Nastala davne 1970. godine, YU grupa spada u najuži krug istinskih velikana rok scene u Jugoslaviji. Takav će status nastaviti da čuva i dugo nakon raspada zemlje čije je ime ponela, duže od pet decenija, sve do danas. U četvrtak, 2. marta 2023, u okviru FEST-a biće premijerno prikazan dokumentarni film Darka Lungulova „YU grupa – Trenutak sna“ koji pokušava da odgovori na pitanje šta je to što YU grupu čini tako velikom i važnom?
Plakat za film Darka Lungulova (2023)
Godina 1970. bila je za neke od najznačajnijih protagonista istorije rok muzike godina kraja. Proleće je otpočelo zvaničnom objavom raspada Bitlsa; šestog septembra Džimi Hendriks održao je svoj poslednji koncert, a nepune dve nedelje kasnije nenamerno je pronašao recept za smrtonosnu kombinaciju alkohola i pilula za spavanje. Već početkom oktobra, iz sličnih razloga i na sličan način u „Klubu 27” pridružila mu se i Dženis Džoplin.
I dok se sumorna jesen svetskog rokenrola teškim korakom vukla svome kraju, u Beogradu se pripremao jedan novi početak: nastajala je grupa koja će se već tokom narednih nekoliko godina svrstati u najuži krug istinskih velikana rok scene u Jugoslaviji. Takav će status nastaviti da čuva i dugo nakon raspada zemlje čije je ime ponela, duže od pet decenija, evo sve do danas.
YU grupa je nastala kao prefinjeni sublimat mnogih najdragocenijih odlika beogradske rok scene šezdesetih. Gitarista Dragan Jelić, poznatiji kao Dragi, i basista Živorad, zvani Žika, svoju muzičku karijeru otpočeli su 1962. godine u grupi Albatrosi, koja je ubrzo prerasla u znatno kvalitetnije i poznatije Alase. Tokom narednih nekoliko godina, muzički putevi su im se razilazili i ukrštali sve dok se 1967. godine nisu ponovo spojili u grupi Džentlmeni.
Velika popularnost Džentlmena temeljila se pre svega na njihovom besprekornom sviračkom umeću, kao i na zanimljivom repertoaru, sačinjenom, pored prepeva znalački probranih stranih hitova (naročito onih grupe The Searchers), i od sopstvenih originalnih pesama. Uspesi ovih potonjih doveli su do snaženja autorskih ambicija, a onda i do prirodne potrebe za novim muzičkim kontekstom, novom grupom u kojoj bi te ambicije mogle da se nesputano razmahnu.
Novu, isprva bezimenu grupu, činili su pored braće Jelić i klavijaturista Miodrag Mive Okrugić, te bubnjar Velibor Boka Bogdanović – i jedan i drugi prekaljeni i dokazani u uglednim beogradskim rok sastavima šezdesetih. Kratko su – svega dva ili tri meseca – nosili ime Idejni posed, koje im je predložio Bata Kovač, šef u tom trenutku neprikosnovene Korni grupe.
Takvo ime, međutim, nije previše, ili nije nimalo, odražavalo ono što je novostvorena grupa nameravala da svira: bilo je nekako „kornijevski” prenaglašeno „progresivno”, i kao takvo lišeno žestoke rokerske crte koja je u muzici novog sastava braće Jelić već bila jasno iskristalisana. Tako je 29. novembar postao istorijski datum ne samo rađanja Jugoslavije, već i nastanka YU grupe.
Toga dana, potkraj pomenute nevesele godine, održan je u zemunskom klubu „Sinagoga” znameniti nastup koji će grupa otpočeti pod imenom Idejni posed, a završiti kao YU grupa. Disk dzokej Zoran Modli, koji je te večeri vodio program i koji će i kasnije u karijeri grupe više puta i na različite načine odigrati važnu ulogu, zatražio je od publike da na ceduljama ispiše predloge za novi naziv grupe koja je i te večeri pokazala svoje ogromne mogućnosti. Na jednoj od cedulja pisalo je „YU grupa”: neposrednu inspiraciju predlagača verovatno je podstakao datum održavanja koncerta, ali je ime – ispostaviće se – bilo dalekosežno i višestruko simbolično: YU grupa će s velikim uspehom baštiniti delove jugoslovenske muzičke tradicije i biti iskreno voljena i visoko cenjena u svim republikama i pokrajinama Socijalističke Federativne Republike Jugoslavije.
