Ako Ukrajina do novembra ne napreduje mnogo više na terenu, stupiće na snagu reči američkog najvišeg generala
Prošlog novembra, najviši američki general Mark Mili, predsedavajući Zajedničkog načelnika štabova, razbesneo je Kijev, kao i neke jastrebove u administraciji predsednika Džoa Bajdena, upoređujući sukob koji besni u Ukrajini sa Prvim svetskim ratom.
Ukratko, Millei je rekao, ‘imate rat koji se više ne može dobiti, vojno.’
Kasnije, govoreći u Ekonomskom klubu u Njujorku, dodao je: „Kada postoji prilika za pregovore, kada se mir može postići, iskoristite je. Iskoristite trenutak.“ Sledeće nedelje je ponovio svoju sugestiju da je došlo vreme za pregovore.
Bilo je to vreme uspešne kontraofanzive Ukrajine oko Harkova na severoistoku i Hersona na jugu, što je, prema rečima Milija, značilo da je Kijev u to vreme imao dobru pregovaračku poziciju.
Pobeda u Prvom svetskom ratu je na kraju postignuta uz pomoć zapadnih saveznika, ali uz strašnu ljudsku cenu. Pre nego što je sve utihnulo na Zapadnom frontu, procenjuje se da su ukupne žrtve premašile 37 miliona, uključujući vojnike i civile, što Prvi svetski rat čini jednim od najsmrtonosnijih sukoba u istoriji čovečanstva. Gotovo nijedno evropsko domaćinstvo nije ostalo netaknuto
Sada je novembar pred vratima, a uskoro u Ukrajinu stižu jesenje kiše koje će otežati vojne manevre, piše Politiko. Ukoliko Ukrajina do tada ne obezbedi proboj na svom južnom frontu i probije sva tri sloja ruske Surovikinske linije, a za tri meseca žestokih borbi to im nije pošlo za rukom, biće predlozi za pregovore dve zaraćene strane. sve više čuo sa Zapada.
Ne zaboravimo, sledeća godina je izborna. I to i u Evropi i u SAD…
Do sada su sve oči uprte u Zaporožje, gde je konačno probijena prva linija ruske odbrane kod sela Rabotine. Zapad se nada da Ukrajina može da probije glavna utvrđenja, jer neki veruju da će Rusija imati problema sa raspoređivanjem neophodnih rezervi kako bi osigurala zadržavanje linije, iako je do sada relativno brzo premestila snage.
Samo će vreme pokazati da li se može postići potpuni proboj. Tek tada Ukrajina može da krene napred kako bi se približila cilju presecanja takozvanog kopnenog mosta koji povezuje aneksirani Krim sa južnim ukrajinskim teritorijama koje je okupirala Rusija. Međutim, činjenica da su ukrajinske snage uspele da povrate samo 108 kvadratnih kilometara okupirane teritorije od pokretanja kontraofanzive početkom juna ukazuje na oprez. Osim toga, Pentagon je već bio pesimističan u pogledu izgleda kontraofanzive pre nego što je ona i počela.
Ukrajinski zvaničnici se bune zbog ovog pesimizma i željni su da preokrenu narativ da kontraofanziva verovatno neće postići željeni ishod. „Ukrajinske snage idu napred. Uprkos svemu i šta god ko kaže, napredujemo, a to je najvažnije. Na potezu smo“, saopštio je u subotu ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski.
Ali to su javne izjave. Kada se u Kijevu ugase kamere, sve se više govori o dugom ratu.
Ako Ukrajina do novembra ne napreduje mnogo više na terenu, Milejeve reči će dobiti na težini i sve više će se postavljati neprijatno pitanje da li se ovaj rat uopšte može dobiti.
Tu dolazimo do problema koji muči zapadne saveznike od početka, jer nikada nisu identifikovali jasne ukrajinske ratne ciljeve. Delimično zato što bi pokušaj da se to uradi verovatno rizikovao savezničko jedinstvo, pa se poraz u ratu nikada nije ni razmatrao.
Umesto toga, dobijamo retoriku o tome da je demokratija u pitanju i potreba da se odbrani prava suvereniteta i nezavisnosti ili ćemo videti kolaps ionako poljuljanog svetskog poretka u korist autokrata. Jer, znate, Ukrajina danas, Tajvan i Baltik sutra, piše Politiko.
