Kada je 1965. godine iz gimnazije u Banjaluci isključeno 132 učenika u javnosti je došlo do polemika kakve nikada do tada nisu vođene kada je u pitanju obrazovni sistem u bivšoj Jugoslaviji. NIN se „dosijeom 132“ bavio u pet brojeva (734-738 (31. januar-28. februar)), objavljujući pisma i dopise koji su pristizali u redackiju u vezi sa nezapamćenim slučajem. Naravno, svi su se pitali ko je kriv i kakav će biti epilog.
NIN se tada detaljno bavio takozvanim „dosijeom 132“, objavljujući u pet brojeva pisma i reagovanja pristigla u redakciju povodom nezapamćenog slučaja. Javnost je postavljala isto pitanje – ko je kriv i kako će se cijela priča završiti.
U nastavku prenosimo vam delove priče iz NIN-ove arhive.
„Vaspitanje je velika stvar, ono rešava čovekovu sudbinu“
„Školsko polugodište nije samo raspust: srećni dani i zimovanje na snegu, već i problemi pojedinaca i, društva. Isključen je veliki broj učenika zbog slabog uspeha. Zabrinule su cifre u Banjaluci i Prištini. Ko je u pravu – pogođeni ili škola? Postoje li usklađeni kriteriji o isključenju učenika koji treba da važe za celu zemlju. Da li škole ’preteruju u svojoj samostalnosti’?“, pisao je NIN na strani pisama čitaoca ustupajući prostor za diskusiju.
Profesor Omilj Kreco, predsednik Saveta gimnazije Banjaluka, u svom pismu NIN-u navodi da ukoliko se analizira nekoliko napisa o školi i neće se dobiti prava predstava o predmetu o kome se mnogo priča i piše.
„Interesantno je napomenuti da se pomenuti članci i komentari ne upuštaju u analizu same stvari, već, na prečac i na brzinu, daju neodgovorne ocene i zaključke o nezakonitosti naše odluke. Ovakav način informisanja javnosti stvara unakaženu sliku, kao u krivom ogledalu, mada se ne čini gotovo nikakav napor da se pojava sagleda u celini i da se osvetle neke bitne osobene same pojave. Predmet bez svojih bitnih određenja nije ono što u stvarnosti jeste.“
Kreco navodi da je „javnost pogrešno obaveštena da su iz banjalučke gimnazije izbačena 132 učenika zbog slabog uspeha“ i pita „zašto se negde ne spominju ponašanje i vladanje udaljenih učenika, kojima se istovremeno odlukom naše gimnazije pruža mogućnost da privatno polažu razred na kraju školske godine“.
Sa takvom merom su, tvrdio je u pismu, upoznati svi roditelji na prvom roditeljskom sastanku, komitet Saveza omladine, školska omladina preko razrednih zajednica i svi ostali organi škole. „I roditelji i omladina preko školskih zajednica dali su svoju saglasnost, pa čak i Skupština opštine Banjaluka potvrdila je Statut škole.“
„Ko se dakle iznenadio takvom odlukom, banjalučka javnost svakako ne, mada se ponegde obrnuto tvrdi. Iznenadili su se roditelji pomenutih učenika, a oni valjda nisu jedina javnost u našem gradu. Uzgred da napomenem, tu javnost skoro nikako ili veoma retko viđa naša škola, možda sveta jedanput ili najviše dvaput, tj. na početku školske godine kad svoju decu dovode u školu i na kraju školske godine kad obilaze kancelarije uticajnih ljudi u gradu, jer su dobrim delom i sami uticajni, a uobičajena je praksa škole da svakog meseca razredni starešina održava roditeljski sastanak po pitanju učenja, uspeha i neuspeha. Tada pomenutih roditelja nema, nemaju vremena. Zašto se javno ne piše o toj javnosti, da bi se stvarna javnost upoznala?“, kaže Kreco.
I dodaje kako prosvetni radnici znaju da su uglavnom u pitanju „ljudi koji imaju znatan socijalni status u društvu“, koji su zbog svojih obaveza zaboravili „osnovnu obavezu prema društvu“ – da posvete vreme detetu.
