Da bi se shvatilo što se događa u Siriji, potrebno se vratiti osamdeset godina unazad…
Da bismo razumeli šta se dešava u Siriji, potrebno je vratiti se osamdeset godina unazad. Jer to je zemlja u kojoj sukob diktatora na vlasti i radikalnih muslimana traje više od pola veka. A dobrih rešenja nema.
Do 1941. Sirija je bila pod francuskim mandatom, ali su francuske trupe napustile zemlju nakon završetka Drugog svetskog rata. U narednim decenijama usledio je čak 21 vojni udar, poslednji u novembru 1970. koji je predvodio 41-godišnji komandant vazduhoplovnih snaga Hafez al-Asad. S obzirom na brojne prethodne udare, nije se pretpostavljalo da će porodica tog alavita postati dinastija koja će čvrstom rukom vladati Sirijom više od pola veka.
Uži krug novog šefa države činili su njegovi rođaci: mlađi brat Rifat predvodio je takozvane odbrambene brigade, a Asadov zet Adnan Makluf postao je zamenik komandanta predsedničke garde. Predsednikova supruga Anisa takođe je imala značajnu ulogu u upravljanju zemljom – poticala je iz bogatog klana Makluf, koji je u mnogome delovao kao garant stabilnosti režima.
Uprkos svom autokratskom stilu vladavine, Asad je bio popularan među Sirijcima zbog svojih ekonomskih i društvenih reformi. Postavio je gornje granice cena osnovnih proizvoda, au svojoj spoljnoj politici se zalagao za ujedinjenje arapskog sveta protiv američkog imperijalizma i, kao i mnogi, smatrao je da je Izrael glavni neprijatelj muslimanskog sveta.
Ali unutar Sirije, žestoko se obračunao sa pripadnicima Muslimanske braće, koji su ga jednom zamalo ubili. Najbrutalnija epizoda u sukobu između Asadovog režima i islamista dogodila se u februaru 1982. godine, kada su odbrambene brigade pod komandom Rifata Asada bombardovale i uletele u grad Hamu, ubivši desetine hiljada ljudi, od kojih su mnogi bili civili.
Sin prestolonaslednik
Islamisti su takođe bili smrtni neprijatelji Bašara el Asada, koji je došao na vlast u julu 2000. godine, nakon smrti njegovog oca. Suočio se sa brojnim protivnicima, a u februaru 2011. policija je pritvorila 15 tinejdžera u gradu Daraa na jugozapadu Sirije zbog grafita na kojima se kritikuje režim. Dve nedelje kasnije širom zemlje su počeli protesti protiv diktature, uticaja vojske i monopola predsednikovih rođaka u politici i ekonomiji.
Odluka da se nemiri brutalno uguše dovela je do izbijanja krvavog građanskog rata, u kojem je ubijeno najmanje 350.000 Sirijaca, a šest miliona raseljeno. U početku se vladinim snagama suprotstavila Slobodna sirijska armija, koja se pozicionirala kao umereni deo sirijske opozicije i delovala uz podršku SAD, Velike Britanije i Francuske. Vremenom je pozicija sekularnih protivnika Asadovog režima oslabila, a glavni neprijatelji Asada su postale terorističke organizacije Al Kaida i Islamska država.
Bašar el Asad se održao zahvaljujući pomoći Hezbolaha, a od 2015. i direktnoj intervenciji Rusije. Ali iako se situacija stabilizovala, veći deo teritorije je ponovo pod kontrolom vlade, a snage Islamske države su poražene, brza ofanziva sirijske opozicije koju čine islamističke organizacije, koja je počela u novembru 2024. brz pad dinastije Asad.
Trenutno su najvažniji u Siriji selefi, koje predvodi organizacija pod nazivom Hajat Tahrir al-Šam. To je bivši ogranak Al-Kaide u Siriji, koji je ranije bio poznat kao Jabhat al-Nusra, a od 2019. djeluju kao Haiat Tahrir al-Sham pod patronatom Turske. Njihov cilj je bio da oslobode Siriju od Asada i uspeli su. Ispod njih je još uvek veliki broj selefijskih grupa koje imaju brojne regrute sa postsovjetskog prostora, od Uzbekistana do Tadžikistana, ali i iz Ruske Federacije, na primer Dagestana.
