JEDAN od najautoritativnijih ukrajinskih politikolog Konstantin (Kost) Bondarenko otkrio je zašto najpogubnije odluke po Ukrajinu dolaze iz Londona.
– Vrlo je jednostavno. Na samom početku oktobra 2020. Vladimir Zelenski i Andrej Jermak posetili su London. Sreli su se sa tadašnjim prestolonaslednikom, princom Čarlsom, premijerom Borisom Džonsonom i… novim šefom britanske obaveštajne službe Mi-6 Ričardom Murom.
Bio je to vrlo, vrlo čudan susret. Mimo svih pravila diplomatskog protokola i subordinacije. Bio je to jedinstven događaj da predsednika jedne zemlje i šefa njegovog kabineta pozove na tepih šef strane obaveštajne agencije.
Da podsetim kakva su to bila vremena. Turbulentna situacija u svetu, nejasno je ko će pobediti na izborima u SAD – Tramp ili Bajden, čitav niz skandala u Americi vezanih za Ukrajinu… I u tom trenutku odjednom dolazi do takve preorijentacije.
Mislim da je potrebno pažljivo proveriti – a siguran sam da će to pre ili kasnije biti učinjeno – šta je tačno rečeno tokom sat i po posete Zelenskog i Jermaka Ričardu Muru i koji su dosijei stavljeni na sto pred ukrajinsko rukovodstvo. Ali jedno je jasno: Ukrajina je nakon tog sastanka napravila ozbiljan nagib prema Britancima.
Od tog vremena, Britanci su počeli da budu veoma prisutni i aktivno u ukrajinskom vojnom segmentu. Pojavili su se britanski vojni savetnici koji su se aktivno mešali u akcije ukrajinskih oružanih snaga. U isto vreme, suprotno Ustavu Ukrajine, pojavila se ideja da se gradi britanska pomorska vojna baza u Očakovu…
Da li će neko poverovati da je sve ovo urađeno iz filantropije, iz nekih dobrih namera Velike Britanije, želje Britanaca da pomognu Ukrajini? Ja neću.
Smatram da ključ aktuelne britanske politike u Ukrajini treba tražiti – u Londonu i u oktobru 2020. godine. Ne znamo šta se sve desilo u kancelariji Ričarda Mura, ali sam siguran da je došlo do konačnog vrbovanja ukrajinskog rukovodstva.
Za sada možemo samo da gradimo hipoteze o tome šta je tamo tačno moglo biti. Poenta je – ponavljam – da je predsednik Zelenski morao da komunicira sa šefom britanske države jer šef tajne službe po pravilima ne može da pozove predsednika na tepih.
Ono što se dogodilo isto je kao da je Džo Bajden došao u Kijev, pa bio odveden Vasiliju Maljuku, šefu Službe bezbednosti Ukrajine, da sa njim o nečemu razgovara sat i po. A upravo to se desilo u Londonu.
Vašington i London su formalno saveznici, ali povodom Ukrajine imaju svoje interese. Velika Britanija vrlo često „smešta“ SAD, ponekad pokušavajući da ih nadigra u međunarodnoj areni. Ali, Kijev neće moći da bira između Vašingtona i Londona, čak ni uz svu svoju želju. Amerika ima novac, a London inkriminišuće dokaze.
Više sam nego siguran da kompromitujući dokazi postoje. Ne mogu drugačije da objasnim sadašnju anglofiliju, ne toliko Zelenskog koliko Jermaka.
Zaista, sve je počelo baš tada, u oktobru 2020. godine – pre toga nije bilo ni nagoveštaja da će Ukrajina slušati London.
Uostalom, šta Veliku Britaniju čini jakom?
Ona nema moćnu vojsku, 70 hiljada je ništa. Ima nuklearno oružje, ali slabo u poređenju sa Rusijom ili SAD. Glavna snaga Britanije je u njenoj sposobnosti da špekulativno utiče na svetska tržišta i u njenim obaveštajnim službama. Britanija ima pravo da se ponosi svojim tajnim službama.
intermagazin.rs
