Ovih dana Ministar inostranih poslova Tajvana Džozef Vu potvrdio je medijima na tom ostrvu da se u komitetu parlamenta posvećenom odbrani u maju po prvi put raspravljalo o mogućnosti da se Tajvan stavi pod američki nuklearni kišobran.
Ta njegova izjava pokrenula je debatu u medijima u kojoj zagovornici te opcije tvrde da bi ona delovala preventivno u smislu da bi odvratila komunističke vlasti u Pekingu od eventualne vojne intervencije u svrhu sticanja kontrole nad tom ostrvskom provincijom, koja im je otkazala poslušnost još davne 1949. godine.
Po njima, proglašenje da SAD uzimaju Tajvan pod zaštitu svojih nuklearnih snaga predstavljalo bi i jasan signal posvećenosti Vašingtona odbrani Tajvana i doprinelo bi učvršćivanju stabilnosti i mira u regionu Istočne Azije.
Na Tajvanu, naročito u redovima opozicije, međutim, ima onih koji shvataju da bi takav potez za maticu Kinu predstavljalo ozbiljnije kršenje njenih crvenih linija u vezi Tajvana od posete (sada već bivše) predsedavajuće Kongresa Nensi Pelosi i drugih američkih parlamentaraca tom ostrvu i javnih izjava predsednika Džozefa Bajdena da će SAD vojno braniti Tajvan u slučaju eventualne kineske intervencije.
Odnosno, za vlasti u Pekingu uključenje Tajvana u američki nuklearni kišobran bila bi nova velika provokacija koja bi, umesto da ga odgovori od vojne intervencije, zapravo mogla da ga podstakne da se u nju brzo upusti kako bi sprečio dalju eroziju svog suvereniteta i potpadanje dela svoje teritorije pod čvršću američku kontrolu.
Jačanje američkog nuklearnog prisustva u Istočnoj Aziji
Ovde valja pomenuti i širi regionalni kontekst, činjenicu da su uticajni japanski političari u parlamentu te države, u strahu da bi vlada u Pekingu mogla da se povede za primerom Moskve, nekoliko meseci nakon početka ruske vojne intervencije u Ukrajini zatražili debatu o tome da se dozvoli prisustvo američkog nuklearnog oružja na teritoriji Zemlje izlazećeg sunca i to da je Republika Koreja prošlog meseca upravo dobila uveravanja Vašingtona da će njen politički i vojni vrh imati konsultativni uticaj na raspoređivanje i upotrebu američkog nuklearnog oružja.
Američki antibalistički raketni sistem “Aegis” (arhivska fotografija)
To podrazumeva i povremeno pristajanje podmornica i brodova SAD naoružanih tim ekstremno razornim sredstvima u južnokorejskim lukama prvi put od završetka Hladnog rata.
Pokrivanje Tajvana nuklearnim kišobranom, zapravo, je možda i pravi cilj političke strukture i vojnog rukovodstva u Vašingtonu, koji poslednjih godina zaoštravaju retoriku u vezi Tajvana i isti sve više naoružavaju.
Naime, mada se iz američke prestonice često čuju procene da će u Istočnoj Aziji izbiti rat oko Tajvana u naredne dve ili maksimalno četiri godine, te postoje ocene da bi SAD takav sukob iskoristile da pokušaju da osetno oslabe NR Kinu kroz blokadu njenih luka, intenzivno medijsko blaćenje i široki spektar sankcija, razumno je pretpostaviti da planeri u Vašingtonu zapravo ne priželjkuju direktan vojni sudar jer bi on i njih puno koštao.
Radije, demoniziranje Kine kroz periodične medijske kampanje koje tu zemlju prikazuju kao agresivnu i pozivanje na primer Ukrajine, koji se na Zapadu koristi za povlačenje paralela sa Tajvanom, Vašington bi mogao da iskoristi kao izgovor za povratak svojih trupa na to pacifičko ostrvo i njegovo uključivanje pod svoj nuklearni kišobran.
To bi bio krupan geopolitički dobitak za SAD, koji, ako bi prošao glatko, bez snažnog kineskog odgovora, za razliku od rata ne bi doveo do gubljenja života američkih vojnika i tektonskog poremećaja u svetskoj ekonomiji (koji bi prouzrokovao cunami inflacije, nestašica roba i siromašenja koji bi neminovno zapljusnuo i američke obale).