„Zašto bi naša odluka o udaljavanju učenika iz škole bila nezakonita, pogotovo kad su u pitanju nazov učenici sa šest do trinaest slabih ocena? Ne samo to, ponegde se naša odluka smatra ’grubim protivzakonitim postupkom’. Ja bih tim drugovima postavio pitanje: nije li nezakonito držati u školi decu za koju psiholog škole kaže na sednici nastavničkog veća, proučavajući njihove intelektualne sposobnosti i ostale osobine, kroz razgovore, ankete m testove, da su, blato kazano, nesposobni za gimnaziju, a došli su u ovu školu, jer nisu mogli naći drugu – njima prikladnu ili zanat. To znači, po mišljenju nekih drugova, na primer, Slavka Vukojevića, direktora prosvetno-pedagoškog zavoda u Banjaluci i još nekih, po svaku cenu se boriti, suprotno nauci, jer je psihologija nauka, da pomenuti učenici ostanu u školi, da prave nered i anarhiju i da nastavimo sa tolerancijom nerada, neučenja, neznanja. Dakle, do koje granice?“
Iz prvih razreda gimnazije udaljeno je 80 učenika. Kreco odgovara zašto: „Na početku školske godine nastavnički savet raspisao je konkurs i bili smo spremni da ga sprovedemo u život, ali su nam drugovi iz opštine, posebno drug Slavko Vukojević, javili da primimo sve, jer drugog puta kandidati nemaju. Primili smo i pogrešili. Sad nam se sugerira drugo i, ne samo to, vrši se pritisak čak i preko štampe: školujte one koji nisu za školovanje, gurajte ih nekako, gradite mostove koji će se sami srušiti, jer nismo uzeli u obzir proračune gradnje.“
Kreco u pismu kritikuje i one koji su kritikovali odluku gimnazije, a da nisu nešto više želeli da saznaju od samih nastavnika i drugih organa škole.
Na kraju svog dopisa se bavio pedagogikom.
„Svest učenika nije čista tabla, nego stablo u zrnu, čovek u mogućnosti. Kod mnogih starih i savremenih pedagoga vaspitač se poredi sa vrtlarom i u tome ima istine. Da, kaže jedan iskusan pedagog, dete je bledozeleni izdanak, koji je tek provirio iz svog zrna, a vaspitač je vrtlar (ne samo nastavnik, nego, možda još više, roditelj) koji neguje taj izdanak. Poznato je da se putem kalemljenja može i divlja šumska jabuka naterati da daje ukusne i krupne plodove, ali uzaludni bi bili svi napori da se hrast prisili da donese jabuke, a jabuka žireve. U teme, u toj poslednjoj rečenici i sastoji se pogreška vaspitanja i školovanja, na kojoj bezobzirno insistiraju neki drugovi, namerno se zaboravlja na prirodu, koja, dakle, nije čista tabla, na kojoj se može pisati šta se hoće, da i ne govorimo o tome koliko život ispisuje u okviru porodice i ulice kvaliteti i nekvalitetna slova često rđavim i nedostojnim oruđem.“
Zaključujući da je vaspitanje, koje se ne dobija samo u školu, velika stvar i da ono rešava čovekovu sudbinu.
S druge strane čitalac NIN-a Milutin Živković u svom pismu kaže da se iz izjava i komentara o odlukama škola u Banjaluci i Prištini čitaocima nedvosmisleno nameće zaključak o osudi ovog postupka, te da se učenici ohrabruju da nastave sa započetom praksom i „stimulišu ih za dalji nerad, ne vodeći pri tome računa o autoritetu škole i posledicama koje mogu uslediti u slučaju promene ili poništenja odluke“, dodajući da školama treba pružiti punu podršku i „da ovim problemom treba da se pozabave i drugi osim škole“.
Diskusija o „pedagoškom trouglu“
I u broju 735 NIN je objavio nekoliko pisama koja govore o banjalučkoj gimnaziji – o pedagoškom trouglu: škola-učenik-roditelj – navodeći da se ono što se desilo u Prištini i Banjaluci, sada dešava u Gospiću i Perušiću.
