Prošlo je pet godina otkako je Dušan Duda Ivković, jedan od najvećih košarkaških umova na svetu, seo na nebesku trenersku klupu. Tog šesnaestog dana septembra 2021. godine košarkaški svet postao je znatno siromašniji jer smo ostali uskraćeni za još neku veliku priču, savet ili predavanja koja je mogao satima da drži na razne teme.
Ipak, mislim da smo pre svega, izgubili jedinstvenog mentora koji je mnogim mladim trenerima mogao da osvetli košarkaški put.
U tome i jeste najveći gubitak koji je naša trenerska škola pretrpela. U ovim vremenima, kada je očigledna smena generacija i kada mnoga nova lica stupaju na scenu, svaka njegova reč, savet i iskustvo bili bi zlata vredni. Mnogo puta su njegovi prijatelji, kumovi, ali i trenerski rivali isticali koliko su im razgovori s njim u sitne sate pomogli da stvari počnu da posmatraju nekim sasvim drugim očima.
Zamislite samo koliko bi njegovo prisustvo značilo na treninzima mlađih reprezentativnih selekcija. Tamo bi – ne narušavajući autoritet selektora tih kategorija – onako šmekerski, sa strane i na uvo, uputio sugestiju koja bi mladom strategu u sekundi proširila vidike, pa bi put u njegovoj glavi dobio još jednu, dodatnu traku.
A to kako je Duda umeo da vam u samo nekoliko reči promeni pogled na košarku i život, i da čoveka potpuno nadahne, osetio sam i na sopstvenoj koži. Sećam se da sam nakon intervjua koji sam uradio sa njim – a bogami je trajao satima – izašao iz njegove kuće kao iz hrama: prosvećen i pun neke čudne energije. Osećaj koji sam imao u tom trenutku mogu da uporedim samo sa onim kada Asteriks popije čarobni napitak, pa može jednim udarcem da naniže dvadesetak Rimljana.
A taj razgovor smo dogovarali poprilično dugo. Nije voleo da daje intervjue baš svakome, a posebno ne nekom koga nije poznavao i o kome nije znao mnogo. Bar je tada mislio da sam potpuni stranac, jer sam se preko telefona predstavio punim imenom i prezimenom, kao novinar Sport kluba, a ne kao trener pod nadimkom po kojem me je znao. I tako smo iz meseca u mesec odlagali susret, skoro godinu dana. Sve do trenutka kada mi je, u jednom od mnogih telefonskih razgovora, pokušavajući da me još jednom „otkači“, pričao o svom Radničkom. Kada sam ga korigovao u vezi sa ljudima koje, naravno, i ja poznajem, a koji su bliski Crvenom krstu, sa druge strane nastao je tajac.
A onda je usledilo pitanje:
„Kako vi to znate?“
„Bio sam trener u Radničkom dugi niz godina,“ odgovorio sam.
„Vi ste bili trener u Radničkom? Kako ste beše rekli da se zovete… Rade, zar ne?“
„Da, baš tako. Rade Antonović — ponovo sam ga zbunio.“
„A da nemate vi, možda, neki nadimak?“
„Da, Beka. Trener Beka.“
Usledilo je ono njegovo prepoznatljivo:
„Idi bre, Beko, u p…u materinu! Što mi odmah nisi rekao ko si, nego se vozamo ovako mesecima? Sutra da si kod mene u podne da uradimo priču.“
I to je bilo to. Kratko i jasno.
Ih, takvih priča bilo je napretek. Posebno one sezone kada je sa Olimpijakosom osvojio Evroligu 2012. godine, pa je pozvao tadašnji prvi tim Radničkog u Atinu da im budemo sparing partneri pred fajnal-for u Istanbulu. To iskustvo ostaće mi zauvek u najlepšem sećanju, i to ne samo zato što smo igrali utakmice protiv budućeg šampiona Evrope, već upravo zbog tog druženja sa Dudom i njegovim stručnim štabom. Čovek može mnogo da nauči kada sluša pametne ljude koji imaju šta da kažu, a naročito kada to čine na način koji je svima razumljiv.
Upravo je ta njegova sposobnost da najkomplikovanije košarkaške ideje pretoči u jednostavne lekcije učinila da njegovi sistemi postanu večni. I dok negde tamo gore, sa svojim bratom Slobodanom Pivom Ivkovićem, ponovo vodi one njihove večne košarkaške razgovore, mi ovde na zemlji na svakom koraku imamo priliku da prepoznamo njegov potpis i nasleđe koje nam je ostavio. Pojedine zamisli i akcije koje je postavljao u reprezentaciji i danas su temelj igre na terenima širom Evrolige. Stručnjaci sa Starog kontinenta nikada nisu bili škrti na rečima kada su govorili o Dudi, već su otvoreno priznavali da su svako malo „krali“ sa tog nepresušnog izvora košarkaškog znanja.
Čuveni „Ludi Srbin“, Greg Popovič, osvojio je sa reprezentacijom Sjedinjenih Američkih Država zlato na Olimpijskim igrama u Tokiju 2021. godine. Tokom pripremnog kampa otvoreno je govorio upravo o Dudi Ivkoviću i Željku Obradoviću kao o stručnjacima od kojih je često „krao“ akcije. Sebe je, u svom prepoznatljivom stilu, opisao kao čoveka koji ima „samo pola mozga“, te da je zbog toga mora da prepisuje od onih koji su prokleto oštroumni. Konferenciju je nastavio u šaljivom tonu, zapitavši se pred novinarima da li bi zbog toga mogao i da bude uhapšen.
Ipak, sa dubokim uvažavanjem je naglasio koliko su mu bili dragoceni trenuci provedeni sa Dudom, jer je u njegovom društvu uvek svedočio košarkaškim čudima i upoznavao se sa delom košarkaške igre koji mu do tada nije bio dostupan. Ta javna pohvala najuspešnijeg NBA trenera svih vremena bila je samo još jedna u nizu potvrda da je Dudina košarkaška zaostavština odavno prerasla evropske okvire.
Kolege su od Dušana Ivkovića mogle svašta da nauče ili da prepišu, ali nikada sa sobom nisu mogle da ponesu onu njegovu jedinstvenu auru, težinu karaktera i šmekerski stav koji je ostavljao trag miljama unazad gde god bi se pojavio. Iako je odrastao u uglednoj porodici koja je negovala visoke kulturne i društvene vrednosti, čvrstinu u karakter utkala mu je ulica. A na Crvenom krstu, u to vreme posleratnog siromaštva, odrastanje nije bilo lako. Upravo je tu, još odmalena, naučio da nikada ne daje na sebe i svoje bližnje, pa su se kasnije i mnogi treneri pribojavali da sa njim uđu u bilo kakav vid oštrije rasprave, pa čak i obične konverzacije.
Zato kada ode takva jedna veličina, ni posle pet, deset, pa ni mnogo više godina ne može da se ispuni praznina koju je ostavio, jer se mesta za takve gromade ne popunjavaju. Šesnaestog septembra, košarkaški svet će ponovo podići pogled ka nebu, svestan da Dušan Duda Ivković više ne drži treninge na ovoj zemlji. Pogled će mnogima odleteti daleko, pravo ka onom plavetnilu, sve do trenutka dok ne ugledaju goluba koji u visine nosi našu zajedničku misao – da će Duda zauvek ostati gospodin i besmrtni šmeker Beograda i svetske košarke.
Pogledajte intervju sa velikim Dudom Ivkovićem:Izvor: sportklub
