U njegovim političkim izletima bilo je uvek nečeg karnevalskog. Davao je brojne bizarne izjave, ali sve u okvirima vlastite „poetike“ da se svašta kaže kad se priča… U političkom životu se uklapao u onu formulu „što veći desničar privatno, veći levičar javno; što veći levičar privatno, veći desničar javno“. Čak i kad je davao izjave koje su mogle zvučati nacionalistički, pomagao je vrlo konkretno ljude svih nacija i verskih opredeljenja. Pre jedva godinu dana, u HTV-ovoj emisiji „Nedjeljom u 2“ ispričao je vic kako bi mu najdraže reči koje bi voleo da se kažu na njegovoj sahrani bile: „Gle, mrda se!“
Kažu da su godina rođenja i godina smrti sa crticom između svačija najkraća biografija. Danas, kad je okončana biografija Miroslava Ćire Blaževića, ne završava se priča o u nju usađenoj mistifikaciji.
Pokojni zagrebački novinar Tomislav Židak koji je u Blaževića najlepše i najsuživljenije pisao, tvrdio je, ne sasvim šaljivo, da je Blažević nekad, valjda kad je bio u procesu dobijanja švajcarske dozvole boravka ili čak državljanstva, uspeo da falsifikuje sopstvenu krštenicu i da se na taj način službeno podmladi. Tako da čak ni njegova godina rođenja navodno nije pouzdana.
Što se tiče dana rođenja, možda baš i nije deseti februar, možda je i nešto pre, jer se posle vesti o rođenju svog osmog deteta „tata Mato malo duže zadržao u kafani“. Ne bi, dakle, bila preterana literarna mistifikacija reći da je Ćiro Blažević možda umro na svoj rođendan.
U Travniku na Daltabaniku
Kad je o mestu rođenja reč, barem tu nema mistifikacija. Blažević je rođen u Travniku. Oko jedinog njegovog slavnijeg „zemljaka“, onog s Nobelovom nagradom za književnost, do dana današnjeg se vodi „specijalni rat“ da li je rođen u samom gradu ili na Gornjem Docu koji neki mešaju sa mestom Dolac na Lašvi kao da i jedno i drugo naselje nisu sasvim integrisani sa gradom Travnikom, dok oko Blaževića barem nema takvih „sukoba“.
Ne pominjem Andrića ovde slučajno, jer njih dvojicu ne spajaju samo mesto rođenja i svetska slava. Spaja ih i specifičan katoličko-srednjobosanski kulturni obrazac ostvaren u skoro neverovatno različitim karakterima. A životni moto, koji je svaki od njih izrazio na različit način, u suštini je potpuno identičan; Andrić je, kroz lik velikog vezira Jusufa, sažeo svoj kredo u četiri reči: „U ćutanju je sigurnost“, dok je Blažević, u jednom od bezbrojnih intervjua, u nekom od svojih samopravdanja genijalno primetio: „Svašta se kaže kad se priča.“
I zbilja, to su u oba slučaja legitimine ketmanske reakcije: Ili ne govori ništa ili pričaj toliko da niko ne zna šta zaista misliš.
Čaplinov komšija Ćiro
Nije ovo mesto za sažimanje njegove sportske i trenerske karijere: od omladinske zimsko-sportaške, jedva natprosečne fudbalske i vrhunske trenerske koja je počela, i tu sad ne treba bežati od simbolike, u nižerazrednom švajcarskom Veveju, koji je vodio od 1968. do 1971.
Na obali Ženevskog jezera, tik uz Vevej je Nion, sedište UEFA-e, Evropske fudbalske federacije. Sedam kilometara od Veveja je Montre, u kojem tada živi Vladimir Nabokov. A u samom Veveju živi – Čarli Čaplin. Tu je počeo uspon čoveka koji je samo nekoliko meseci pre toga za Vevej igrao za 900 franaka mesečno, a samo stanarina ga je koštala pet stotina.
Slede Sion, pa reprezentacija Švajcarske, pa Rijeka, pa Dinamo, pa Grashopers, pa Priština, pa opet Dinamo, Nant, PAOK, Dinamo, reprezentacija Hrvatske, reprezentacija Irana, pa još petnaestak angažmana među koje su stali i splitski Hajduk i reprezentacija Bosne i Hercegovine, ali i mlada reprezentacija Kine, te ponovo jedan (tadašnji) niželigaš: tuzlanska Sloboda. Sedeo je na trenerskoj klupi skoro do smrti.
Kestenje u vatri
Nabrajam ove silne njegove trenerske angažmane da bih osvetlio jednu karakteristiku Blaževićeve karijere o kojoj se retko govori. On se najčešće potencira kao neko ko je 1982, posle više od dvadeset godina „posta“ doneo Dinamu četvrti (i poslednji njihov) šampionski trofej jugoslovenske Prve savezne lige, odnosno kao neko je Hrvatskoj na Svetskom fudbalskom prvenstvu 1998. doneo bronzanu medalju. Zaboravlja se, međutim, da je on takođe bio neko koga su dovodili da „vadi kestenje iz vatre“, da klub spasi od ispadanja odnosno da ekipi pokaže da je uspeh moguć.
To se osamdesetih desilo u Prištini, a dvadesetak godina kasnije u Sarajevu, dok reprezentacija BiH nije imala još nijedan uspeh, nijedan plasman na veliko takmičenje. Istini za volju, i Blaževićeva ekipa je došla samo do baraža, ali je sa manje-više istom ekipom njegov naslednik Sušić uspeo da dovede BiH do Mundijala u Brazilu 2014.
Uz sve busanje u prsa, beli šal što treperi na vetru, teatralnu policijsku kapu i razbijene rolekse, i Blažević je ipak bio baštinik kulture koja „crpi snagu iz slabosti“ kao u onoj frazi Lao-Cea koju je voleo Bela Hamvaš: „Slabiji pobedi jakog,/ Mekani pobedi tvrdog./ Svi to znaju na zemlji,/ Ali se ne usude po tome postupiti.“
“Mrda se”
U njegovim političkim izletima bilo je uvek nečeg karnevalskog. Davao je brojne bizarne izjave, ali sve u okvirima vlastite „poetike“ da se svašta kaže kad se priča.
Franji Tuđmanu se verbalno neumereno divio, ali opet je jedna od poslednjih njegovih političkih aktivnosti bila podrška Samostalnoj demokratskoj srpskoj stranci u kampanji za izbore za Evropski parlament.
U političkom životu se uklapao u onu formulu „što veći desničar privatno, veći levičar javno; što veći levičar privatno, veći desničar javno“. Čak i kad je davao izjave koje su mogle zvučati nacionalistički, pomagao je vrlo konkretno ljude svih nacija i verskih opredeljenja.
Pre jedva godinu dana, u HTV-ovoj emisiji „Nedjeljom u 2“ ispričao je vic kako bi mu najdraže reči koje bi voleo da se kažu na njegovoj sahrani bile: „Gle, mrda se!“
Voleo je život, i polazeći sa loše startne pozicije, sa dna karakazana, odživeo je život vredan poštovanja. U ćutanju je sigurnost, ali ima važnijih stvari od sigurnosti. Samo je smrt sigurna.
Piše: MUHAREM BAZDULJ za OKO / RTS