Alekso Kicuroski iz okoline Skoplja pisao je da pozdravlja reči banjalučkog profesora Omilja Kreca objavljenih u NIN-u i da diskusija o ovom problemu dolazi u pravi čas, „jer su pojave neodgovornih odnosa i huliganstva među učenicima uzele kod nas zabrinjavajuće razmere“.
„Bez obzira na uzroke ovakvog stanja, koji se mogu potražiti u domu roditelja, sredini i društvu. Neodložno se nameće pitanje blagovremenog sprečavanja još većih posledica. Smatramo da bi to bilo kao odsecanje malignog tkiva koje raste u nekim našim školama. Učenici isključeni iz nekih škola u zemlji, sami su sebe doveli u taj položaj, bez obzira na ono šta je i koliko ispisao život porodice u njihovim dušama.“
Ko je kriv?
Aleksandar Milićević, učitelj iz Beograda, nije želeo da se bavi slabostima školskog sistema i navodi da je vreme da se menja ono što se pokazalo da nije dobro, te da je potrebna reforma od škola koje „pripremaju nastavnike za poziv vaspitača“. Milićević postavlja pitanje „ko je kriv“ – učenici, „naši vaspitanici“, ili roditelji?
„Izgleda da smo zaboravili da smo i sami bili deca, da smo kao đaci gledali da se ponekad ’provučemo’ i slično. Deca su neposredna i iskrena. I danas je isto kao i kada sam ja bio đak. Deca daju sasvim objektivnu sliku svojih nastavnika. I današnja deca neke nastavnike vele, neke ’ne vole’. Razlozi su isti. Prema tome, škola i porodica snose apsolutnu odgovornost. Dete nije krivo, ili u najvećem broju slučajeva nije krivo. Mi često izlazimo sa, čudnim zahtevima pred decu, kao da su ona zreli ljudi, zaboravljamo da su to samo deca.
Udžbenike pišemo mi, nastavne planove i programe donosimo mi, decu vaspitavamo i obrazujemo mi. I vrlo često kažemo: Čovek koji radi greši. A kad dete potreši, mi ga isključimo iz škole. I rešen problem!?“
I dodaje da isključivanje učenika „nije pravi potez“, pored toga što je u Statutu škole zapisano kako će se postupiti u datoj situaciji, navodeći sumnje da je kolektiv gimnazije uradio sve kako do te situacije ne bi došlo.
„Zapostavljanje prosvete kao društvene službe dovelo je naše školstvo u veoma nezavidnu situaciju. Da ne nabrajam već poznate činjenice o kojima je toliko pisano. Ali, moram reći, da, posle Osmog konljresa, prosvetni radnici škole ’Jelica Milovanović’ u Sopotu nisu primili plate za januar do 1. februara 1965. zodine. Stvarno, dokle ćemo tako i čemu nas ovo vodi!?“, zaključio je Milićević.
„Slabi đaci – slabi nastavnici“
Prosvetni savetink iz Zaječara Radomir Matić u svom pismu kae da bi bilo dobro korisno da se javi direktor banjalučke škole i šta neko od nastavnika ima da kaže povodom ovog problema.
„Zanimljivo je da niko nije izdvojio mišljenje, bar nismo čuli dosad o tome. Kolega Omilj iz Banjaluke završava svoj napis u NIN-u time kaže hrast ne može rađati jabuke a jabuka žir. Čak se poziva na psihologa škole o nesposobnosti učenika za gimnaziju itd.
Da se odmah razumemo: ja sam za isključenje učenika koji su nedisciplinovani ometaju normalan rad i život škole. Njih treba udaljiti u interesu zajednice u školi. Ali, nikako nisam za udaljenje iz srednjih škola zbog slabih ocena. Za ponavljanje jesam, pa i za gubljenje prava na redovno školovanje posle dva uzastopna ponavljanja istog razreda. Isključenje zbog slabog uspeha na polugodištu, učenika koji se još nisu ni onašli u novoj sredini, nikako nisam shvatio. Smatram da je tom nehuman i pedagoški neispravno.“
Matić navodi da „nije greška primiti sve đake koji imaju pravo da produže školovanje u srednjim školama“, te da je šteta što ne mogu svi da budu primljeni bez prijemnih ispita (koji naziva „nužnim zlom“) i da treba da se zapitamo da „slabi đaci“ znače i „slabe nastavnike“.
