9. Marta 2023.

Rada Manojlović kroz suze se prisjetila smrti majke

Rada Manojlović je sa 19 godina ostala bez majke, koja je kao mlada perminula od karcinoma grlića materice. Kako je pevačica otkrila s knedlom u grlu, to je bio razlog njene najveće tuge do dana-danas.

– Ja sam imala 19, sestra 17 godina. Imala sma najbolju drugaricu u selu, čak i sestru, tamo smo svi Manojlovići rođaci, ona je moje godište, ‘85. njoj je mama umrla kada je imala dve godine i ja sam se ceo život pitala kako joj je i ceo život molila Boga, jer mi smo sedele u klupi zajedno, bila mi je najbolja drugarica i nekako gledajući nju uvek mi je bilo teško zbog nje i samo sam razmišljala da se meni ne desi, samo da moja mama… – počinje razgovor o bolnoj temi Rada Manojlović u emisiji “Na terapiji sa Slavicom Đukić Dejanović”.

– Posle sam počela da razmišljam da li je moguće da to čega se plašiš da ti Bog i nameni. Neverovatno, ja sam se toliko plašila, ona nam je svima bila slaba tačka u selu i u meni je bio strah samo to da se ne desi, samo to da se ne desi... I, kada se moja mama razbolela, bolovala je godinu i po dana, ja to uopšte nisam doživljavala ozbiljno. Ne mogu da zaboravim nikada njene reči, ona je bila isto kao i ja, kada se nečega plašim volim da mi neko da neku potvrdu, kada pitam: “Šta misliš, da li će biti sve u redu?”, da mi neko kaže: “Hoće”, i da se ja smirim. Sećam se, naša majka je stalno, ona je osećala i imala taj strah, i često je pitala mene i sestru: “Šta mislite, hoće li vaša majka da ozdravi?”, a mi smo joj govorile: “Naravno, mama” – priseća se Rada bolnih momenata.

– Ja sam u tim godinama već radila svadbe, šatore, uporedo, drugi pevač peva na svadbi, ja na pauzi učim za školu i dobijam sve petice i nisam imala vremena da razmišljam o njoj u smislu te bolesti i da se ja udubim u to. Još sam čula da se to leči u ne znam kolikom procentu, nije mi padalo na pamet da je to kod nje taj neki stadijum. Čak je jedan period, šest meseci, sve bilo u redu sa njom, na nekim kontrolama je sve bilo čisto, tako da sam ja bila to je to. Međutim recidiv se vratio. Dosta nesvesno me je sve to dočekalo – priča iskreno Manojlovićeva i nastavlja:

– I sam taj trenutak… Ja sam bila sa njom do samog kraja, ja sam nju držala za ruku. Kada kažeš nešto živiš, doživljavaš, gledaš i kao da nisi to ti, kao da sam se izmestila iz same sebe i odnekud ja sad to gledam. Mislim da sam tako to i prevazišla, nastavila sam da živim dalje i da radim. Negde sam psihološki poništila sve to. Ne pamtim kada sam plakala, mogu da nabrojim kada sve od 2004. godine sada će biti punih 20 godina kako je nema. Jesam plakala kako vreme prolazi, evo sada ja recimo imam 37 godina, ona se u mojim godinama, za nekih još šest meseci razbolela, kada dolazim u te godine tek shvatam koja je to mladost. Ja to tada možda nisam doživljavala. Onda pomislim, čoveče kako je bilo njoj, još je imala i nas dve. Mislim da je njoj najžalije što je nas dve ostavila. Ali isto tako se sećam koliko je ona bila smirena. Ja sam paničar, opraštam se sa životom kada me boli zub ili glava, a ona je bila, evo sećam se, moja sestra je jako dobro kuvala, učila je od nje, i već je majka bolesna dugo i već su nam rekli da je to sve loše, ja nikada nisam verovala u te prognoze, ali moram da vam kažem kada su rekli da će živeti još mesec dana, 30 dana je još živela. To je neverovatno. Meni oni to pričaju, ali to ide, odlazi od mene, odbija se, ja to ne slušam nisam htela to da prihvatim nikako. I, sestra kuva nešto i počinje da plače jer sve to znamo, a majka onako, sećam se, jedva ide, onako bolesna, maltene na samrrti kaže: “Marija, ti ne smeš da plačeš, ti moraš da misliš da ćeš imati svoju decu sutra, moraš da budeš jaka”, ona je nas tešila do zadnjeg dana – priseća se Rada sa setom u glasu.