Smislena upotreba tradicije
Kreativnost u pristupu folklornoj muzičkoj tradiciji ispoljili su već na svojoj prvoj singl ploči. Radi preciznije predstave o vrednosti i značaju takvog autorskog iskoraka valja naglasiti da etno motivi u jugoslovenskoj rok muzici tog vremena ne samo da još nisu bili kompromitovani, nego praktično nisu ni postojali – ako ne računamo retke i usamljene pokušaje kakvi su bili „Boj na Mišaru” Indeksa, ili „Pastir i cvet” Korni grupe. Stoga je posezanje za kosovskim folklornim motivima, na kojima je zasnovana pesma „Nona”, predstavljalo ozbiljnu stvaralačku avanturu.
Avantura je, pokazaće se, bila i te kako plodotvorna: „kosovski ciklus” YU grupe biće tokom godina koje će uslediti obogaćen velikim pesmama kakve su, na primer, „Kosovski božuri”, „Sama”, ili „Osveta”.
Svedeni, neretko sasvim minimalistički tekstovi ovih pesama, omogućavali su muzici da neometana dospe u prvi plan, nudeći primere elegantnog uvođenja etno elemenata u rok muziku, koja u toj fuziji nije gubila ni najmanji delić svoje urbanosti – etno-rok YU grupe i dalje je bio čisti rokenrol. (Etno-rok nekih potonjih sledbenika ovog pravca biće, nažalost, mnogo više etno, a mnogo manje rok, do te mere da će se izgubiti u mračnim jazbinama turbo folka i sličnih mutanata – no to je druga, i sasvim drugačija priča.)
Primer čistog i čvrstog rokenrola predstavljala je i pesma urezana na „B” strani „None”: ta pesma, pod naslovom „Tatica”, zanimljiva je i zbog svog teksta, protkanog socijalnim motivima, do tada uglavnom nepoznatim u jugoslovenskoj rok muzici. „Tvoj tata ima puno para i kola kao san…”, reči su u kojima je jasno istaknut društveni jaz između onog ko peva i one kojoj peva. Stoga možda i nije preterano smela pretpostavka da je takva postavka teksta odjek šezdesetosmaške svesti o nezasluženim privilegijama socijalističke elite. U svojoj mnogo puta dokazanoj moralnoj čistoti, YU grupa je, srećom, uvek ostajala izvan politike – ne, međutim, i izvan svog vremena.
Muzika iz centra sveta
O stabilnosti i doslednosti grupe svedoči i podatak o srazmerno malom broju članova koji je kroz nju prošao tokom pet decenija: u YU grupu se ulazilo svim srcem, a iz nje izlazilo prijateljski i bez teških reči, tako da su vrata ostajala otvorena za mogući povratak. Kroz ta vrata, sasvim izvesno, najviše puta u oba pravca prošao je Miodrag Bata Kostić.
Talentovani i muzički klasično školovani gitarista tuzlanskih „Terusa” prešao je u Beograd i YU grupu krajem leta 1971. godine, neposredno po odlasku Miveta Okrugića: grupa je, dakle, ostala bez odličnog klavijaturiste i darovitog kompozitora, ali je dobila još jednog izvanrednog gitaristu i potonjeg tvorca nekih od najvećih hitova grupe.
Tako je stvoren moćan gitaristički tandem, sasvim u skladu sa tadašnjim svetskim tokovima: način kojim su se Dragi Jelić i Bata Kostić u svirci međusobno dopunjavali i podsticali jedan drugog da daju sve od sebe bio je sasvim srodan onom na kome je počivala svirka Teda Tarnera i Endija Pauela iz grupe Wishbone Ash, ili još više, eksplozivni amalgam koji su Djuen Alman i Diki Bets stvarali u grupi Allman Brothers Band. S druge strane, bez Bate Kostića (koji će ih ubrzo prvi put napustiti), nudili su upečatljiv primer velikog tročlanog benda, kakvi su bili „Cream”, „The Jimi Hendrix Experience” ili „Taste”. Jednostavnije rečeno, YU grupa je zaista zvučala svetski.
