Iako se vještačka inteligencija brzo razvija, unapređuje i postaje alat na koji se mnogi oslanjaju svakoga dana, neki smatraju da takav digitalni sistem nikada neće prevazići čovekove sposobnosti. Ruski stručnjak ukazuje na ključne razlike koje, po njegovom mišljenju, trajno razdvajaju čoveka i AI sisteme.
Pojam “veštačka inteligencija” zvuči privlačno u marketinškom smislu, ali sa stvarnom inteligencijom ima vrlo malo zajedničkog. “Nije sporno istraživati i razvijati napredne algoritme, ali je pogrešno mašinama pripisivati ljudske, pa čak i fantastične osobine,” kako tvrdi Arsenij Žuravljov, šef Katedre za fundamentalnu i primenjenu matematiku na Fakultetu informacionih sistema i bezbednosti Ruskog državnog univerziteta humanističkih nauka.
Prema njegovom mišljenju, ideja o nastanku takozvane jake veštačke inteligencije je nerealna, jer će svaki oblik “inteligentnog” ponašanja mašine uvek biti rezultat ljudskog rada. Mašina, objašnjava Žuravljov, ne može funkcionisati bez algoritma – jasno definisanog i konačnog niza instrukcija koje joj čovek zadaje. Bez tih uputstava, program ne bi znao šta da radi i prestao bi da funkcioniše.
Čak i u slučajevima kada sistemi deluju kao da samostalno donose odluke ili “pišu” sopstvena pravila, u osnovi se i dalje nalazi unapred osmišljen algoritam, sposoban da obradi samo ograničen broj situacija. Upravo u tome on vidi ključnu kontradikciju koja onemogućava stvaranje prave, samostalne inteligencije u mašinama.
Žuravljov ističe da će ljudi nastaviti da šire svoje tehnološke mogućnosti i da pokušavaju da matematički i logički modeliraju svet, ali da je kreativnost nešto sasvim drugo. Kreativni proces, naglašava, ne može se aktivirati na zahtev i ne podleže strogim pravilima. Upravo zato smatra da mašine nikada neće nadmašiti ljude kao kreativna bića, jer ljudi poseduju svest, osećanja i jasan osećaj sopstvenog identiteta.
Skeptičan je i prema ideji takozvane emocionalne veštačke inteligencije. Iako savremeni sistemi mogu veoma brzo da pronalaze informacije i povezuju različite izjave, to nema nikakve veze sa istinskom emocionalnom inteligencijom. Mašine nemaju volju, samosvest, želje, niti istinsko razumevanje konteksta, humora ili prikladnosti. Stil komunikacije koji deluje “ljudski” rezultat je programiranja, a ne stvarnog razumevanja.
Svaki pokušaj da se emocije ili mišljenje mašine formalizuju, objašnjava Žuravljov, nužno ih svodi na računanje i stroga pravila. Onog trenutka kada se razmišljanje svede na formalni model, ono postaje ograničeno i gubi svoju složenost.
On kao primer navodi jednostavnu reč poput “jak”. Da bi mašina razumela njeno značenje kao čovek, morala bi da obuhvati sve pojmove koji se odnose na snagu, njihove nijanse, značenje i kontekst u kom se koriste, a zatim sve to svede na brojčane vrednosti. Problem je u tome što je takav opis uvek subjektivan i ne može obuhvatiti stilske nijanse i kontekstualnu dvosmislenost jezika.
Na kraju, Žuravljov ističe da u svom radu sa studentima uvek insistira na jasnoj svesti o tome ko kontroliše mašinu. Veštačka inteligencija, prema njemu, ostaje moćan i koristan, ali poslušan i ograničen alat. Drugim rečima, to je izvođač koji verovatno nikada neće moći da uradi više od onoga što mu je čovek unapred dozvolio i propisao, prenosi “RIA Novosti”.
Foto:Getty © Malte Mueller
RTbalkan.
