Prvi dio The Last of Us serijala je remek djelo svoje generacije. Iako dosta ljudi sa pravom kažu da je ova igra bila interaktivni film sa siromašnim gejmplejom ali odličnom pričom, to je ne čini ništa manje vrednom i definitivno pripada listi najbitnijih igara svih vremena.
The Last of Us Remastered je izašao već davne 2014. godine, što je i bilo moje prvo iskustvo sa igrom, jer je četvorka bila moja prva Sonijeva konzola. Jako oduševljen narativom i svetom, jedva sam čekao nastavak, koji me je izuzetno razočarao. Kolega Miloš je već radio recenziju, i iako se ne slažem sa njegovom ocenom i nekim komentarima, vredi pročitati je, i u krajnjem slučaju odigrati nastavak, pa neka svako donese svoju odluku. Sa tim u vidu, iz moje perspektive, The Last of Us Part II nije dobra video igra. Sa oskudnim poboljšanjima u izvođenju i, po mom mišljenju, užasnom i nekonzistentnom pričom, TLOU Part II je ostavio gorak ukus. Posle relativno dobrog Part 1 rimejka koji smo igrali prošle godine, sada dobijamo Part II remaster, pa hajde da vidimo da li ovaj plaćeni DLC ima neku vrednost i da li poboljšava igru? Spoiler: Ne.
TLOU Part II je inicijalno izašao za PlayStation 4 i ne mogu da sporim odličnu grafiku i dizajn koju je matora mašina kao PS4 uspela da pokrene. Kasnije po izlasku PS5, pojavio se patch koji je vrlo lepo radio i koji je dozvoljavao igranje u 60 FPS-a bez ikakvih problema. Pri izlasku ove zakrpe, pre sada već tri godine, obećali su dodatna unapređenja za PS5, samo nisu rekli da će ih dodatno naplatiti. Jednu stvar koji bi trebalo da uzmete u obzir pre daljeg čitanja, jeste da je God of War Ragnarök: Valhalla besplatni DLC.
Da krenemo od samog remastera – ja ga ne primećujem. Grafički, mom oku, igra izgleda identično kao na PS4 i kasnije na PS5. Da, igra je prelepa ali je bila takva i pre tri godine. Ne vidim nikakav razlog niti mesta poboljšanju grafici sem ako se ne uradi kompletni remake. Animacije su fluidne, svet je pun detalja i ne vidim nikakve promene na grafičkom nivou. I dalje imate opciju 30FPS 4K nativne rezolucije ili 1440p podugnut na 4K gde gadjaju 60FPS. Ovih 60FPS radi samo u prvoj trećini igre ili zatvorenim prostorijama. Kasnije tokom dešavanja u Sijetlu, pogotovo kada pada kiša, igra se muči da održi 60FPS i često opada ispod 40. Suštinski, laik neće primetiti nikakvu razliku u grafici ali će primetiti razliku u performansama. Implementacija DualSense kontrolera je odličan dodatak doduše – igra vrlo lepo koristi haptiku i adaptivne trigere, što dodaje na imerziji.
Sledeće što su dodali su obrisani nivoi koji su nedovršeni. Dodata su tri nivoa, uglavnom u alfa verziji, koji su puni nedovršenih animacija i bagova, i retko imaju dijalog. Poenta je što kroz ove nivoe mogu da se slušaju komentari developera gde objašnjavaju inicijalnu ideju oko nivoa i zašto nisu ušli u finalnu verziju igre. Ovo je čista razbibriga i nije ništa specijalno. Pored toga, gitaru sada možete da svirate kad god želite, i dobila je nekoliko interesantnih promena. Pošto i ja pomalo sviram, lako sam se snašao sa kontrolama i načinom na koji developeri žele da pristupimo ovoj mini igri (sviranje akorda sa malo finese), ali su kontrole i pomeranje skala nezgodne dok se neko uporan ne navikne. Opet, ovo je samo mini igra i čista razbibriga.
Poslednji i najveći dodatak je roguelike mod No Return. Ako ste igrali jedan roguelike, igrali ste No Return. Krećete sa malo resursa i napredujete kroz sve teže nivoe dok ne pređete poslednji i onda krećete ispočetka. No Return nudi više različitih tipova ”mapa”, ali se sve svode na kombat. Imate mape gde morate da se branite od talasa neprijatelja (Assault), mape gde vas jure i gde imate određeno vreme da preživite (Hunted), mapa gde treba da provalite sef (Capture) i na kraju mapa gde treba da što duže izdržite protiv ogromne količine zombija (Holdout). Na kraju svake mape sa sobom vučete resurse sa kojima unapređujete svoja oružja, talente i otključavate nove likove. Neke mape imaju svoje modifikatore, kao na primer da vaši melee udarci zapale neprijatelja i slično.
Ovaj mod se meni lično nije dopao. Kombat u TLOU je uvek bio komplementaran priči i razvoju iste. Retko kad ste tokom igre upadali u kombat bez razloga, jer ste uglavnom imali ili razlog za nastavak priče ili neko kockanje za bolju opremu ili dodatni loot. Kroz priču, imali ste tačno određen tempo kad ste u kombatu a kad ste sami u ništavilu apokalipse. No Return baca ovu premisu u vodu i svodi se na igranje žmurke. Valhalla je takođe roguelike, ali je narativno vezana za gejmplej i ima smisla, dok je No Return, po mom mišljenju, potpuno besmislen dodatak.
Ono što me je najviše začudilo je velika količina bagova koje nisam imao kada sam igru prvi put igrao na PS4. Neretko mi se dešavalo da prilikom skokova propadnem kroz svet, da ne mogu da pokupim resurs ili da modelima fale delovi tela. Jako je smešno gledati Lev-a kako mu samo lebdi glava dok se bije sa zombijem. Više puta sam morao da resetujem poslednji čekpoint, što je rešavalo bagove, ali je opet nezgodno pogotovo ako je usred bitke.
The Last of Us Part II Remastered ne nudi mnogo za novac koji traži. Ako ste ljubitelj serijala, sigurno ste do sada prešli Part II i imate svoje mišljenje o igri. Remastered verzija vam neće promeniti mišljenje ni na bolje ni na gore. PS5 patch i dalje radi sa starom verzijom, tako da sem ako nemate apsolutnu želju da igrate No Return i da imate par nedovršenih misija, ova doplata se nimalo ne isplati. Krajnja ocena se odnosi striktno na DLC ali se ne reflektuje na ostatak generalne igre.
The Last of Us Part II Remastered je dostupan za PlayStation 5
Autor: Igor Totić
Igru ustupio: PlayStation
Play.co.rs