Ali ako je zaista tako, zašto onda zapadni saveznici svoje reči nisu potkrepili delima, koristeći svoju ekonomsku moć do kraja, puštajući svoje fabrike u ratnu proizvodnju kao što su to činili tokom tzv. Veliki rat? Zašto onda odlažu isporuku naoružanja i municije, a sve na veliku frustraciju Ukrajinaca?
Jedan od razloga bi mogao biti da se obezbedi jednoglasni sporazum među saveznicima, dok bi drugi bio strah, ma koliko dalek bio, od nuklearne eskalacije, i prateća procena da je potrebna pažljiva kalibracija da bi se taj rizik minimizirao.
„SAD su pružile dovoljno da spreče pobedu Rusije, ali nedovoljno da dozvole ruski poraz, primetio je Džejms Niksi iz Četam Hausa.
Ali saveznici Ukrajine u dubini svog srca nikada nisu zaista osećali da je njihova sopstvena demokratska sudbina, u stvari, u pitanju.
I kako je rat odmicao, osećaj opasnosti, ako ništa drugo, se smanjivao. Uostalom, ako veliki ruski medved ne može da pokori svog manjeg suseda, kako će pregaziti zemlje NATO-a, a kamoli da ugrozi SAD?
Za Ukrajince je, naravno, drugačije. I nije iznenađujuće što je Kijev bio kristalno jasan u pogledu svojih ratnih ciljeva: restauracije čitave suverene teritorije, uključujući i aneksirani Krim, ruske ratne reparacije i čvrste zapadne bezbednosne garancije, odnosno članstvo u NATO.
I koliko god to čudno zvučalo, njihovi najveći saveznici su ruski disidenti, iako ih Kijev uglavnom prezire. Naime, liberalna opozicija Vladimira Putina ima direktan interes za ovaj rat, s obzirom na to da ne postoji drugi realan mehanizam za smenu ruskog lidera i rušenje režima na čijem je čelu.
Ali, na stranu ruske disidente, pozivi na pregovore će samo rasti ako ova kontraofanziva ne dovede do vojnog prodora od velikog značaja.
Međutim, bez obzira na sukob, Rusija i Ukrajina imaju jednu zajedničku stvar. Naime, njihovi saveznici ne veruju da bilo koja strana može da obezbedi potpunu pobedu.
Za Peking bi to samo po sebi moglo biti poželjno. Rasejani Zapad je koristan za Kinu, a oslabljena Rusija će znati svoje mesto kao mlađi partner u njihovim bilateralnim odnosima. Za druge, međutim, uključujući ratom razorenu Ukrajinu, produženi rat nije poželjan, a kako sat bude otkucavao, verovatno ćemo videti više predloga za pregovore.
Međutim, sa ovim planom B postoje tri velika problema, piše Politico.
Niksi je istakao jednu, napominjući da će „smanjenje trenutne podrške samo učiniti Ukrajinu ranjivijom (sa posledicama po širu evropsku i globalnu bezbednost), ugroziti prošla dostignuća i dati Putinu uticaj koji trenutno nema, posebno imajući u vidu situaciju u zemlji poslednjih nedelja ‘
Drugi je da čak i ako bi Zelenski pristao na pregovore, a nema znakova da je on za to raspoložen, obični Ukrajinci nemaju želudac za razgovore sa Rusijom.
Za ruskog lidera, pregovori su samo još jedno ratno oružje, koje se koristi za odvraćanje, odlaganje i davanje vremena za manevrisanje vojnih i diplomatskih ciljeva. Nešto slično se dogodilo između 2014. i 2017. godine, kada su Sergej Lavrov i tadašnji američki državni sekretar Džon Keri „pregovarali” o Siriji. Razgovori su pomogli Moskvi da spase Bašara el Asada od poraza i ubedili tadašnjeg predsednika SAD Baraka Obamu da ignoriše sopstvenu crvenu liniju o upotrebi hemijskog oružja od strane Damaska.
Zamrznuti konflikti su ionako Putinova jaca strana. Oni mu omogućavaju da međunarodnu slabost pretvori u snagu i održi moć kod kuće podstičući paranoični patriotizam, ubeđujući Ruse da su strani neprijatelji spremni da unište svetu majku Rusiju.
Ima li neko plan C?, pita Politiko na kraju svoje analize.