„Kolega Omilj krivi roditelje. Kažu da su jednom mesečno pozivani na odeljenjske sastanke. Valjda misli na ono kad otvorimo dnevnik pa roditeljima pročitamo ocene i slegnemo ramenima: neće da uče, šta mi možemo. Dalje navodi da roditelji navaljuju u školu pred kraj školske godine. Znam to iz iskustva. Nezgodno je da pitam koliko opštih roditeljskih sastanaka, koliko odeljenjskih sastanaka je organizovano. Koliko puta razredne starešine obilaze đačke domove, itd.
Iz svoje profesorske i direktorske prakse znam šta se sve može postići. Imali smo odeljenja (u Zaječaru) bez ijedne slabe ocene na polugodištu, imali smo na polugodištu veći procenat pozitivnih ocena no što je to sada u Svetozarevu (učiteljska škola) što se s pravom ističe kao pozitivan primer, imali smo celu generaciju maturanata koji su svi položili završni ispit“, kaže Matić u pismu NIN-u.
Pred otvorenim dosijeom banjalučke gimnazije
Veliki broj pisama koje je primila naša redakcija iz raznih krajeva zemlje posle isključenja 132 učenika iz banjalučke gimnazije, bila su povod da se na licu mesta nađe i NIN, a novinar i urednik Dragoljub Golubović u 736. broju preneo je sve ono što se dešavalo tokom njegove posete gimnaziji.
Problem koji je pokrenuo nastavnički savet banjalučke gimnazije, očigledno više nije bio samo banjalučki. Nije ni problem, a ni način kako se pokušavalo da se reši.
„Sam problem – ’Dosije 132’ koji je otvorila gimnazija u Banja Luci, a druge ga prihvatile, doveo je do toga da se neki duhovi uzbude, mada sa zakašnjenjem. U stvari, trebalo se uzbuđivati onih dana kada je donošem zakon o osnovnim školama koji dopušta takozvano ’prevođenje’ – mogućnost da učenik uprkos dve slabe ocene, prelazi u sledeći razred. Učenik se tako od prvih dana stimulirao – da ne radi. Navikavao se da prolazi razrgde uprkos neznanja.
Jedan loš sistem proizvodio je tako loše učenike. Nije zato nimalo čudno što su upravo ti učenici bili oni koji ponavljaju razred čim se upišu u gimnaziju – ako se uopšte upišu. Ali, i tada, štitio ih je jedan školski zakon po kome učenik koji ponavlja razred stiče automatski pravo da se upiše sledeće godine, dok mnogi vrlo dobri učenici ne mogu da koriste to pravo, jer gimnazije ne mogu svake godine da prime sve one koji to žele.“
Istovremeno, posebnim republičkim pravilnicima o školama, kao što je slučaj sa Pravilnikom koji je donela Narodna Republika Bosna i Hercegovina, 1958 godine, zabranjivalo se udaljavanje učenika zbog lošeg učenja. U Pravilniku piše: „Učenici srednjih škola ne mogu u toku godine biti udaljeni iz škole zbog slabog uspjeha“, piše Golubović.
U nastavku navodi da nastavnici koji organizuju dopunsku nastavu za slabe učenike nisu plaćeni, kao i da na časovima obraćaju više pažnje lošim učenicima, češće ih prozivaju, rade više sa njima, „na štetu boljih učenika“. „Odlaze im čak kućama, na noge, da bi poniženje pred lošim bilo zaista potpuno. Uprkos svega – šest, sedam, osam – pa i svih trinaest jedinica, uz odgovor profesoru: ’Ne isplati mi se da zevam za dvicu’“.
„Prilikom razmatranja polugodišnjih rezultata, nastavnički savet gimnazije u Banja Luci, pronašao je po školskim dnevnicima 132 učenika sa po šest i više slabih ocena. Najviše u prvim razredima, među onima koje je proizveo zakon o osnovnim školama. I, udaljio ih iz škole.
