Česta je sudbina da knjige koje spadaju u korpus najboljih književnih dela ikada napisanih da budu prokletstvo za njihove autore. Dešava se da pisci kultnih knjiga ne dožive da vide njihov uspeh, kao ni da dobiju priznanje za svoj rad. Frustracije i problemi izazvani inicijalnim neuspehom i neprihvatanjem mogu da budu kobne po njih. Previše je vangogovskih iskustava u svetu književnosti, a Oguz Ataj nije izuzetak od pravila. Autor romana Neprilagođeni koje danas slovi za najbolje književno delo napisano na turskom jeziku, za koje Ajfer Tunč kaže da je „DNK turske književnosti“, koje je Unesko proglasio najznačajnijim turskim književnim delom 20. veka i koje je formiralo Orhana Pamuka, nije imao sreće da za života dobije zasluženo priznanje.
Neobičan i neuobičajen roman prvi put je, podeljen u dva toma, objavljen 1972. godine i odmah je naleteo na negativne reakcije kritike. Tradicionalna javnost nije lepo reagovala na prvi turski postmodernistički roman i tek je drugo izdanje, objavljeno godinama nakon smrti autora, postalo bestseler koji je, do sada, doživeo čak sedamdeset izdanja.
Osim problema u otadžbini Neprilagođeni su imali problem i u inostranstvu. Godinama je ovo delo smatrano neprevodivim na druge jezike, pre svega zbog stila (gde ga upoređuju sa romanima Uliks i, docnije, Duga gravitacije), ali i zbog specifičnosti samog jezika na kome je napisan (u turskom jeziku, na primer ne postoje rodovi, a Ataj je za junake koristio rodno neutralna imena, te je teško otkriti kog su pola junaci). Prvi prevod bio je holandski i to tek 2011. godine. Pet godina docnije roman je preveden na nemački jezik, zatim na engleski, a nedavno smo pozdravili i prvo srpsko izdanje koje je, u prevodu Vesne Gazdić , objavila izdavačka kuća Dereta.
Knjiga započinje kada sredovečni porodični čovek i inženjer Turgut Ozben sazna sa samoubistvo koje je izvršio njegov prijatelj sa fakulteta Selim Išik. Ova vest izaziva egzistencijalnu krizu ovog tipičnog predstavnika obrazovane i urbane srednje klase gotovo ugušenog u malograđanskim udobnostima. Nakon sna u kome je usnio kako prisustvuje Selimovoj sahrani i gde se zapravo on nalazi u sanduku, Turgut postaje opsednut potrebom da sazna zašto se Selim ubio.
Kako bi otkrio šta se sa Selimom dogodilo nakon fakulteta, kako bi upoznao tog stranca za kojeg je mislio da ga poznaje, Turgut razgovara sa njegovim poznanicima, kolegama, saradnicima, istomišljenicima, devojkama… Oni mu pričaju o Selimovim navikama, strastima, razmišljanjima, infantilnim odnosu prema ženama, dosadi, strahu od usamljenosti, ljubavi prema ruskim klasicima i preziru prema Balzaku. Tu su takođe i neobični spisi koji su ostali iza Selima, koje njegovi prijatelji u razgovorima i prepiskama sa Turgutom pokušavaju da dokuče, objasne i daju im neko uporište u stvarnosti.
„A zašto, moj Selime, ne pišeš ono što osećaš onako kako osećaš? Ne. Proglasiće me ludim. Momentalno ću biti obeležen. Ili, još gore, neće reći ništa. Ili će reći: šta, digao si toliku galamu samo da bi ovo napisao. Sem toga, toliko sam rastrojen da ne razlikujem laž od istine. Sav naš greh je što smo jeli crni hleb u godinama rata. Nisu nas dobro hranili. A posle su nam dali masna jela. Umastio mi se mozak, izgleda. Ne dopušta lepim i velikim stvarima da izađu iz njega. Plašimo se razmišljanja i voljenja. Strah nas je da budemo ljudi. Bojimo se da ćemo sažaljevati ljude ako se poistovetimo sa njima.“
Ono što ovu knjigu čini osobenom jeste način na koji nam Ataj otkriva priču. Knjiga ima oblik zbirke raznovrsnih rukopisa koji se godinama prenose između različitih ljudi. Kao uvod nalazimo Reč izdavača kojima se distancira od autentičnosti dela. Nakon toga sledi niz izmišljenih i stvarnih dijaloga, pisma, pesme, enciklopedijski članci, pseudonaučne analize, kao i nadrealni događaji koji i samog čitaoca uvlače u ovaj neobični svet. Ma koliko se Turgut trudio da pronađe istinu o poslednjim godinama svog preminulog prijatelje, svi ovi dokumenti do kojih dolazi samo nam svedoče o nestalnoj prošlosti koja se neprekidno menja i uvek nam ostaje nedostižna.
