Atina je u pohod na Siciliju 415. godine pre nove ere poslala jednu od najvećih vojnih ekspedicija u dotadašnjoj grčkoj istoriji, očekujući novo bogatstvo i širenje uticaja. Umesto pobede, doživela je katastrofalan poraz koji je odneo hiljade života, uništio njenu flotu i značajno ubrzao pad atinske moći u Peloponeskom ratu.
U svojoj „Istoriji Peloponeskog rata“, starogrčki istoričar Tukidid opisao je atinski pohod na Siciliju, od 415. do 413. godine pre nove ere, kao „ubedljivo najveću i najsjajniju helensku vojsku koju je do tada jedan grad poslao u pohod“. Ipak, ekspedicija se pretvorila u najveću vojnu katastrofu Atine, sa posledicama koje su uticale na dalji tok rata sa Spartom.
Šest godina ranije, 421. godine pre nove ere, atinski vojskovođa Nikija uspeo je da obezbedi primirje u ratu koji su vodile Atina i Sparta. Međutim, mnogi Atinjani želeli su nastavak sukoba. Među njima je bio i mladi aristokrata Alkibijad, koji je, prema Tukididu, bio motivisan isključivo željom za bogatstvom i slavom.
Početkom 415. godine pre nove ere u Atinu je stiglo poslanstvo iz sicilijanskog grada Segeste. Predstavnici grada objasnili su da se Segesta nalazi u ratu sa susednim gradovima Selinuntom i Sirakuzom.
U pokušaju da obezbede vojnu pomoć, izaslanici su upozorili Atinjane da bi, u slučaju poraza Segeste, Sirakuza mogla da osvoji celu Siciliju, a zatim sklopi savez sa Spartom. Tvrdili su i da imaju podršku drugih sicilijanskih gradova i da će Segesta finansirati rat. Obećanja o podršci i novcu, međutim, bila su znatno preuveličana.
Nikija nije bio ubeđen i smatrao je da bi mešanje u sukob bilo nerazumno. Alkibijad je, s druge strane, uspeo da ubedi atinsku javnost da bi Sicilija mogla da postane izdašan izvor prihoda.
U atinskim trgovima i gimnazijama sve više se govorilo o mogućnostima koje bi vojni pohod doneo. Iako je Sirakuza bila udaljena oko 500 nautičkih milja, Atinjani su verovali u snagu svoje mornarice i finansijske rezerve. Atinska skupština izglasala je slanje flote na Siciliju, kojom je trebalo da komanduju Alkibijad, Nikija i Lamah.
Međutim, usred priprema za pohod, Atinu je potresao skandal. Jednog jutra građani su zatekli da su oštećeni svi gradski hermi – kameni stubovi sa predstavama boga Hermesa, koji su imali i verski značaj.
Sumnja je pala na Alkibijada i njegove prijatelje. Prema Tukididu, pojedini Atinjani optuživali su ih ne samo za skrnavljenje svetih obeležja već i za ismevanje tajnih verskih obreda, poznatih kao Eleusinske misterije, tokom noćnog pijančenja.
Uprkos skandalu, Atinjani su odlučili da Alkibijad krene na Siciliju. Suđenje je trebalo da bude održano po njegovom povratku, ukoliko ga u međuvremenu ne budu pozvali nazad.
Velika ekspedicija i prva razočaranja
Na dan polaska, u zoru, na brodove se ukrcalo 5.100 hoplita, teško naoružanih pešadinaca, i oko 1.300 lako naoružanih vojnika, među kojima su bili strelci i praćkaši. Sa njima su krenuli i atinski saveznici, kao i osoblje koje nije učestvovalo u borbama.
Tukidid opisuje kako su Atinjani tog jutra došli u luku da isprate prijatelje i članove porodica. Glasnik je predvodio molitvu, otpevana je himna, a zatim su obavljene verske ceremonije prinošenja žrtve pre nego što su brodovi isplovili.
Ipak, po dolasku na Siciliju pokazalo se da stvarnost ne odgovara obećanjima. Segesta nije imala sredstva potrebna za vođenje rata, a ni ostali gradovi na ostrvu nisu bili spremni da sklope savez sa Atinom.
Nikija je predložio da Atinjani samo demonstriraju vojnu silu u znak podrške Segesti i potom se vrate kući. Alkibijad i Lamah zalagali su se za ostanak na Siciliji i napad na Sirakuzu.
Atinska vojska prebacila se u Katanu, severno od Sirakuze, koja je postala glavna baza za vojne operacije.
Tamo je stigao glasnik na svetom triremu „Salaminji“, sa naređenjem da se Alkibijad vrati u Atinu i suoči sa optužbama. On je naizgled prihvatio naređenje i isplovio. Međutim, nakon što se usidrio u Turiju, na jugu Italije, pobegao je u Spartu i zatražio utočište.
Prema Plutarhu, kada je saznao da su ga Atinjani osudili na smrt, Alkibijad je poručio: „Pokazaću im da sam živ“. U znak osvete, podstakao je Spartance da pošalju vojsku na Siciliju i pomognu Sirakužanima.
