Pored toga što su ustavom iz 1835. ukinuti feudalni i ropski odnosi, njegova posebnost koja ga izdvaja od mnogih i stavlja u rang najmodernijih ustava tog doba, jeste glava 11, nazvana “Obštenarodna prava Srbina”
Za period od februara 1804. do 1835. godine istoričari kažu da predstavlja “Srpsku revoluciju” (Leopold Ranke). Jer, tokom burnih godina s početka 19. veka na svetsku pozornicu izašao je jedan mali narod i, reklo bi se, munjevito i gotovo ni iz čega stvorio državu.
A da paradoks bude veći, upravo za vladavine kneza Miloša Obrenovića i u vreme njegove najveće autokratije i odbijanja da ograniči i deli vlast (govorio je: “Jesam li ja gospodar, zar ne mogu da radim šta hoću?”) donet je prvi Ustav Srbije, koji je, pored toga što je postavio temelje pravnog poretka tadašnje Srbije, po svom liberalnom karakteru bio jedan od najmodernijih u Evropi.
Prethodnih nekoliko nižih akata, kao i dva hatišerifa 1830. i 1833. godine, kojima je učvršćena vlast, ujedno su pokazali potrebu za potpunijom pravnom osnovom, koja bi ograničila apsolutnu vlast kneza Miloša. Ali, zbog njegovog oklevanja i odlaganja za ispunjenjem ovog zahteva, izbila je buna predvođena Miletom Radojkovićem, poznata kao Miletina buna, i tako ubrzala ovaj proces.
Za tvorca Ustava izabran je knežev sekretar Dimitrije Davidović, inače novinar, političar i diplomata, jedan od osnivača prvih srpskih dnevnih novina, “Novina serbskih”. On je u veoma kratkom periodu (tri nedelje) napisao ustav “po meri kneza i naroda”, po ugledu na francuski ustav iz 1791. i ustavne povelje od 1814. i 1830. i belgijski ustav od 1831. godine. Davidović je skovao i novi termin ustav koji je zamenio dotadašnju tuđicu konštitucija. On je ovaj pojam povezao s glagolom – ustaviti, da se jednim naročitim zakonom zauzdava vrhovna vlast.
Na Sretenje, 2. februara 1835. godine, po novom kalendaru 15. februara, na kneževim livadama u Kragujevcu i uz prisustvo dve i po hiljade učesnika i 10.000 znatiželjnog sveta donesen je svečano ustav, nakon čega je knez ponet od mase sveta na rukama. U narodu je ovaj ustav izuzetno dobro primljen, a “Novine serbske” su pisale da je knez potpisao “sreću Srbije”.
Njime je predviđeno da vlast bude praktično podeljena na vrhovnog vladara, u to vreme kneza, zatim na Državni sovjet, što bi se moglo poistovetiti sa današnjom vladom i na Narodnu skupštinu. Međutim, u ustavu je bilo predviđeno da knez i Državni savet budu organi zakonodavne i izvršne vlasti, odnosno Državni savet je imao uticaja i u sudskoj vlasti, kao sud trećeg i poslednjeg stepena (član 78). Narodna skupština bila je predviđena kao organ savetodavnog karaktera, budući da nije dobila učešće u zakonodavnoj vlasti.
Tekst ustava činilo je 14 glava i 142 člana. Sadržao je odredbe o organizaciji vlasti i o pravima građana. U Sretenjskom ustavu su posebno mesto imale odredbe koje ističu spoljašnje atribute državne samostalnosti Srbije koji su bili u suprotnosti sa njenim vazalnim statusom: o zastavi (“otvoreno crvena, bela i čelikasto-ugasita”) i grbu (krst na crvenom polju i “ognjilima” na svakom kraku krsta).
Pored toga što su njime ukinuti feudalni i ropski odnosi, njegova posebnost koja ga izdvaja od mnogih i stavlja u rang najmodernijih ustava tog doba, jeste glava 11, nazvana “Obštenarodna prava Srbina”.
Njom su garantovana politička i lična prava građana i građanske slobode, čije su vrednosti prepoznate iz francuske i belgijske ustavnosti. To su: sloboda kretanja i nastanjivanja, pravo na izbor zanimanja, nepovredivost stana, neprikosnovenost ličnosti, ravnopravnost svih građana, bez obzira na nacionalnu i versku pripadnost, pravo na zakonito suđenje… Zanimljivo je da je u članu 118 bilo navedeno da svako ko bi došao na tle Kneževine, postaje slobodan čovek, bez obzira da li je u zemlji iz koje dolazi bio rob ili ne.
Istorija beleži da je ovaj liberalan ustav ubrzo izazvao proteste u Rusiji i Turskoj carevini, koje nisu ni imale svoje ustave. Najveće evropske imperije Rusija, Turska, Austrija, Pruska, kao i mnoge manje zemlje, u to doba, još nemaju ustave, niti ih u dogledno vreme donose.
Jedan od glavnih problema je predstavljala i zastava koja je imala iste boje kao i francuska. Ruski poslanik u Carigradu Butenjev je izjavio da je “Srbija u bezdan propala zbog francusko-švajcarske konstitucije”, a član Porte za inostrana dela nazvao ga “zarazitelnom konstitucijom”. Austrijski poslanik na Porti ga u jednom pismu knezu Meternihu označava kao jednu od najvećih zabluda ovoga veka. Sve ove tri sile su se složile da je ustav republikanski i revolucionaran i protiv njihovog feudalnog poretka.
Pod njihovim pritiskom ustav je već u martu stavljen van snage, tako da je na snazi bio svega 14 dana od dana donošenja, dok je de jure važio ukupno 55 dana. Ubrzo je zamenjen Turskim ustavom, nametnutim 1838. godine.
Ipak, i danas se smatra jednim od najdemokratskijih i najliberalnijih ustava, kako svog doba, tako i u istoriji Srba i bivše Jugoslavije.
