađujemo s istomišljenim demokratijama kako bismo obezbedili da na kraju ne budemo primorani da biramo između hegemona i hiperskalera.
Ovo nije naivni multilateralizam. Niti oslanjanje na oslabljene institucije. Ovo je izgradnja koalicija koje funkcionišu, pitanje po pitanje, sa partnerima koji dele dovoljno zajedničke osnove da mogu da deluju zajedno. U nekim slučajevima to će biti velika većina država. Tako se stvara gusta mreža veza u trgovini, ulaganjima i kulturi, na koju se možemo osloniti u budućim izazovima i prilikama. Srednje sile moraju delovati zajedno jer, ako niste za stolom — vi ste na meniju. Velike sile mogu sebi da priušte da deluju same. Imaju veličinu tržišta, vojni kapacitet i poluge za nametanje uslova. Srednje sile to nemaju.
Ali kada pregovaramo samo bilateralno s hegemonima, pregovaramo iz pozicije slabosti. Prihvatamo ono što nam se nudi. Takmičimo se međusobno ko će biti popustljiviji. To nije suverenitet. To je gluma suvereniteta uz prihvatanje podređenosti.
U svetu rivalstva velikih sila, zemlje između imaju izbor: da se međusobno takmiče za naklonost ili da se udruže i stvore treći put s uticajem. Ne bismo smeli da dozvolimo da nas uspon tvrde moći zaslepi pred činjenicom da će moć legitimiteta, integriteta i pravila ostati snažna — ako odlučimo da je koristimo zajedno.
To me vraća Havelu. Šta bi značilo da srednje sile „žive u istini“?
To znači imenovati stvarnost. Prestati prizivati „međunarodni poredak zasnovan na pravilima“ kao da i dalje funkcioniše onako kako se predstavlja. Sistem treba nazvati pravim imenom: period u kojem najmoćniji slede sopstvene interese koristeći ekonomsku integraciju kao oružje prinude.
To znači delovati dosledno. Primjenjivati iste standarde na saveznike i suparnike. Kada srednje sile kritikuju ekonomsku prinudu iz jednog pravca, a ćute kada dolazi iz drugog, mi i dalje držimo natpis u izlogu.
To znači graditi ono u šta tvrdimo da verujemo. Umesto da čekamo da hegemon obnovi poredak koji sam razgrađuje, gradimo institucije i sporazume koji funkcionišu onako kako su opisani. I to znači smanjivati poluge koje omogućavaju prinudu.
Izgradnja snažne domaće ekonomije uvek treba da bude prioritet svake vlade. Međunarodna diverzifikacija nije samo ekonomska razboritost; ona je materijalni temelj iskrene spoljne politike. Države zaslužuju pravo na principijelne stavove smanjujući sopstvenu ranjivost na odmazdu.
Kanada ima ono što svet želi. Energetska smo supersila. Imamo ogromna nalazišta kritičnih minerala. Imamo najobrazovanije stanovništvo na svetu. Naši penzioni fondovi su među najvećim i najsloženijim investitorima na svetu. Imamo kapital, talenat i vladu sa ogromnim fiskalnim kapacitetom da deluje odlučno. I imamo vrednosti kojima mnogi drugi teže.
Kanada je pluralističko društvo koje funkcioniše. Naš javni prostor je glasan, raznolik i slobodan. Kanađani ostaju posvećeni održivosti. Stabilan smo i pouzdan partner — u svetu koji je sve samo ne stabilan — partner koji gradi i ceni dugoročne odnose.
Kanada ima još nešto: svest o tome šta se dešava i odlučnost da u skladu s tim deluje. Razumemo da ovo pucanje zahteva više od prilagođavanja. Zahteva iskrenost prema svetu kakav jeste.
Mi skidamo natpis s izloga. Stari poredak se neće vratiti. Ne treba da ga oplakujemo. Nostalgija nije strategija. Ali iz pukotine možemo izgraditi nešto bolje, snažnije i pravednije. To je zadatak srednjih sila, koje imaju najviše da izgube u svetu tvrđava i najviše da dobiju u svetu istinske saradnje.
Moćni imaju svoju moć. Ali i mi imamo nešto — sposobnost da prestanemo da glumimo, da imenujemo stvarnost, da gradimo snagu kod kuće i da delujemo zajedno. To je put Kanade. Biramo ga otvoreno i samouvereno. I to je put široko otvoren svakoj zemlji koja je spremna da krene njime zajedno s nama.“