U međuvremenu, Nikija i Lamah napali su Hikaru, naselje na severu ostrva, a njegove stanovnike odveli u ropstvo kako bi obezbedili novac. Potom su morskim putem krenuli iz Katane ka Sirakuzi i iskrcali se na plaži južno od Velike luke.
U zoru su izveli iznenadni napad, ali nisu uspeli da ostvare cilj, pa su se povukli u Katanu, gde su proveli zimu.
Opsada Sirakuze i spartanski preokret
U proleće 414. godine pre nove ere Atinjani su ponovo iskrcali vojsku kod Sirakuze. Nikija je započeo opsadu grada i naredio izgradnju utvrđenja i zidina preko visoravni Epipole, strateški važnog uzvišenja.
Sirakužani su, međutim, počeli da grade sopstvene odbrambene zidine i istovremeno napadali atinske položaje. Lamah je poginuo u jednom od sukoba, nakon čega je Nikija zatražio pojačanje iz Atine.
Preokret u ratu usledio je dolaskom spartanskog vojskovođe Gilipa. Atinjani još nisu završili izgradnju opsadnih zidina, što je Spartancima omogućilo da se povežu sa Sirakužanima.
This day in 404 BC: Sparta defeated Athens, ending the Peloponnesian War – but Thucydides began scientific history. https://t.co/1lpfd1Ftuq https://t.co/6s7HTWySyf
— Wikipedia (@Wikipedia) April 25, 2017
Tokom leta Gilip je uništio atinska utvrđenja i potisnuo protivničku vojsku do baze u Plemiriju, južno od Sirakuškog zaliva.
Sledeće godine stiglo je atinsko pojačanje pod komandom Demostena. On je pokušao da povrati visoravan Epipole noćnim napadom, ali su mnogi atinski hopliti, ne poznajući teren, u mraku izgubili orijentaciju i poginuli padom sa uzvišenja.
Nešto ranije, Gilip je zauzeo Plemirij i zaplenio hranu, zalihe i čak opremu za atinske trireme. Sirakužani su zatim blokirali izlaz iz zaliva, zarobivši preostale atinske brodove unutar luke. Atinska flota pretrpela je konačan poraz.
Povlačenje i uništenje atinske vojske
Atinjani su tada započeli povlačenje kopnenim putem prema Katani. Sa njima je bilo oko 40.000 ljudi, dok su ranjenici ostavljeni iza njih.
Na putu su bili izloženi napadima. Šestog dana povlačenja Gilip je presekao put Demostenovoj vojsci. Nikija je uspeo da nastavi kretanje, ali kada su njegovi vojnici stigli do reke Asinar, iscrpljeni i žedni, pohrlili su ka vodi, izgubivši svaki red.
Map of Greece during the Peloponnesian war. https://t.co/lttYc2Tgg0
— Hellenist ☀️🏺⚡️ (@RealHellenist) January 25, 2026
Tada su napali Gilipovi vojnici. Tukidid opisuje razmere poraza, navodeći da su tela poginulih bila „nagomilana jedno preko drugog u reci“. Nikija se predao.
Gilip je zarobljenu vojsku odveo u Sirakuzu, gde su Nikija i Demosten pogubljeni. Atinski vojnici i njihovi saveznici zatvoreni su u gradskim kamenolomima.
Tukidid opisuje kako su mnogi zarobljenici, smešteni u duboku i usku klisuru, umirali od bolesti, gladi i žeđi. Njihova tela ostajala su među otpadom, a uslovi u kojima su držani bili su izuzetno teški.
Prema Tukididu, Atinjani nikada ranije nisu doživeli takav poraz:
„Njihova flota, njihova vojska – sve je bilo uništeno, a malo ko se vratio kući“.
Atinjani, koji su pamtili raskoš i veličinu ekspedicije prilikom njenog polaska, bili su suočeni sa njenim tragičnim krajem. Pohod na Siciliju pretvorio se u potpunu katastrofu i otvorio put konačnom porazu Atine od Sparte, manje od deset godina kasnije.
These jugs were made during the Peloponnesian War, which ended #otd 404 BC. Learn more @tumblr http://t.co/6SHpSNExBS http://t.co/cqpCAd2yP3
— British Museum (@britishmuseum) April 25, 2015
Euripidovi stihovi kao spas za zarobljenike
Pojedini atinski zarobljenici uspeli su da se vrate kući. Neki od njih posetili su dramskog pisca Euripida i ispričali mu da stanovnici Sicilije veoma cene njegova dela.
Objasnili su da su zahvaljujući poznavanju i recitovanju Euripidovih stihova uspevali da dobiju hleb i vodu, a ponekad čak i da izbegnu ropstvo i izbore slobodu.
Tako su stihovi jednog od najznačajnijih antičkih dramskih pisaca postali neočekivana pomoć Atinjanima koji su preživeli jedan od najtežih vojnih poraza u istoriji svog grada.
