Srpska košarkašica Aleksandra Uzelac, koja igra za brazilski Fluminense, ispričala je da se dva puta našla u životnoj opasnosti.
Ona je za Mozzart sport ispričala kako je preživelča dva incidenta u Rio de Žaneiru.
“Vraćala sam se sa drugaricom sa večere, vozile smo bicikl po stazi koja je predviđena za to. Pored je trotoar za pešake, onda deo gde je zasađeno drveće – okolo je korenje i kamenje, pa onda put kojim idu automobili – koji je niži, nije u istoj ravni. U suštini nemoguće je sa staze da izađeš bicklom na put… Ja sam išla prva, ona iza mene. Kako sam se zaletela – dvojica su naletela na mene. Podigli su majice i izvadili noževe. Ma to su bukvalno bile mačete – baš ogromni noževi. Ne znam ni kako su im stali ispod majice. Krenula sam da vrištim i nisam znala šta ću. Skrenula sam na taj put… Mogu da kažem da me sam bog spasao jer nisam čak ni pala s bicikla, a izletela sam na put gde su automobili, motori”, rekla je Uzelac za Mozzart sport.
Potom je dodatno pojasnila kako se situacija razvijala kada je napad prijavila policiji.
“Mogao je da me udari auto ili bilo šta drugo. Drugarica nije uspela da pređe, nego je pala. Ja sam vozila preko tog korenja kao nikad u žvotu… Jedan je krenuo za mnom, a drugi je otišao kod nje. Stala sam, bacila bicikl, sačekala nju i zaustavljala kola. Nisam mogla ništa drugo… Stao nam je taksi, nekako smo uletele i zajedno smo otišle do policije. Tamo nisu ništa uradili, samo su nas odvezli kasnije kući. Sve se to desilo vrlo blizu policijske stanice. Veoma sam se istraumirala, bilo je baš jezivo i nikako ne mogu tu sliku – kada oni kreću na nas noževima – da izbacim iz glave. Niko nije prišao da nam pomogne jer ljudi ne znaju šta tim napadačima može da padne na pamet i na šta su spremni”.
Samo desetak dana kasnije opet bila na meti razbojnika.
“Vraćala sam se iz kluba do stana, bila sam sa drugaricom na večeri. Pre toga smo gledale fudbalere Fluminensea, sve je bilo super. Zaustavile smo Uber, ušle u kola… Ja sam mom dečku Danilu napisala poruku da je sve u redu i da stižem kući za 30 sekundi, pošto živim 100 metara od kluba. Gledala sam u telefon, a drugarica me uhvatila za ruku i počela da viče: “Uzi, Uzi, Uzi…”. Ja pogledam, kad ono ispred nas stoje dva auta, iza takođe, pored dva motora. Izlaze muškarci sa fantomkama i pištoljima. Dvojica su stala ispred kola, a ostali su na svaka vrata pokucali sa pištoljem. Na portugalskom su vikali da im damo sve što imamo. Otvorili su vrata i uperili nam pištolje u glavu”, ispričala je Aleksandra.