Trebalo je samo još dati svetu priliku da to i čuje. Mogućnost za to pojavila se – na način o kome članovi grupe verovatno nisu sanjali ni u najluđim snovima – u februaru 1973. godine. Tada su, naime, braća Jelić, sa bubnjarem Rašom Đelmašom s kojim su već nekih godinu dana nastupali kao trio, stigli u London, da kao istinski profesionalci novac zarađen od turneja ulože u vrhunsku muzičku opremu i najmoderniju scensku garderobu (kako je izgledala tadašnja rokerska moda, može se videti na unutrašnjem omotu prvog albuma grupe).
Zadnji i unutrašnji omot prvog albuma YU grupe (1973)
Made in YU
I kao u kakvoj rokerskoj bajci, posredovanjem mladog beogradskog krojača koji je u Londonu šio odeću za svetske rok zvezde, nekoliko snimaka YU grupe dospelo je u ruke jednog od producenata kompanije CBS. Jedna od najvećih svetskih producentskih kuća tog vremena imala je pronicljive i preduzimljive menadzere, pa su članovi eksplozivnog beogradskog rok-trija, na temelju preslušanih snimaka, pozvani na razgovor u CBS. O tome koliko je poziv bio ozbiljan svedoči i činjenica da im je po hitnom postupku zakazan i nastup u legendarnom klubu Marki (Marquee), kako bi ljudi iz kompanije mogli da ih čuju i uživo.
Teško je preceniti, a još teže objasniti mlađim generacijama značaj ovog svojevrsnog hrama rok i pop muzike, u kome je tokom šezdesetih i sedamdesetih godina nastupila većina značajnih protagonista britanske i svetske rok scene, od Rolling Stonesa i Yardbirdsa, preko Hendriksa i Bouvija, do grupa Clash i Sex Pistols. Put YU grupe od zemunske Sinagoge do najčuvenije rok pozornice na svetu bio je tako nestvarno kratak da je izazivao nevericu: bilo je i onih koji su sumnjali u verodostojnost čitave priče.
Učesnik i svedok tih londonskih zbivanja, Petar Peca Popović, svoju priču o tome ispričao je osamnaestom broju Džuboksa (novembar 1985) u tekstu napisanom povodom petogodišnjice postojanja grupe, dok svedočenje Žike Jelića nalazimo u knjizi Aleksandra Žikića Fatalni ringišpil (1999). Onima kojima ni to nije dovoljno da do kraja poveruju u kratku povest o YU grupi, CBS-u i Markiju ostaje da na zvaničnom sajtu Marki kluba pogledaju program iz februara 1973. godine: YU grupa je nastupila u petak 23. februara; ranije istog meseca, na istoj sceni svoj program je izvela grupa King Crimson, potom i Babe Ruth, Rare Bird i Average White Band – da spomenemo samo one čija imena najubedljivije svedoče o značaju rok svetilišta smeštenog u londonskom Sohou.
Nastup je – sasvim očekivano, s obzirom na visoke standarde i savršenu „usviranost” YU grupe – bio izuzetno uspešan, pa je usledilo zakazivanje termina za snimanje u „svemirskim” studijima CBS-a (Fatalni ringišpil, str. 109), a onda, na temelju nastalih snimaka, i konkretna ponuda da pođu na tronedeljnu turneju sa grupom The Allman Brothers Band. Ostalo je istorija – ali, neispisana istorija. Jer, nakon neprospavane noći ispunjene preteškim nedoumicama, članovi grupe odlučili su da se vrate u Beograd. Zašto?
Deo odgovora na ovo neizbežno pitanje svakako se tiče opštih i opšteljudskih emotivnih razloga, sažetih u stihu Milana Delčića: „Kako da odem, a da ostanem?”. Prevagu je, međutim, po svoj prilici doneo jedan sasvim konkretan povod: nekoliko dana kasnije imali su zakazan (i već rasprodat) koncert u Hali sportova na Novom Beogradu; između otvorenog puta ka mogućem svetskom uspehu i odanosti publici, YU grupa je odabrala ovo drugo.
Biti pošten, to je sve
Poštenje je pojam koji se s razlogom navodi kao jedan od onih koji određuju samu suštinu YU grupe. Neka u prilog opravdanosti takve karakterizacije, pored upravo ispričane londonske priče, posluži i jedno sasvim lično sećanje.