Nije trebalo čekati dugo, pa da počne bura.
Uzbudili su se roditelji, društveno-političke organizacije, partijski i omladinski komiteti, vlast, čaršija, čak i javno tužilaštvo. Umesto sagledavanja pravog problema, počelo je međusobno optuživanje traženje krivca, tamo gde se on ne nalazi – otvoren je tako nov problem.“
Škola se brani od intervencija
Ceo „banjalučki slučaj“ počeo je da liči na onaj sa ulice kada dete padne ispred roditelja koji ga nije dobro držao, „a ovaj umesto da mu pritekne u pomoć počne da udara po detetu koje se saplelo, a ne vidi pritom svoju sopstvenu krivicu“.
Iz Centralnog komiteta Narodne omladine osudili su rad Komiteta omladine u Banja Luci. Komitet omladine je tražio krivca u omladinskim aktivima škole. „Omladinci u roditeljima, roditelji u nastavnicima, nastavnici u vlasti koja ih ne pomaže, u političarima koji ih potcenjuju.“ Sekretar Republičkog saveta za prosvetu bio je zabrinut zbog roditelja isključenih koji su počeli da intervanišu da im se deca hitno vrate u školu. Prava zavrzlama.
Ispred Opštinske skupštine Banja Luke, koja nije mnogo uradila za mlade, pisao je Slavko Vukojević, direktor Prosvetno-pedagoškog zavoda, koji navodi da je odluka Nastavničkog saveta nezakonita. Ipak, njemu je promaklo da spomene da je „nezakonito telefonirao direktoru škole da primi ove preostale učenike i bez prijemnog ispita, pa direktor rastura profesorske komisije koje su se već bile sastale“. Vukojević zamera što učenicima nije izdato pismeno rešenje o udaljenju – kao da je to bila suština problema.
„Okružno Javno tužilaštvo, i ono, piše Savetu gimnazije i kaže da je odredba Pravilnika o učenju i vladanju učenika na osnovu koje su udaljena i isključena 132 učenika, U suprotnosti sa članom 24 Pravilnika o školovanju u školama za opšteg obrazovanje (Sl. list NR BiH br. 5/58), pa se traži da se odluka škole stavi van snage i da se o učinjenom izvesti javno tužilaštvo. Možda bi, ovo sasvim privatno, javni tužilac, koji je potpisao ovu odluku bolje uradio da se, između ostalih, obratio svom kolegi, sudiji okružnog suda, čiji sin ima skoro onoliko jedinica koliko ima predmeta u školi. I tako to ide redom.“
A škola se brani od intervencija: „Nikad nismo dobili intervenciju za sina rudara“, smatra da su krivci faktori van škole. „Škola nije socijalna ustanova, pa da mora da se brine za one za koje vlast ne zna šta da radi, kao što je bio slučaj sa ovom grupom učenika koja je prosto ’utrapljena’ gimnaziji.
Ugledni roditelj čijeg su sina isključili zbog osam jedinica
U svim ovim traganjima za krivcima, najaktivniji su bili sami roditelji. Za njih postoji jedan jedini krivac –škola. Jedan potpukovnik čiji sin ima osam jedinica, a ostalo dvojke, došao je u školu i rekao da „nije socijalistički“ što je njegovo dete isključeno iz te ustanove. „Siguran sam da tu nema ni jednog komuniste koji je dao na to pristanak“.
Još jedan roditlej, oficir, čijem je sinu najveća ocena bila dvojka, obraćao se razrednom starešini sa mnogo prekora: „Zašto niste došli da me upozorite?!“ Šta još treba tražiti od nastavnika?“
Jedni za drugima dolaze tako u školu, donose žalbe, polemišu. Dolazili su roditelji, ali i policija. Traže imena i adrese krivaca.
„Celo pre podne dva milicionera okapaše nad školskim dnevnicima svih razreda tražeći Ljuticu Bogdana. Ali, nigde da ga nađu. Znaju međutim, kad su ga uhvatili pre nego što im je umakao da je rekao da se tako zove. Najzad, na kraju podneva seti se jedan od nastavnika, i reče sasvim u šali, da će Ljuticu Bogdana pre naći u nekoj antologiji narodnih pesama, nego u dnevnicima, da se, u stvari, radi o nekom malom prepredenom učeniku koji je prosto podvalio milicionerima.
