U najplodnijem delu dalmatinskog primorja, pre rata većinsko stanovništvo bilo je srpsko i skoro da nije bilo kuće u kojoj se nije proizvodilo voće i povrće kojim su snabdevali Jugoslovene i njihove goste turiste, od Splita do Ljubljane. Danas se mnogi vraćaju i nastavljaju tamo gde su stali. Proizvode smokvu, masline, vino, grožđe, a njihova proizvodnja uglavnom je ekološka.
Đorđe Maričić imao je tri godine kada je sa porodicom iz zadarskog sela Zemunik Gornji u akciji “Oluja” izbegao u Pančevo. Odrastao je uz priče o plodnoj zavičajnoj zemlji, pa je vođen time upisao Poljoprivredni fakultet u Zemunu.
“Hteo sam da počnem nešto svoje, pa smo se roditelji i ja vratili. Gazdinstvo ima deset hektara obradive površine, od toga sedam hektara je pod ekološkom proizvodnjom smokava i maslina, a tri hekatara je povrće”, priča Maričić.
Proizveo je organsko ulje za zlatnu medalju. San o sopstvenoj uljari pokušaće da ostvari novcem koji EU daje za razvoj hrvatskog agrara.
Braća Markuš na kućnom pragu
Te fondove iskoristilo je i gazdinstvo braće Markuš. Imaju farmu magaraca i krava, proizvode autohtoni sir “basa” .
“Cene su visoke, kao i sve što je sad generalno skuplje, ali proizvodi se prodaju, prodajemo na kućnom pragu, u Zadru na pijaci i u Kninu na pijaci”, kaže Miloš Markuš iz sela Pađene.
Njegov brat Ljubiša dodaje da planiraju da naprave i kuću za odmor.
“I onda da povežemo tu neku priču i s magarcima i s magarećim mlekom i sa siranom”, ističe Ljubiša Markuš.
Njihovi roditelji vratili su se među prvima, 1997. godine. Novi život u njihovu kuću donele su snahe Maja i Jelena. I njih je kao bebe iz ovoga kraja odvela “Oluja”.
“Taman sam imala deset dana kada smo izbegli i nakon toga sam odrasla u Požarevcu, moji su još tamo. I svakog leta sam dolazila ovde, tako smo se i upoznali”, kaže Jelena Markuš.
Maja napominje da oni nisu tu zato što moraju i zato što se ne bi snašli negde drugde.
“Prosto smo odabrali taj način života za našu decu, mislimo da je zdravije, da je prirodnije. Ima ima tu nekih poteškoća, nemamo vodovod”, navodi Maja Markuš.
Kako očuvati zemljište
U većinu srpskih sela, voda je došla. Ostaje problem očuvanja zemljišta. Od korova, ali i od uzurpacije. Predstavnici Srba rešenje vide u zemljišnom fondu, a za taj projekat podršku će tražiti i od matice.
“Oni koji su otišli da mi preuzmemo zaštitu vlasništva, a oni koji su ostali da mogu koristiti tu zemlju i da se zapravo dvostruka korist počini”, ističe Milorad Pupovac iz Srpskog narodnog vijeća.
Zbog uslovljavanja Domovinskog pokreta, Srbi nisu ušli u hrvatsku vladu, u kojoj je resor poljoprivrede pripao upravo tom pokretu. I pored svega, plamen života i dalje tinja.
“Pretpostavljam da su to vjekovima utkane molitve i suze ljudi i vernika koji su živeli u nekim periodima ovde. Zato i dolazi do toga da ti mladi, čiji su roditelji iz tih krajeva imaju želju i potrebu da se vrate”, ocenjuje Bojan Savić, paroh benkovački.
Turistička Hrvatska vapi za većom proizvodnjom hrane, a to je dobar temelj za održiv život ne samo Srba, već i Hrvata koji su plodno dalmatinsko zemljište napustili u posleratnim godinama.
