Kako izgleda jedna takva porodica, može li da zaustavi negativne uticaje okoline, i kako u vreme velikih izazova sačuvati decu… O tom kompleksnom pitanju govorili su stručnjaci u „RTS Ordinaciji”.
Period adolescencije predstavlja jedan od najstresnijih perioda i za decu i za roditelje. Razvojne faze kroz koje dete prolazi čine most od detinjstva ka svetu odraslih. Emocionalne i fizičke promene odvijaju se prilično brzo, a kako bi deca izrasla u stabilne osobe, potrebna im je podrška i poverenje roditelja.
Odlike stabilne porodice su otvorena komunikacija, međusobno poštovanje, ljubav, dobar odnos roditelja, zajedničko provođenje vremena.
Na pitanje – Šta je od ovih stavki bitno, a šta možda može da izostane, za RTS Ordinaciju odgovorila je Gordana Mijalković Stojiljković, dečji psiholog.
„Rekla bih da je otvorena komunikacija jako bitna stavka. Ne bih rekla da može da izostane, ali da je akcenat na kvalitetu provedenog vremena, a ne na količini. Biti zajedno je veoma važna stvar u jednoj porodici”, rekla je Stojiljkovićeva.
Boraviti u zajedničkom prostoru ne znači provoditi kvalitetno vreme
„Vrlo je važno da dete oseti da ga roditelji čuju i slušaju i da je to aktivno slušanje obrazac kojim dete uči da sluša. Ne možemo očekivati da deca budu poslišna ako mi njih ne čujemo u smislu da ih razumemo”, objasnila je dečija psihološkinja.
Mijalković Stojiljković kaže da se obrasci ponašanja uče u kući.
„Primena veština komunikacijskih, socijalnih, razumevanja drugog, razumevanje namera i motiva drugih osoba, to se sve uči u porodičnom prostoru. Tu se uči pravo da se zauzmeš za sebe, da se izboriš za svoje potrebe, recimo u rivalitetu braće i sestara. To su sve ključni odnosi koji se u životu razvijaju i strukturiraju na različitim nivoima”, naglasila je.
Kaže da je sklad roditeljskog para važan, i da je ako jedan roditelj nešto brani, drugi ne treba to da omete. Roditelji imaju pravo da imaju drugačije stavove, ali je bitno da sistem vrednosti koji nude detetu bude usklađen.
Osećaj važnosti, bliskosti i pripadnosti su potrebe koje deca nadoknađuju kroz video-igre
„Radili smo jedno istraživanje, a aj-ti industrija je to znala mnogo pre nas. Proučavali smo šta je to što deca, pre nego što postanu zavisna od video igara, dobijaju, koju nezadovoljenu pokrenu iz svakodnevnog života. A to su potreba za: važnošću, bliskošću i pripadnošću.
Iz kuće nisu poneli osećaj ovde sam važan, ovde pripadam, a u nekom onlajn svetu dobijam osećanje važnosti, bliskosti i pripadnosti. Roditelj dođe kući, umoran je, bavi se poslom, potreba da se odmori je bitnija od potrebe da sedne sa detetom i provde vreme. Kad smo krenuli da prezentujemo to po raznim konferencijama, ljudi iz aj-ti sektora su rekli da to znaju”, objasnio je Milan Radovanović, specijalni pedagog.
„Jedan kolega je pitao – da li biste pustili dva deteta od pet godina sama u sobu sa čekićem na četrdeset i pet minuta. Najverovatnije da ne bismo, desiće se nešto. A pustimo ih same sa telefonima? Zašto?”, zapitao se Radovanović.
Na pitanje o tome – kako da roditelj napravi procenu da li je dete razmaženo ili zaista trpi neku teskobu, specijalista medicinske psihologije doc. dr Snežana Svetozarević, rekla je da je važno voditi računa – iz perspektive roditelja, do koje mere se dete menja.
„Da li dete od vedrog i energičnog deteta postaje ćutljivo, zatvara se u sebe, ima specifična interesovanja. Valjalo bi onda potragati koja su to interesovanja, ali ne narušavajući grubo granice i privatnost deteta, posebno ako je adolescent u pitanju, jer će još više da se zatvori”, rekla je dr Svetozarević.
Govoreći o tome – da li je kršenje privatnosti deteta ukoliko roditelj proverava njegov telefon i naloge na društvenim mrežama dodaje: „To može da izazove veoma burne reakcije pogotovo kada govorimo o detetu uzrasta od trinaest do šesnaest godina. Tada dete reaguje naglo i brzo na kršenje granica, kako postepeno odrasta ono nalazi druge načine da se izbori za autonomiju”.
„Deca mnogo više primete i razumeju nego što mi mislimo. Deca su mali lakmus papiri koji nepogrešivo upijaju naše emocije i naše unutrašnje stanje, tako da smo i mi na vrlo ozbiljnom posmatranju, a da toga nismo ni svesni”, dodala je gošća RTS Ordinacije.
Uloga i funkcija škole da se problem prepozna i koriguje ako to nije uspela porodica
„Moć škole kao socijalnog prostora u kome je vršnjačka grupa, situacije u kojima moramo da učimo. Moramo da naučimo da budemo deo tima, ali da budemo i svoji. Da naučimo da postavimo cilj, šta treba da uradimo da bismo postigli uspeh, ali i da naučimo kako da podnesemo neuspeh, sve se to uči u školi. I u tom smislu su prosvetni radnici bitni, mogu da vide nešto što roditelji ne vide.”, zaključila je za RTS Ordinaciju, Gordana Mijalković Stojiljković, dečji psiholog.
