Podnaslov teksta u kojem se navodi šest pitanja koja je Taker trebalo da postavi ruskom predsedniku, jasno pokazuje o kakvom se “intervjuu” radi i koliko on ima veze s novinarstvom
“Politiko” je objavio šest pitanja za koja navodi da je američki novinar Taker Karlson trebalo da postavi u intervjuu sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.
Podnaslov tog teksta već sam po sebi govori kakva će biti i pitanja: “Ruski diktator treba da odgovara za ubistva svojih protivnika, reviziju istorije i drske laži o Ukrajini”.
Ne treba biti dobro plaćeni novinar na Zapadu, dovoljno je biti i običan čitalac, da biste uočili da ovo nisu novinarska pitanja, već propagandni kolaž laži, poluistina i zlonamernih tumačenja koji se završava nečim što liči na pitanje, ali to nije. I zato “Politiko” nikada neće dobiti intervju koji će pogledati više od 100 miliona ljudi. Ne samo zbog ostrašćenosti i jednostranosti, već i zbog odsustva profesionalnosti i neozbiljnosti.
Treba, ipak, pročitati šta bi jedan zapadni medij koji se izdaje za ozbiljan, pitao ruskog predsednika. Pitanja govore sama za sebe.
Prvo pitanje: “Zašto su kredibilni ruski istoričari, kao što je hroničar Staljinovog doba Jurij Dmitrijev, u zatvoru, po optužbama za koje EU kaže da su izmišljene? Ruski istoričar Anatolij Razumov, koji je takođe decenijama radio na identifikaciji onih koje su ubili Staljinovi dželati, kaže da su vaše vlasti vratile sat u doba komunizma i da zloupotrebljavaju istoriju. Ne znači li to da menjate istoriju u političke svrhe?”
Šta je, dakle, Taker zaboravio da pita, nije to ni Ukrajina, ni odnosi sa SAD, ni pretnja trećim svetskim ratom, već zatvoreni ruski istoričar i ocena njegovog kolege. Zanimljiv izbor.
Drugo pitanje: “Zašto ne dozvolite da se ozbiljni i kredibilni ljudi kandiduju protiv vas na izborima? Čini se da opozicione ličnosti i vaši kritičari imaju gadnu naviku da budu ubijeni, poput Borisa Njemcova, koji je upucan sa nekoliko hitaca u blizini Crvenog trga, ili da budu trovani i završe u zatvoru kao Aleksej Navaljni. U najmanju ruku, ovo je nesrećni obrazac koji sugeriše da nemate kontrolu, a u najgorem slučaju sugeriše da je sve ovo orkestrirano. Da li ste odgovorni za ova ubistva i zatvaranja?”.
Šta o vama kao novinaru, a ne o vašem sagovorniku, govori činjenica da biste pitali predsednika jedne zemlje: “Da li ste odgovorni za ubistva?”
Treće pitanje je u istom tonu: “Da li ste bili iznenađeni kada se vaš stari prijatelj iz Sankt Peterburga, šef Vagnera Jevgenij Prigožin, okrenuo protiv vas? Rekli ste posle avionske nesreće u kojoj je poginuo da je ‘napravio ozbiljne greške u svom životu’. O kojim greškama je reč i da li je najveća ta što je kritikovao vas i vaše generale zbog načina na koji se vodi rat protiv Ukrajine? Da li ste naredili njegovo ubistvo?”
Kakav se odgovor očekuje, sve i kad bi u nekom sumantom scenariju zamislili predsednika bilo koje zemlje, da odgovara na ovakva pitanja. “Da, jesam”?
Četvrto pitanje sadrži i dozu humora: “Stotine ruskih novinara bili su primorani da napuste zemlju jer su nastavili da izveštavaju o vašem ratu u Ukrajini. Zbog čega ne možete da podnesete nezavisne medije?”
Stotine ruskih novinara prekršilo je ili je bilo u opasnosti da prekrši zakon Ruske federacije koji se odnosi na Specijalnu vojnu operaciju. Legitimno je postaviti pitanje o tom zakonu, što ovde nije učinjeno, a humoristična je briga za stotine ruskih “nezavisnih novinara” koja dolazi iz medijskog miljea u kojem je praktično dekretom zabranjen rad ruskih medija na Zapadu.
Uz to, pitanje postavlja novinar “nezavisnog” medija “Politiko” koji je u vlasništvu kompanije “Aksel Špringer”, a koja u svojim principima i načelima, propisanim za sve svoje medijske radnike ima sledeće stavke: podrška ujedinjenoj Evropi, transatlantskoj alijansi, kao i jevrejskom narodu i pravu Izraela na postojanje. Pravi novinarski principi i načela, nema šta.
U petom pitanju nepostojećeg intervjua izražava se zabrinutost za naučnike koji su učestvovali u programu razvoja hipersonične rakete, ali, ipak, vrhunac je u šestom pitanju u koje je zgurano sve.
I “nelegalna aneksija Krima” i ćutanje o početku Specijalne vojne operacije, za razliku od demokratskih predsednika koji svoje vojne operacije najavljuju u dan i sat u medijima, i “zločin u Buči” za koji “Politiko” ima neoborive dokaze, za razliku od ruskog predsednika koji “laže” kada kaže da ruski vojnici nisu učestvovali u zločinima protiv civila.
A šesto pitanje, nakon tog uvoda, glasi: “Zašto bi neko verovao bilo čemu što kažete sada?”
A zašto onda vodimo ovaj imaginarni intervju, odgovara imaginarni ruski predsednik.