Neki od njih, dolaze sa noževima u džepu, prave lom, upropašćuju nameštaj, u razredu.
A roditelji zauzeti su ’velikim’ poslovima i brigama ovoga sveta: konferencije, važni sastanci, honorari, obaveze. Najveći broj udaljenih učenika su deca dobro situiranih roditelja: deca inženjera, pravnika, oficira, službenika viših platnih razreda.
Od 132 udaljena učenika samo su 19 deca radnika i zanatlija, a 22 sa sela. Govoriti da su deca socijalno ugroženih porodica najviše pogođena ovom odlukom je veoma nepravično, jer takvih ima desetak, dok u školi ima preko 150 učenika veoma slabog imovnog stanja roditelja koja su, međutim, vrlo dobri đaci.“
„Nećemo u svojoj sredini neradnike“
U seriji međusobnih optuživanja: škola vlast, roditelji, političari (koji se žale da oni nisu krivi – jer je politika isterana iz škola, „od kako je preovladalo mišljenje da škole treba da budu mesta stručnog odgoja mladih“), došli smo i do školske omladine.
NIN je imao priliku da prisustvuje sastanku školskog komiteta proširenog sa predstavnicima aktiva i predstavnicima razrednih zajednica, koji je organizovan na inicijativu opštinskog komiteta Saveza komunista, uz prisustvo opštinskog komiteta omladine, da bi se čula mišljenja samih učenika o odluci nastavničkog saveta. Sve je trajalo puna tri sata.
Govorili su kratko i sasvim jasno: „Nastavnici nisu pogrešili. Mi smo im dali podršku. Nećemo u ovojoj sredini neradnike… Neka se udaljenim učenicima ovo uzme kao prijemni ispit, koji nisu polagali, a znamo zašto… Bolje da izgube pola godine, nego celu… Kažu da smo stvorili politički problem? Neka poštuju propise oni koji su ih doneli, pa neće biti problema. Da je bilo prijemnih ispita mi danas ne bi bili državni problem. Neka se nadležni malo više pobrinu za mlade, pa neće biti političkih problema…“
Pomenuli su kako vlast ništa nije uradila za omladinu, ali da jeste za ugostiteljske objekte u kojima učenici između časova i čekanja do polaska vozova provode vreme.
„Ako se oni vrate, mi ćemo otići“
Svi učenici, sem jednog, bili su protiv povratka u školu udaljenih učenika: „Ako ih vratimo, kakav će autoritet imati škola?“, pitali su učenici.
Predsednik Opštinskog komiteta omladine tražio je da se vidi i „druga strana medalje“, odnosno da li ima i nastavničke krivice jer je jedan dnevni list dobio pismo grupe učenika banjalučke gimnazije koja se žalila na rad nastavnika.
Predsednik omladine bio je protiv prisustva nekih nastavnika na ovom sastanku, jer su oni rekli svoje i da je vreme da se čuje šta učenici imaju da kažu. Deo nastavnika je nakon tih reči napustio sastanak.
Ali, učenici su nastavili da govore ono što misle, kao i pre toga: „Nastavnici su možda krivi, jer su im posvećivali više vremena, nego nama. Ne mogu se trpeti oni koji sede na času sa podignutim nogama na klupama.“
„Borimo se za propise koji štite loše učenike, koje ne možeš isključiti, i koji nam sada prete sa ulica: Nećete vi smeti da nas isterate. Vaša će odluka biti poništena… E, ne! Neće se vratiti ti koji u ime bilo koga prete… Ako se oni vrate, mi ćemo otići…“
Savest i odgovornost
Različita mišljenja i ocene isključenja učenika iz banjalučke gimnazije nedeljama su bila aktuelna tema. U toku potrage za „krivcem“ nastala su pravdanja, prebacivanje odgovornosti, pa čak i bacanja prašine u oči javnosti i tendencioznog prikazivanja stvari, da bi se nešto opravdalo. Pismo koje je NIN-u uputio Slavko Vukojević, direktor Opštinskog prosvetnog-pedagoškog zavoda u Banjoj Luci, po mišljenju tadašnje redakcije „umnogome objašnjava zašto je do toga došlo“.