Negde s proleća 1977. godine YU grupa je imala zakazana dva nastupa u Domu kulture u Boru: jedan večernji, od 21:00 i jedan kasnopopodnevni, od 17:30. Popodnevni je bio zakazan zato što je večernji bio rasprodat; interesovanje za rokerski matine, međutim, nije bilo tako veliko: preciznije, oko pet popodne u sali se našlo svega tridesetak gledalaca (neki od njih, među njima i potpisnik ovog teksta, tada gimnazijalac, imali su ulaznice za oba termina – jer ipak, ne dolazi YU grupa baš svaki dan).
Preduzimljivi aparatčik Doma kulture, valjda da se ne bi trošila struja ili iz ko zna kog drugog razloga, predložio je članovima grupe da se prvi nastup otkaže tako što će se malobrojni posetioci uputiti na drugi, pa bi grupa za već utvrđeni honorar svirala samo jedan, umesto dva koncerta. Žika je bez trenutka premišljanja odgovorio da tako nešto ne dolazi u obzir, te da će odsvirati oba koncerta: jedan za trideset, drugi za petsto ljudi.
Ne znam, jer podosta je godina i decenija od tada proteklo, koji je bio bolji; znam samo da su i jedan i drugi bili vrhunski, i da su mi te večeri braća Jelić pomogla da shvatim šta znači posvećenost muzici i privrženost publici – reč poštenje dobila je dodatni smisao.
Kosovski božuri
Put do prvog albuma, kako je u to vreme bilo uobičajeno, morao je biti popločan uspešnim singlovima. YU grupa je taj uslov ispunila na neopozivo ubedljiv način: posle „None”, usledile su još tri male ploče, svaka uspešnija od prethodne.
Prva je donela kultni hit „Bio jednom jedan pas”, sazdan po receptu donekle sličnom onom koji će kasnije biti primenjen u pesmi „Čudna šuma”: tekst dečije pesmice udružen sa orkanski silovitom hard rok svirkom. Na A-strani nalazila se pesma „Mali medved”, u kojoj je na dirljivo nostalgičan tekst Zorana Modlija („Kao mali imao sam medveda…”) uobličena snažna rokerska elegija posvećena kraju detinjstva. Deo uspeha YU grupe svakako se temeljio i na tome što su umeli da se, pored ostalog, na detinjasto iskren način obraćaju deci u nama.
Usledio je još jedan singl na kome je pesma na B-strani bila uspešnija od one koja je trebalo da bude istaknuta u prvi plan. Na toj B-strani našli su se „Kosovski božuri”, jedna od ključnih pesama u čitavom opusu grupe.
Bila je autorsko delo Bate Kostića i bila je, kako navodi Petar Janjatović u svojoj EX Yu rock enciklopediji, prvobitno zamišljena kao instrumental, da bi joj u poslednji čas, na nagovor i uz pomoć dvojice velikih gurua jugoslovenske rok scene, Nikole Karaklajića i Petra Popovića, bio pridodat tekst – minimalistički kratak, ali dovoljno efektan da učvrsti i istakne monumentalnost pesme.
U dubokoj senci krvavocrvenih božura ostala je kompozicija sa A-strane. Donekle nepravedno, pošto je „U tami disko kluba” bila vrhunski upakovana parada moćnih rifova udružena sa još jednim nesvakidašnjim tekstom Zorana Modlija. Pritom i odlično otpevana: strast s kojom je Dragi umeo da zaurla „daj mi svoj vrat beli…” bila je, kao i sve drugo kad je reč o YU grupi, do kraja iskrena i autentična.
O strasti je reč i u pesmi urezanoj na trećem singlu grupe. „Šta će meni vatra” opravdavala je svoj naziv gitarskom baražnom vatrom kakva do tog trenutka (a bogami ni kasnije) nije bila urezana ni u jedan komad vinila proizveden u SFRJ. Povrh toga, tekst starog saradnika braće Jelić, rok-prvoborca Branka Marušića Čuture, bez okolišanja je pogađao pravo u čelo.
A svako ko se uprkos neodoljivom hipnotičkom dejstvu „Vatre” setio da čuje i drugu stranu ploče, nije zažalio: „Spusti glavu”, svakako jedna od manje poznatih pesama YU grupe, pokazuje svu silinu stvaralačkog potencijala nagomilanog u to vreme u muzičkoj radionici braće Jelić.