Ništa bez pomoći Turske
Islamisti bi teško da bi uspeli bez pomoći Erdoganove Turske, koja je regrutovala borce iz centralne Azije, Bliskog istoka i severne Afrike, isplaćivala im plate i obezbedila sve što im je potrebno. Na kraju krajeva, oni su bili bazirani u delovima Sirije koji su pod turskom okupacijom od 2019. Sve ove obučene snage su pokrenule ofanzivu pošto su Iran i Hezbolah pretrpeli velike gubitke od Izraelaca, a Asadov moćni saveznik Rusija zaglavila u Ukrajini.
Tajip Erdogan mora biti zadovoljan razvojem događaja. Godinama je glavni cilj Turske bio da spreči uspostavljanje autonomne ili čak slobodne kurdske regije, a dodatni motiv je i Erdoganova neoosmanska politika sa ciljem da Turska postane vodeća sila na Bliskom istoku. Iz tog razloga je Turska u oktobru 2019. pokrenula ilegalnu vojnu operaciju sa ciljem stvaranja tampon zone na granici sa Sirijom. Ubrzo nakon toga, trupe sirijske vojske ušle su u grad Tel Tamer pošto su se Bašar al-Asad i Kurdi složili da se suprotstave turskoj ofanzivi. Tel Tamer se nalazi na strateški važnom autoputu M4, koji ide od istoka ka zapadu Sirije, a Erdogan je dugo čekao trenutak osvete.
I Kurdi su trn u oku islamistima. Oni vladaju u severoistočnoj Siriji, gde se nalaze naftna polja, i do sada su održavali labav savez sa Assadovim režimom. To je prošlost, a rat selefija i Kurda, koji se mrze, iako znaju privremeno da sarađuju, su za očekivati. Ali već u jednom od regiona Sirije, salafisti su krenuli protiv Kurda i verovatno će u budućnosti pokušati da osvoje njihove teritorije. Pogotovo ako kurdski saveznik, a to je Amerika, zaista odluči da napusti Siriju, kako najavljuje budući predsednik Donald Tramp. Za nadati se da u Vašingtonu do sada nisu odstupili.
Takođe, veliko je pitanje šta će biti sa alavitima, donedavno privilegovanom grupom koja čini 13 odsto sirijskog stanovništva. Iako je lider HTS-a Abu Mohamed al-Julani izjavio da su spremni za vladu u kojoj će biti zastupljene sve manjine, orijentalista Dina Linijskaja sa Univerziteta u Tel Avivu, u intervjuu portalu Meduza, racionalno upozorava da je ova ne treba verovati jer će sada suniti tražiti osvetu za višedecenijsko ugnjetavanje.
Ona povlači paralelu sa Irakom nakon svrgavanja Sadama Huseina. Dok su u Siriji potlačena većina bili suniti, u Iraku su to bili šiiti, a Sadam i njegova elita suniti. Šiiti su masovno ubijani, ponekad čak i hemijskim oružjem, ali kada je Sadam svrgnut, šiiti su se okrenuli protiv sunita. Suniti sada mogu da urade isto protiv alavita u Siriji. „Da sam alavit, ne bih verovala obećanjima“, rezimirala je Dina Linijskaja.
U centralnim delovima postoji i nekoliko enklava pod vlašću Islamske države, a američko vazduhoplovstvo je bombardovalo baze ISIL-a jer je najmanje što je potrebno u sirijskom haosu povratak tih ludaka. Pogotovo nakon do sada nepotvrđenih informacija o lokalnoj saradnji selefija i ISIL-a.
Druzi žive na jugu Sirije, ali su poznati kao zajednica koja se slaže sa svima na vlasti, mada i na to morate biti oprezni. Za „ortodoksne“ muslimane, muslimanska verzija islama se smatra bogohuljenjem.