Banjalučka gimnazija je na polugodištu 1965. postigla nešto slabiji uspeh nego 1964. godine (41,1 odsto bez slabih ocena). Međutim, taj procenat bio je blizu uspeha velikog broja srednjih škola u Jugoslaviji i da treba „objektivno sagledati sve uzročnosti ovom stanju“, pisao je Vukojević.
On je naveo niz okolnosti, među kojima su: preopterećeni kapacitet škole (1.320 učenika, u nekim odeljenjima i više od 40), nedostatak školskog prostora, slabo predznanje učenika koji dolaze iz osmogodišnjih škola, težak prelazak i adaptacija učenika koji dolaze iz druge vrste škola, preopširni nastavni planovi i programi, problem (kvaliteta) udžbenika, nedovoljna briga roditelja za uspeh dece, nedovoljno stručnih nastavnika (matematika, fizika, hemija, biologija)…
Diskusije i polemike koje su vođene neposredno posle odluke gimnazije u prvo vreme jedan „neželjen smer“, smatrao je Vukojević, koji je izneo i nekoliko reči o samoj odluci o isključenju.
Naveo je da je ona „u principu na mestu, jer predstavlja jedan korak napred u savladavanju određenih problema moji se javljaju na planu discipline i odnosa jednog broja učenika prema učenju“.
Međutim, smatrao je i da je ona „kruto postavila problem učenja, isključujući sve faktore koji su mogli uticati na eventualno slab uspeh učenika (bolest, porodične prilike, psihološki momenti, socijalno stanje, sporo adaptiranje novih učenika, defekte u osmogodišnjem školovanju za koje nisu učenici krivi…)“.
Vukojević je naveo da „ovako oštre sankcije“ treba primenjivati prema učenicima koji ni svojim vladanjem ni odnosom prema učenju „ne zaslužuju da budu učenici“, a da je mera isključenja iz škole poslednja mera koju „jedan vaspitač treba da primeni, vodeći računa o svim okolnostima koje su dovele do određenog prekršaja“.
„Mi imamo izvestan broj i veoma slabih nastavnika, a prema njima ipak ne primenjujemo ovako stroge mere, a prema deci ih često veoma lako izričemo. U pozivu prosvetnog radnika mora biti mnogo više takta, strpljivosti, upornog rada i humanog odnosa prema mladom biću koje nam je povereno da ga vaspitavamo.“
I na kraju osvrnuo se i na pisanje Omilja Krece, profesora banjalučke gimnazije, NIN-u za koga kaže da je jednostrano pristupio problemu.
„Drug Kreco navodi da je Gimnaziji naređeno telefonom od strane Opštine (konkretno: Vukojević Slavka) da škola mora primiti sve učenike koji su konkurisali za upis. Da se samo malo podsetimo, druže Kreco: Škola je raspisala konkurs za prijem 180 učenika, a prijavilo se 248. Trebalo je održati konkurs (testiranje). Tada je u Opštinu došao direktor Gimnazije sa zahtevom: da se Gimnaziji dodeli dvosoban stan, kako bi se iz škole iselio jedan stanar i taj prostor adaptirao u učionički prostor. Taj predlog je razmatrao i Savet za prosvetu i dodelio školi jedan stan (od osam sa koliko je raspolagao). Škola je proširila kapacitet i mogla je primiti sve učenike, pa čak i više. Tako je i uradila. U celoj stvari je čudno da drug Kreco to nije ’znao’, iako je u to vreme bio pomoćnik direktora“, zaključio je Vukojević.
I na kraju… Slučaj banjalučke gimnazije dobio je svoj epilog: od 95 podnetih žalbi uvaženo je 34. Izdvajamo ovog puta pismo direktora škole iz Dervente, koje je stiglo našoj redakciji pre gornje odluke, a koje objašnjava prilike ne samo u banjalučkoj gimnaziji.
Arhiva NIN-a