Čudna šuma je to
Snimanje prvog albuma (1973), dakle, bilo je sasvim očekivan i prirodan korak za grupu u naponu snage. Ta je snaga u najvećoj mogućoj meri (jer u potpunosti se mogla osetiti samo na živim nastupima) ostala zabeležena na prvoj velikoj ploči YU grupe – jednostavno naslovljenoj, prema tadašnjem običaju (kao, na primer, prvi albumi Korni grupe i grupe Time), samo imenom grupe.
Bila je to kolekcija sačinjena od osam vrhunskih pesama, tematski raznovrsnih ali stilski jedinstvenih zahvaljujući visoko profilisanom zvuku trija u kome je, uz besprekoran gitarski rad braće Jelić na bubnjevima briljirao Raša Đelmaš. Autor većine tekstova bio je Dragan Nedimović, daroviti pesnik i uspešan atletičar; stoga nije neobično to što album otvara pesma „Trka”, koju možemo doživeti kao realistički tok svesti usamljenog dugoprugaša, ali i kao metaforu nemilosrdne životne trke, u kojoj je čovek prečesto primoran da bira između morala i uspeha.
„Noć je moja”, mnogima najdraža pesma YU grupe, harmonsko-ritmički izuzetno složena i tekstualno (Branko Marušić Čutura) zagonetna do mističnosti, primer je progresivnog rok zvuka koji za pedeset godina – za razliku od muzike nemalog broja tadašnjih svetskih korifeja ovog pravca – nije ostario ni dana.
Istom neprolaznom svežinom i energijom odlikuje se i ostatak ploče, na kome – uz punu svest o nepravdi koju time činimo ostalima – moramo, uz već pominjanu „Čudnu šumu”, izdvojiti još dve pesme.
Prva je „Crni leptir”, na đačkim ekskurzijama i raznim drugim mladalačkim druženjima širom Jugoslavije poznata i pod nazivom „Ulična svetiljka”. „Umeš li da sviraš ‘Uličnu svetiljku’?”, bilo je jedno od pitanja najčešće postavljanih svakom ko bi se u društvu dohvatio kakve izubijane „melodije-mengeš”. I svako je umeo – ne zato što je uvodni solo Dragog Jelića (kompletnog autora pesme koju je, podsetimo, otpevao Žika) bio obavezna lekcija za svakog ko je počinjao da ovladava tajnama sviranja gitare, nego zato što je reč o pesmi koja poseduje nikad do kraja objašnjivu magiju naoko sasvim jednostavne, a duboke i neodoljive lepote.
Melanholija kojom je ona obojena preovladava i u završnoj numeri albuma: „More” je pesma koja se ne može uporediti ni sa jednom drugom, ne samo u opusu YU grupe, nego u čitavoj istoriji jugoslovenske rok muzike. „Smrt je zagrljaj”, napisala je negde Virdzinija Vulf – a u „Moru” se peva upravo o tom zagrljaju. Slušalac oseća da se negde, nekom (za kim zvono zvoni?) primiče neumitan kraj, ali toplina muzičkih slika kojom se dočarava to primicanje svršetka otklanja svaku strepnju i stvara začudan osećaj spokoja i pomirenosti s ograničenošću ljudskog trajanja.
Kako to da svaki dan
Vreme između prvog i drugog albuma premostio je „Drveni most”: vodeća pesma na novom singlu imala je rifove i ritam koji su stvarali takve nalete adrenalina da je postajalo sasvim nevažno to što je malo ko uspeo da shvati (tu ubrajamo i one koji su bili kadri da razaznaju sve reči) o čemu pesma zapravo govori.
Ovim singlom obeležen je povratak Bate Kostića, koji će na drugom albumu biti potpisan kao autor ili koautor nekoliko pesama – mada, zanimljivo, na omotu nije spomenut kao član grupe: i dalje je to onaj trio koji je snimio i prvi (a nešto kasnije i treći) album – Dragi, Žika i Raša.
Taj album, naslovljen Kako to da svaki dan (1974), za razliku od prethodnog i svih koji će uslediti, nije imao izraziti hit. Isto tako, međutim, nije imao ni slabu, čak ni osrednju pesmu, pa njegovo otkrivanje i danas može predstavljati neslućeno zadovoljstvo onima koji su YU grupu upoznali i poznavali ponajviše posredstvom singlova, radija i televizije.
