Slobodan Bobi Stojadinović prvi put nakon pet godina o svim detaljima smrti legendarnog pevača Šabana Šaulića.
Šaban je preminuo je nakon teške saobraćajne nesreće koja se dogodila u Nemačkoj pre pet godina, a sada je njegov kum Slobodan Bobi Stojadinović, koji je bio sa njim u automobilu, opisao jutro koje niko nikada neće zaboraviti.
Sa Šabanom su tog jutra u automobilu bili njegov kum Bobi i klavijaturista Mirsad Kerić koji je, takođe, preminuo tog 17. februara 2019. godine.
Šabanov kum je do detalja opisao svaki trenutak tragedije i istakao da i dalje ne veruje da legenda narodne muzike više nije među živima.
– Naše druženje je ostavilo traga. Kad me neko pita i kaže „molim te, objasni mi šta se dešava“, ja ne umem da odgovorim, ne znam šta da kažem. Ni sam nisam svestan kako je moguće da se dogodila nesreća. Ja mislim da je on tu, da on nije otišao. Ja živim sa tim i budim se sa tim i ležem, jer je on uvek tu negde oko mene. Svaki moj pokret me podseća na ono što se, nažalost, desilo – počeo je svoju ispovest Bobi.
Šabanov dugogodišnji prijatelj i kum je u trenutku nesreće bio u automobilu sa pokojnim kraljem narodne muzike i kako kaže, i dalje ne može da se oporavi od traume koju je doživeo i od koje vuče niz zdravstvenih problema.
– Sve mi se vraća, sve slike. Stalno čujem glas pokojnog Mirze kako teško uzdiše. Stalno vidim njega (Šabana), jer je on mene pokušao da izvuče iz auta. Ja sam sedeo iza, on je sedeo ispred mene. Pošto je bio mali auto, on je pomerio sedište skroz napred. Govorio sam mu da to ne mora da čini, ali je bio uporan govorivši da imam dugačke noge. Namestio sam se, a nikada nisam ni u jednom autu nameštao sebi zaštitu za glavu. Ja sam prvi put u životu u tuđem autu namestio to. Milion puta sam se vozio iza i uvek sam morao da budem tu u njegovoj blizini da čujem šta priča – ispričao je Stojadinović.
Šaban žurio da se vrati kući
Bobi je otkrio i da su se tog jutra neke stvari odvijale neuobičajeno drugačije nego inače, pre same nesreće. Sve je počelo Šabanovom užurbanošću:
– Neko kuca na vrata, ja ustajem, otvaram u pidžami. Šaban stoji spreman sa torbom. “Šta je čoveče, vidi koliko je sati, brzo?”, rekao je. Brzo, kao u vojsci. Za pet minuta smo bili spremni. Silazimo, on stoji ispred hotela i puši cigaretu. Taj trenutak ne mogu da zaboravim. Uvek smo mi njega čekali. On kad dođe imao je svoj ritual, ne ulazi u auto dok ne završi cigaretu. Da li je to plus, minus, toplo, hladno, uvek je bilo tako, on je uvek morao da ispuši cigaretu do kraja. To jutro kad nas je video na vratima, on je bacio cigaretu i rekao: “Idemo, idemo, idemo”. Mi u šoku, kažem dobro, polako, a on će: „Kako polako, kasnimo“ – priča Bobi i dodaje da ih je Šaban neuobičajeno požurivao ovoga puta.
– Auto je bio parkiran malo dalje od ulaza, a on se ljutio što je bio daleko. Pitao me je što nisam stao bliže, ali nisam znao šta da kažem. Nosim sam moj i njegov kofer, došli smo do auta i Mirza je otvorio vrata i stavio svoju tešku klavijaturu, mislim da je bila oko 30 kilograma. Jedva sam je podigao i zaglavio je između sedišta. Merkao je i rekao: “Ne daj Bože da me ovo udari, ubiće me”. Namestio sam se, namestio sedište za glavu i to mi je život spasilo – ističe Stojadinović.
Delovalo je kao da se Šaban najbolje oseća
Bobi je priznao i da je nakon sudara Šaban pokušao da ga izvuče iz smrskanog automobila.
– Ponovo me neko budi, udara me. Gledam, otvaram oči. Pitaju me kako se zovem, a ja ništa ne znam. Pričali su mi doktori da je on mene pokušao da izvuče… On je izašao napolje, čekao je doktore. Doktori su došli, on se držao za vrat i samo je rekao ‘boli, boli’. Doktori su ga pregledali, merili mu pritisak i ustanovili da mu pritisak pada. Gledaju da li ima neku povredu, nema ništa. Znali su da je to unutrašnje krvarenje. Odmah su pozvali helikopter. Dali su mu inekciju da ga smire, da mu ne bi srce od straha kucalo brže. Stavili su ga na nosila, ubacili u helikopter i odveli u bolnicu – priča Bobi.
Sledeća trauma usledila je kada se Bobi probudio u bolnici i prikovan za krevet saznao za gubitak kuma.
– Kada sam se probudio posle neka 3 sata Gordana me je zvala. Nisam zapravo ni znao da ona mene zove nego sam se probudio i pitam gde je Šaban. Kažu tu je. Tražio sam da ga vidim. Ali kako da ga vidim kada sam sav u zavojima i sa aparatima, samo mogu oči da pomeram. Ne mogu da ga vidim. Dajte mi telefon, a suze mi same idu. Tražim, oni ne znaju gde je telefon. Pronašli su moju torbicu, ja otvaram, uzimam telefon i vidim stotinu propuštenih poziva. Otvaram Šabanovo ime, pokušavam da ga dobijem, zvoni telefon, ne javlja se. Pokušavam Mirzin broj, ne javlja se. U tom trenutku meni zvoni telefon, i ja vidim Gordana. Ja ostavim, ne mogu da se javim. Teško mi. Ne znam koliko puta me je zvala, smognem snage na kraju, a ona mi kaže da spavam i pita me gde je Šaban – ispričao je Šabanov kum.
kurir.rs/Grand/preuzeo I.L.
