Kremlj je odlučio da stavi do znanja da će ubuduće finansirati Abhaziju samo u zamenu za ulazak investitora iz Ruske Federacije.
U Abhaziji je konačno zavladao mir, ali politička kriza u ovom otcepljenom gruzijskom regionu, koji opstaje zahvaljujući ruskom novcu i vojsci, daleko je od kraja. Zato što su Abhazi upravo otpustili svog predsednika jer je pokušao da dozvoli Rusima da tamo kupuju stanove i hotele. „Možda smo braća, ali naše torbe nisu sestre“, poručili su iz Suhumija u Moskvu, iako su prošlog meseca dobili poruku iz Kremlja da „Moskva očekuje da će svi projekti zajedničkih dokumenata sa Abhazijom koji su u izradi brzo biti dogovoreno“.
I tako je Aslan Bžanija, predsednik Abhazije, podneo ostavku posle pregovora sa opozicijom, saopštila je njegova pres služba. „U cilju održavanja stabilnosti i ustavnog poretka u zemlji, podnosim ostavku na tu funkciju“, objavio je Bžanija na kanalu za razmenu poruka Telegram. Do novih izbora v.d predsednik će biti Badra Gunba, bivši potpredsednik ove samoproglašene zemlje, a promena je propraćena aplauzima i pucnjavom na ulicama.
Za razliku od Južne Osetije i „narodnih republika“ Donjecka i Luganska, Abhazija nikada nije bila u potpunosti pod kontrolom Ruske Federacije i uvek je tvrdila svoju nezavisnost. Nakon što su Abhazi, uz podršku Ruske Federacije, početkom devedesetih pobedili Gruzije u ratu, oni su, iako potpuno zavisni od Rusije u pogledu dobijanja finansijske podrške, a posebno u sferi bezbednosti, ipak formirali zatvoreni sistem vlasti u kome lokalni plemenski klanovi potpuno kontrolišu privredu, a pre svega turizam. Istovremeno, Abhazi nisu imali mnogo sopstvenog novca za razvoj, pa je sektor turizma, a samim tim i cela „republika“, postepeno opadao.
Abhazija je danima protestovala protiv potpisivanja investicionog sporazuma sa Rusijom. Sporazumu se protivila opozicija, plašeći se da će Rusi kupiti tamošnje hotele i postati gospodari te paradržave. Abhazija nije velika; Na 8.665 kvadratnih kilometara živi 265.000 stanovnika, od kojih su samo polovina Abhazi, a ostalo su Jermeni, Rusi i Gruzijci. Ali Abhazija je, uz Krim, bila omiljeno letovalište u vreme SSSR-a i ruski tajkuni sada žele da kupe hotele, na šta je pristao predsednik Bžanije, bivši šef tajne službe, i umalo nije izazvalo građanski rat.
Ne bi bilo prvi put, jer je i Bžanija 2020. godine došao na vlast smenom svog prethodnika Raula Hadžimbe, koji je na čelo „republike” došao 2014. nakon masovnih nemira koji su doveli do smene dosadašnjeg predsednika Aleksandra Ankvaba. . Dakle, generalno, u Abhaziji se ne dešava ništa izvanredno: aktuelni događaji se ne mogu porediti, na primer, sa pogromima Gruzijaca 1992-93, kada je Abhazija postala nezavisna.
Prema demonstrantima, ukoliko sporazum sa Rusijom bude ratifikovan, „abhazijska zemlja će postati roba“, ruske kompanije će krenuti u masovnu izgradnju stanova i hotela, a zatim će početi useljavanje Rusa i Abhazi će postati manjina u sopstvenu domovinu. Bžanija se već mesecima zalaže za sporazum, ali je Vladimir Putin, izgleda, odlučio da mu ne treba još jedna krizna tačka i pustio je predsednika Abhazije da se sam snalazi. Kada su demonstranti provalili u parlament, on je prvo rekao da će podneti ostavku, potom se predomislio i na kraju podneo ostavku.
Moskva je odavno predlagala da Abhazi u potpunosti otvore svoja tržišta za ruske biznismene, koji planiraju da ulažu velika sredstva u razvoj odmarališta i drugih sektora lokalne privrede. Međutim, abhaske „vlasti“ su bile krajnje nevoljne da to učine. A stvari su krenule sa mrtve tačke tek pod sadašnjim „predsednikom“ Aslanom Bžanijem i sklopljen je sporazum između Abhazije i Ruske Federacije o ulaganjima, kojim su ukinuta ograničenja za ulazak ruskih investitora u privredu Abhazije. Naravno, to je izazvalo nezadovoljstvo onih lokalnih struktura koje sada kontrolišu abhaski turizam, jer neće moći da izdrže konkurenciju sa oligarsima Ruske Federacije. Bilo je protesta, kojima su se pridružili i mnogi obični Abhazi, strahujući da će, uz investicije, početi masovno doseljavanje Rusa, što će uništiti njihov mali, relativno zatvoreni svet u kojem su lokalni stanovnici navikli da postoje poslednjih 30 godina. godine.
Proteste protiv Bžanije inicirali su bivši Hadžimbini saradnici, poput Aslana Barcica, koji je na čelu stranke Forum nacionalnog jedinstva Abhazije, i lidera Abhazijskog narodnog pokreta Adgura Adzinbe, koji je nekada bio ministar ekonomije i potpredsednik vlade. Svi oni znaju da zavise od Kremlja, ali imaju različite poglede na to koje oblike ruske podrške treba da ima. Abhaski „nacionalisti“ predvođeni Hadžinbom, Barcicem i Adzinbom rado primaju rublje u vidu subvencija, ali žele da ovaj novac podele samostalno, bez mešanja Rusije.
Međutim, Abhazija nije mogla da opstane bez zaštite Rusije. Uostalom, tu „državu“ priznaju samo Rusija, Venecuela, Nikaragva, Sirija i Nauru, a za ostatak sveta je deo Gruzije. Istovremeno, Moskva u potpunosti obezbeđuje sve spoljne komunikacije, pruža finansijsku pomoć i garant je bezbednosti „republike“. Znaju to i demonstranti, pa na sav glas ističu da podržavaju Putina i vole majku Rusiju.
Kremlj je odlučio da stavi do znanja da će ubuduće finansirati Abhaziju samo u zamenu za ulazak investitora iz Ruske Federacije. Istovremeno, ima i mogućnost ucene – nakon što se vladajuća partija Gruzijski san udaljila sa Zapada i počela postepeno da se okreće ka Ruskoj Federaciji, pojavile su se glasine da Tbilisi i Moskva pripremaju veliki projekat za obnovu teritorijalnog integriteta. Gruzije sa povratkom Abhazije i Južne Osetije u tu državu ali sa pravima veoma široke autonomije. To neće biti lako jer je u Abhaziji veoma snažno antigruzijsko raspoloženje, a istovremeno će se, u slučaju reintegracije, postaviti pitanja o imovinskim pravima stotina hiljada Gruzijaca koji su pobegli iz Abhazije posle poraza 2008. rat Pre toga, Gruzijci su činili više od 45 odsto stanovništva Abhazije, prema popisu iz 1989. godine.
Ipak, ruski šef diplomatije Sergej Lavrov poslao je jasnu poruku Suhumiju kada je u septembru najavio spremnost Moskve da pomogne Gruziji, Abhaziji i Južnoj Osetiji „u procesu normalizacije odnosa ukoliko same zemlje pokažu interes, uključujući obezbeđivanje pakta o nenapadanju .”