No zato je treći album (1975), ponovo naslovljen samo imenom grupe, obilovao hitovima: od obnovljenom energijom nabijenih pesama kakve su novi „Novi zvuk”, „Ja moram dalje”, ili „Kišni dan”, do karakterističnih balada poput „Bolje se živi” ili „Ljubav kao cvet”.
Podatak da je devet od deset tekstova napisala Marina Tucaković povod je da se kaže koja reč i o odnosu YU grupe prema tekstovima i tekstopiscima. Ukratko, braća Jelić i drugovi napisali su srazmerno ne tako velik broj snimljenih tekstova, ali su zato po pravilu sarađivali s autorima koji su u svojim stihovima umeli da osete i iskažu duh i prirodu njihove muzike. Istovremeno, stilsko jedinstvo kojim se odlikovala njihova muzika prenosilo se i na tekstove, pa među njima nema, čini se, nijednog koji deluje kao da je tu samo zato što je za pesmu bolje da ima reči, nego da ih nema.
I konačno, kao i svi veliki muzičari, Jelići su stihove drugih autora svojom interpretacijom „prisvajali” tako da je delovalo ne samo kao da su ih oni sami i napisali, već i kao da niko drugi nije ni mogao da ih napiše.
Opasno te volim
Na albumu Među zvezdama (1977), prvi i jedini put kao članovi grupe potpisani su gitarista Nedzat Maculja i bubnjar Dragan Micić. Među pesmama na Među zvezdama odmah se izdvojila „Opasno”, koja će postati jedan od najvećih hitova grupe, ali i dve „ornitološke” pesme: „Poleti ptico” i „Galebov let”, obe sa velikim evergrin potencijalom (ova druga je i tematski i atmosferski predstavljala elegantnu referencu na prelepi instrumental „Albatross”, grupe Fleetwood Mac).
Tu je i „Majko, žedan sam”, još jedan od Kostićevih radova na kosovske teme, nepravedno skrajnuta pesma koja podseća na to da katalozi YU grupe kriju još zaboravljenih bisera: spomenimo samo singl „Tačno u podne”, na kome su se našle dve izrazom otmeno prigušene i nežne, ali kvalitetom monumentalne balade: ona na A strani još jedna je Modlijeva priča o poslednjim danima detinjstva i prvoj ljubavi, koju je Dragi kao kompozitor nepogrešivo osetio, baš kao i Marininu „3 do 6”, koju danas pamte valjda samo najverniji poklonici grupe – takvih istina, ima podosta, ali ova mala ploča svakako zaslužuje mnogo više.
Marina Tucaković istakla se i na albumu Samo napred (1979), kao autorka stihova za svih deset pesama. Neke od njih postale su i ostale hitovi, pre svih „Nešto si mi umorna i bleda” i „Autobus za raj”. Prožet snažno izraženom socijalno-kritičkom notom (baš kao i „Identitet”, takođe rege pesma koja će ubrzo posle albuma biti objavljena na singlu), „Autobus za raj” ukazao je na spremnost članova grupe da se upuste u nova muzička istraživanja, u ovom slučaju rege muzike, koja je poslužila kao okvir i izvor nadahnuća i u „Da si M. M. ili B. B.”.
Ta pesma i danas pleni svojom posebnošću i pokazuje kakve je muzičke domete katkad moguće ostvariti na temeljima potpune opuštenosti i nepretencioznosti. Vrelinu avgustovskog dana Žika svojim pevanjem dočarava tako uverljivo da ostavlja utisak da je pesmu snimio u sauni, odeven u skijaški skafander (takvu vrućinu moguće je čuti valjda još samo u pesmi „96 Degrees in the Shade”, grupe Third World). Na prikladno nadahnut način u tome su mu pomogle Slađana Milošević i Bebi Dol u ulozi pratećih vokala. A u ulozi zvaničnog člana grupe ponovo se našao Bata Kostić, uz još dvojicu novih: bili su to klavijaturista Dragan Janković i mladi, talentovani bubnjar po imenu Dragoljub Đuričić.
Opasnu vrelinu avgusta članovi YU grupe su i najdoslovnije osetili na svojoj koži u leto 1981. godine, kada im je na jednoj od nebrojenih turneja izgoreo kombi sa velikim delom opreme. Žika je zadobio teške opekotine. Dragoljub Đuričić sporazumno je i prijateljski otišao iz grupe, a učinilo se u tom trenutku da su iz nje otišli i svi ostali: YU grupa je obustavila sve aktivnosti, na neodređeno vreme.