– Veče pre nego što je vodimo u bolnicu, ona će sutradan umreti, da sad ne pričam neke detalje, desilo joj se nešto, pala je onako na krevet i ja se tu već slomim, ja sam tu videla da je to kraj, već šamara realnost i počnem da plačem kao kiša ispred nje, i ona me pita onako, bez ijedne suze, tu sam počela da joj pričam da je ona moj heroj, jer ne mogu da verujem da ona nije plakala, kao da to nije bila ona, kao da smrt nije ništa, njoj je mnogo više bilo stalo kako ćemo nas dve… – priča Rada koja više ne može da zadrži suze i nastavlja:

 Ja se prospem, to je prvi put da sam plakala, da sam došla do svesti da to nije laž. Ja pored nje krokodilske suze, ona kaže: “Radmila, zašto plačeš?”, ja tu njoj kažem: “Zato što nisam provela više vremena sa tobom”, jer ja sam bila stalno na svirkama, stalno u školi. Ja sam zarađivala i ona meni kaže: “Molim?! Radmila, neću više da te vidim da si plakala, jer da ti nisi radila…”, jer pevanje je kao i sada i tada bilo više nego prosečna zarada, jer tata je mogao da zaradi nešto, ali ja sam deset puta više zarađivala i ona meni kaže: “Da ti nisi pevala, da nisi radila, ja ne bih imala da se lečim”, jer mi smo sve davali za lečenje: “…i ne bi mi produžila život za ovoliko”. I meni prestanu suze kao rukom odnešene. Tako je znala jednom rečenicom da me smiri. Ja to i dan danas pamtim, ona je umela da me smiri, da smiri neku moju grižu savesti, sve te moje propuštene trenutke. Sada kada bi vratili vreme, džaba pare i džaba sve kad nisam provela vreme sa njom.

– Sebi stalno govorim i do sada mi nikada nije bila potrebna psihoterapijia ili pomoć psihijatra da mi kaže šta da radim a sad videćemo kako će se to odraziti u nekoj budućnosti. Ovih 20 godina se sve to u meni skuplja, ali za razliku od moje sestre koja je neko ko već dugo ide na psihoterapiju, ona je jako teško podnela maminu smrt, kada bi nas pogledao čovek rekao bi vidi, ništa ova, hladna, boza, ide, peva, onako cilj, kao amovi konju kada stavš, a sestra je mnogo emotivnija. Ona i dan danas ide na psihoterapiju, pa mi kaže: “Nereviraš me”, a ja joj kažem: Maki, ja to samo isključim na dugme”. Ja sam bila prisutna u sobi, Maja to nije mogla da podnese, ali valjda, ja sam to videla i moje sećanje se zaledilo tu. I kad god se setim toga, ja kada počnem da pričam o njoj ja plačem, ali zato ja ne pričam o njoj, to je neki moj odbrambeni štit, mehanizam, zid, jer kad god se setim nje ja zaustvim u momentu sećanje, jer ako krenem mogu šest sati da plačem da ne stanem jer sećanje samo ide jedno za drugim. Što bih plakala kada ne mogu ništa da promenim onda bolje da ne razmišljam o tome.

Podijeli vijest na:

Pretplata
Obavijesti o
guest

0 Komentara
Najstariji
Najnoviji Najviše glasova
Inline Feedbacks
Pregledaj sve komentare