„Istorija je falsifikat. Ona je san koji se proteže od prošlosti ka budućnosti, a koji sanjamo danas. Može da se tumači, kao i svi snovi, ali ne dok se sanja.“
Selim je u svojim spisima sebe često nazivao neprilagođenim i planirao je da napiše enciklopediju u koju bi smestio sve turske neprilagođene. U pitanju je specifična vrsta običnih ljudi koji se ne snalaze, koji se ne uklapaju i oni koji ne mogu da izdrže. Ovo potonje je i jedno od značenja originalnog naslova dela.
„Za mene svi komadi, romani i priče nose drugi smisao nego što se misli. Sav život i celo čovečanstvo su ispričani u tom knjigama. Po meni, svaka nova knjiga otkriva čoveku novi svet. Ja živim u knjigama i njihovim piscima.U njihovim predgovorima. Nijedan pisac me ne čudi: jer mu znam život u celosti. A u životu koju nazivate stvarnost nikad se ne zna šta će ko uraditi. Svaki dan mogu da me zbune. Lakše mi je da živim s mojim piscima.“
Neprilagođeni je knjiga koja je čvrsto utemeljena u jednom prostoru i vremenu. Reforme koje je pola veka ranije započeo Mustafa Kemal-paša, poznat kao Ataturk imale su cilj da od Turske stvore moderno, buržuarsko, industrijalizovano, progresivni i demokratsko društvo, ali i da, istovremeno, sačuvaju neke tradicionalne osobenosti. Ovaj poduhvat zahtevao je veću homogenost nacije, koja nije postojala, te je često dolazilo do sukoba sa drugima, drugačijima, onima koji se, ponekad i samo svojim postojanjem, opiru započetim procesima.
Brza urbanizacija dovela je do ogromnih migracionih talasa iz ruralnih u urbane sredine koje su remetile do tada uspostavljene društvene odnose. Urbanizacija i industrijalizacija sredinom minulog veka dovele su do stvaranja urbane radničke klase koja se povezivala sa studentima i intelektualcima. Oni su svoje težnje pokušavali da formulišu kroz, sve jače, levičarske pokrete. Ovaj proces dostigao je vrhunac početkom sedamdesetih godina te nije čudo da je, iste godine kada je objavljen prvi tom romana Neprilagođeni, vojska izvršila državni udar, proglasila vanredno stanje, uhapsila na hiljade levičarskih vođa i suspendovala veliki korpus građanskih prava.
„Moj život je bio igra koju sam želeo ozbiljno da shvatim.“
Upravo u tom svom neslaganju svakom autoritetu Oguz Ataj pronalazi „jezik neprilagođenih“ kao glas koji se suprotstavlja dominantnom kulturnom narativu.
Ovaj jezik i glas moraće da sačeka generacije čitalaca vremenski dovoljno distanciranih da mogu da ga čuju i razumeju u potpunosti. Kao što današnjim čitaocima nisu bliska dela bitnika, ali i dalje veoma rado i sa mnogo smeha, čitaju ironijski otklon od zabluda tog vremena koje je Hanter S. Tompson sažeo u jezgrovitom romanu Paranoja u Las Vegasu, tako su i Neprilagođeni postali bliski generacijama koje su tek došle. Upravo zbog ovoga je tek drugo izdanje knjige 1984. godine prihvaćeno na način na koji zaslužuje. Svega jedna decenija bila je potrebna da od mlakog doživljaja ova knjiga postane kultna.
Mlada publika razumela je i odmah zavolela njegovu ironiju, humor, satiru, parodijsko sagledavanje samoga sebe i okruženja, kao i živopisnu vivisekciju sopstvene depresije i anksioznosti.
„Onaj ko nje sposoban da reši svoje probleme nema pravo da tera druge da pate zbog njegovih nedostataka.“
Mladi ljudi novih generacija mogu da se prepoznaju u Selimu. On je osoba kojoj na početku dopuštaju da misli, oseća i tumači svet onako kako on veruje da bi trebalo. Čak mu upućuju i komplimente i njegove talente uzdižu u nebesa. Ovako opijenog u stanju koje više ne dopušta povratak, oni ga stavljaju u okove i prisiljavaju da „odraste“. Ma, znate kako sve to već ide.
Izvor: bookvar.rs