Ima nade
Valjda i u inat onima koji su zaključili da to neodređeno vreme i u ovom slučaju znači zauvek, grupa se posle šest dugih godina vratila najpre na scenu, a potom i u studio. Album Od zlata jabuka (1987) predstavio je novog uspešnog tekstopisca, Nikolu Čuturila, i doneo devet odličnih pesama koje su na najlepši način pokazivale koliko su se članovi benda uželeli zajedničke svirke; među njima se izdvojila naslovna, koja će do danas ostati jedan od najvećih hitova grupe.
Novi početak simbolično je obeležila i činjenica da se uz braću Jelić i Batu Kostića u grupi ponovo našao i njen prvi bubnjar, Boka Bogdanović. Ista postava snimiće naredne godine i album Ima nade (1988), koji je svoj naslov mnogostruko opravdao: većina pesama i danas je deo koncertnog repertoara grupe – spomenimo samo „Moj stari bend”, „Zaboravi”, ili „Vodi me kući, anđele”, kao i nezaobilazne evergrine „Mornar” i „Dunavom još šibaju vetrovi”.
YU grupa očito nije nameravala da živi od stare slave. Deceniju su okončali vrhunskim albumom Tragovi (1990). Objavljena u gadno vreme kada je malo kome bilo do muzike, ova ploča – na kojoj se za bubnjevima ponovo našao Raša Đelmaš – nije bila zapažena i ocenjena onako kako je svojim kvalitetima zasluživala. Vreme je, međutim, potvrdilo njenu vrednost, pa tako pesme kao što su „Kome se raduješ”, „Samo ponekad”, „Posle snegova nema tragova”, ili „Santa leda” žive i danas. Baš kao – ali zaista – i sve ostale sa ovog albuma.
YU grupa, The Next Generation
Rešenost da uprkos zlim godinama nastave dalje punom snagom, braća Jelić pokazala su početkom devedesetih i promenama u postavi. Novi gitarista Petar Jelić dobio je to radno mesto ne zato što je sin Radeta Jelića koji je sa svojom braćom Dragijem i Žikom svirao na samim počecima njihovog muzičkog puta, nego zato što je kao vrstan muzičar uspeo da ispuni izuzetno visoke kriterijume kakvi su se u YU grupi oduvek podrazumevali.
Nova pozitivna energija koju je doneo Petar i te kako se osetila na albumu Rim 1994 (1995). Osavremenjeni zvuk i doterana produkcija (album je snimljen u Italiji) nimalo nisu narušili prepoznatljivu zvučnu sliku YU grupe, ali jesu potpomogli osvajanju nove generacije poštovalaca. Tome su ponajviše doprinele autoritativne hard rok numere „Odlazim”, „Blok” i „Gledaj samo pravo”, kao i diskretna, ali prelepa balada „Reka”.
Na ovoj ploči, poslednjoj koju je grupa objavila u dvadesetom veku, poslednji put je bubnjeve odsvirao Raša Đelmaš; na naredna dva albuma, tu ulogu preuzeće Igor Malešević. Prvi je Dugo znamo se (2005), na kome se kao dokazi neiscrpne stvaralačke energije grupe (Petar Jelić ovde se u velikoj meri ističe i na autorskom planu) izdvajaju pesme „Tango”, „Bože, spasi me” i „Pustinja”.
„Poslednja pesma”, uprkos slutnjama pesimista, nadama zlobnika i strepnjama poštovalaca, bila je poslednja samo na ovoj ploči: 2016. godine YU grupa će objaviti album s prkosnim naslovom Evo, stojim tu i izvrsnim pesmama kao što su, uz naslovnu, i „Panika”, „Sve ili ništa”, ili „Uzalud”, čija se vrednost uvek iznova potvrđuje i na nastupima pred publikom.
Konačno, tek pred publikom i sve druge pesme YU grupe – koliko god dobro zvučale na pločama – sijaju punim, sasvim jedinstvenim sjajem. Ako još ima onih koji to nisu proverili, biće prilike. YU grupa ima zakazane koncerte. YU grupa ima budućnost.
Piše: ZORAN PAUNOVIĆ / RTS OKO