Problem (navodnog) nedostatka vremena
Inače, kada je u pitanju eventualni vojni sukob dve super sile oko Tajvana, diskurs u Vašingtonu je da će Narodna Republika Kina izvršiti invaziju na ostrvo sa 23 miliona stanovnika koje smatra svojom neotuđivom teritorijom najkasnije do 2027. godine jer bi tada trebao da se okonča mandat predsednika Si Đinpinga.
On, smatraju analitičari u SAD, ima posebne, čak lične ambicije u vezi reintegracije Tajvana pošto je u prošlosti služio kao zamenik gradonačelnika u Sjamenu, kineskom urbanom centru koji gleda na Đinmen (Kinmen), grupu ostrvaca koja se nalazi na samo desetak kilometara od obale azijskog kontinenta ali ga kontrolišu vlasti u Tajpeju.
Takođe, američki analitičari koje zapošljavaju razni opskurni tink tenkovi koje finansiraju vlada i vojna industrija tvrde da Peking ozbiljno razmatra intervenciju na Tajvanu pošto se sada vojno oseća dovoljno jakim za to, ali i zbog toga što stanovnici tog ostrva u sve većem broju sebe doživljavaju kao isključivo Tajvance, a ne kao etničke Kineze nastanjene na Tajvanu.
U tom viđenju, dakle, Peking je taj kojem ističe vreme jer se vladavina predsednika Si Đinpinga bliži kraju i slabe rodbinske i kulturne veze između ljudi na Tajvanu i u matici Kini.
Ipak, ima i onih američkih stručnjaka, manje prisutnih u mejnstrim medijima, koji ističu da je Vašington taj kojem se žuri da što pre ukrsti koplja sa Pekingom, jer kineska mornarica jača neverovatnom brzinom, što menja jednačinu moći u regionu – najmnogoljudnija zemlja proizvodi preko 45 posto svog brodovlja sveta dok iz brodogradilišta u SAD godišnje izlazi manje od jednog procenta novih plovila na planeti. To znači da američka vojska brzo gubi prednost koju ima u kvalitetu mornaričkih snaga.
Još jedan razvoj situacije koji ne odgovara SAD je i brza dedolarizacija, koja ugrožava njihovu ekonomsku moć i sposobnost da finansijskim sankcijama oslabe geopolitičkog protivnika.
Po toj školi mišljenja, dakle, jastrebi u Vašingtonu žele da što pre krenu u boj, jer se vojna i ekonomska moć SAD tope i vreme radi za Kinu.
Pravi dobitak za Vašington
No, uključivanje Tajvana pod američki nuklearni kišobran i rast prisustva američkih vojnika na ostrvu (kojih sada, zvanično, ima samo nekoliko desetina), uz desetine milijardi dolara naoružanja prodatog vladi u Tajpeju, prilično je velika korist koju bi Vašington mogao da izvuče iz svoje kampanje demonizacije Kine kao zemlje koja nadzire i navodno ugrožava zapadne zemlje na njihovoj teoriji preko špijunskih balona, aplikacija poput Tok Toka, 5 G mreže “Huaveja”, “tajnih policijskih stanica” i čega sve ne.
Jer, vojni establišment i politički vrh u Vašingtonu, naročito neokonzervativci i politički realisti, saglasni su u tome da njihova država treba da očuva svoju hegemoniju u Pacifiku i Istočnoj Aziji tako što će nastaviti da u potpunosti vojno kontroliše tzv. “prvi lanac ostrva” u blizini kineske obale, koji čine Japan, Tajvan i Filipini. Taj cilj biće mnogo lakše ostvariv ako se Tajvan nedvosmisleno stavi pod američki nuklearni kišobran.
Na Tajvanu zasada govore o tome kako nema potrebe za razmeštanje američkog nuklearnog oružja na njihovoj teritoriji, jer se ono može lansirati sa podmornica i bombardera i ima dovoljni domet, ali to, naravno, ne isključuje pristajanje u tajvanske luke plovila opremljenih tim oružjem.
Takođe, taj diskurs podseća na medijsku kampanju NATO zemalja u vezi sa Ukrajinom, u kojoj se najpre izjavljivalo da će snagama koje se bore za interese tog saveza biti isporučeno samo defanzivno oružje, da bi se potom svakih par nedelja u glasila proturala ideja o doniranju novog tipa ofanzivnog oružja kako bi se javno mnjenje postepeno psihološki pripremilo za svaku narednu eskalaciju.
