Otkrivanje novih nebeskih tela jeste izazovan posao, s obzirom na nemerljivu veličinu i složenost svemira. Ipak, naučnici uspevaju da otkriju planete i izvan Sunčevog sistema određenim metodama otkrivajući tako nove tajne kosmosa.
Postoji nekoliko načina da se uoče planete kod drugih zvezda, a pomoću najuspešnije od njih, tranzitne metode, otkriven je veliki broj nebeskih tela. Kombinacija različitih metoda omogućava naučnicima da saznaju više podataka o planetama, izjavila je za RIA Novosti naučna saradnica Odeljenja za fiziku planeta Instituta za kosmička istraživanja Ruske akademije nauka, Vladislava Ananjeva.
“Većina, odnosno 95 odsto svih egzoplaneta, otkrivena je pomoću dve metode – metodom radijalnih brzina i tranzitnom metodom. Najuspešnija je tranzitna metoda, kojom je otkriveno verovatno oko 74 odsto planeta”, rekla je Ananjeva.
Treba napomenuti da su prve egzoplanete otkrivene su metodom radijalnih brzina.
Takođe, naučnica je objasnila da, ako se svetlost daleke zvezde razloži u spektar od ljubičaste do crvene boje, na pozadini te šarene trake mogu da se vide tamne linije koje odgovaraju različitim hemijskim elementima u njenom sastavu. Kada se zvezda kreće ka Zemlji, te linije se pomeraju ka plavom delu spektra, a kada se udaljava od Zemlje, ka crvenom.
Na taj način naučnici mogu da primete da se brzina zvezde u odnosu na Zemlju menja po određenom periodičnom zakonu, pa na osnovu toga zaključuju da se zvezda okreće oko zajedničkog centra mase sa nekim nevidljivim masivnim objektom, egzoplanetom.
Tokom prvih nekoliko godina to bio jedini način otkrivanja egzoplaneta, sve dok kod već poznate planete HD 209458 b nije zabeležen tranzit preko zvezde. Tako je nastala još jedna metoda – tranzitna. Samu planetu ovom metodom nije moguće direktno videti, ali teleskop može da zabeleži da sjaj zvezde preko koje planeta prolazi u tom trenutku blago oslabi.
Međutim, ova metoda ima jedno ograničenje: neophodno je da se instrument za posmatranje nalazi u ravni orbite planete, jer samo tako planeta može da “pomrači” zvezdu ispred koje prolazi. Na osnovu toga koliko se sjaj zvezde promeni tokom prolaska planete, moguće je odrediti veličinu planete, period njenog okretanja oko zvezde, kao i rastojanje između njih.
Ako se planeta posmatra i metodom radijalnih brzina i tranzitnom metodom, moguće je odrediti njenu masu i poluprečnik, odnosno srednju gustinu. Prema njenim rečima, to omogućava naučnicima da donesu zaključke o sastavu same planete.