Zato uopšte ne bi bilo iznenađenje ako bi Tajvan u dogledno vreme najpre na “mala vrata” formalno ušao pod američki nuklearni kišobran i američke podmornice i brodovi naoružani nuklearnim raketama počeli da povremeno posećuju njegove luke, da bi potom usledila redovna mornarička i vazduhoplovna dežurstva i, konačno, dugoročno raspoređivanje projektilia s nuklearnim bojevim glavama u silosima na njegovom kopnu. Time bi Vašington odneo krupnu pobedu u strateškom šahovskom meču s Kinom – pod uslovom da Peking prethodno ne pokrene vojnu intervenciju koja bi tako nešto predupredila.
Najcrvenije od crvenih linija Pekinga
A ona je u tom slučaju vrlo moguća, jer bi povratak američkog nuklearnog oružja i vojske na Tajvan, odakle su povučeni krajem sedamdesetih nakon uspostavljanja političkih i diplomatskih odnosa između Vašingtona i Pekinga, značio grubo kršenje politike jedne Kine i zacementirao de fakto nezavisnost Tajpeja od matice, što su velike crvene linije za nju.
Naravno, ako se sprovede, uvođenje nuklearnog kišobrana moglo bi vlastima u Tajpeju čak da da samopouzdanje da formalno proglase (de jure) nezavisnost, od čega su se one do sada uzdržavale, između ostalog tvrdeći da za tako nešto navodno nema potrebe jer je njihovo ostrvo već nezavisno. Deklaracija nezavisnosti, naravno, najveća je od svih crvenih linija koje bi bile povod za odlučnu vojno-ekonomsku intervenciju Pekinga.
Zato bi sprovođenje ideje o američkom nuklearnom kišobranu na Tajvanu tom ostrvu pre donelo rat i ogromnu štetu nego odvraćanje i zaštitu, kako to nacionalisti, naročito oni iz redova Demokratsko progresivne partije predsednice Caj Ingven, misle.
Američke uzde za Tajvan
Za kraj, valja pomenuti i da su vlasti na Tajvanu, od šezdesetih do osamdesetih godina prošlog veka radile na proizvodnji sopstvene nuklearne bombe, na šta ih je podstakao kineski program za razvoj tog oružja i prva (uspešna) nuklearna proba, koju je Peking izvršio u oktobru 1964. u pustinjskom području Lop Nur u provinciji Sinđijang, gde je tada detonirana bomba snage 25 kilotona.
Međutim, SAD, koje su tokom sedamdesetih i početkom osamdesetih radile na tome da se politički zbliže sa vladom u Pekingu kako bi izolovale i oslabile Sovjetski Savez izvršile su jak pritisak na vlasti u Tajpeju da se odreknu svog programa razvoja nuklearnog oružja.
Međutim, vremena su se promenila. Matica Kina sada je, mada nominalno druga, zapravo, realno prva ekonomija sveta sa zavidnom i rastućom vojnom moći, koja se ogleda u velikom raketnom arsenalu, brojnom vazduhoplovstvu i mornarici.
Peking i Moskva, za razliku od Maovog doba kada su postajali brojni teritorijalni sporovi i ideološke nesuglasice u tumačenju komunističke misli i oko toga koja od dve zemlje bi trebalo da predvodi svetsku komunističku zajednicu, sada imaju snažne ekonomske, vojne i političke strateške veze. SAD vide maticu Kinu kao svog najvećeg geopolitičkog takmaca koji bi uskoro mogao da im preuzme presto najveće svetske sile.
Dalje, domaća tajvanska nuklearna bomba, kao i sedamdesetih godina prošlog veka, ni sada ne odgovara SAD stoga što bi podrazumevala i veću političku nezavisnost Tajpeja od njih.
Zato je sigurno da bi proglašenje američkog nuklearnog kišobrana nad Tajvanom odgovaralo Vašingtonu ne samo u smislu jačanja vojnog zida u Pacifiku protiv NR Kine, već i kao instrument kojim bi se Tajvan držao u podređenom položaju. Mnogo upitnije je, međutim, da li bi ono zaista bilo od koristi samom Tajvanu, kako veruju zagriženi separatisti na tom ostrvu.
