Kada je britanski neurohirurg Henri Marš seo pored kreveta pacijenta nakon operacije, loše vesti koje je trebalo da saopšti proistekle su iz njegove sopstvene greške.
Pacijent je imao uklješteni nerv u ruci koji je zahtevao operaciju – ali pošto mu je napravio središnji rez na vratu, Marš je otvorio nerv na pogrešnoj strani kičmenog stuba.
Lekarske greške koje se mogu sprečiti često uključuju operaciju na pogrešnoj strani tela: davanje injekcije u pogrešno oko, na primer, ili biopsiju pogrešne dojke.
Ovi “nemili događaji” – ozbiljne i u velikoj meri sprečive nesreće kod pacijenata – naglašavaju da, iako većina nas kao deca uči kako da razlikuje levu i desnu stranu, ne shvataju baš svi kako treba.
Dok je za neke ljude, razlikovati levo i desno jednako lako kao i razlikovati gore i dole, značajna manjina – jedna od šest osoba, prema nedavnom istraživanju – bori se sa tom razlikom.
Čak i za one koji veruju da nemaju problema, smetnje kao što je ambijentalna buka ili potreba da odgovaraju na pitanja koja nisu povezana, mogu pogrešiti ako ih nešto ometa.
“Niko neće pogrešiti ako kaže da je nešto ispred ili iza, gore ili dole”, kaže Ineke van der Ham, profesorka neuropsihologije na Univerzitetu Lajden u Holandiji.
Ali razlikovanje leve i desne strane je nešto drugo, kaže ona.
“Stvar je u simetriji, ako se okrenete, sve će biti na suprotnoj strani. To je ono što zbunjuje.”
Razlikovanje leve i desne strane je zapravo prilično složen proces, koji zahteva pamćenje, jezik, vizuelnu i prostornu obradu i mentalnu rotaciju.
U stvari, istraživači tek počinju da shvataju šta se tačno dešava u našim mozgovima kada to radimo – i zašto je nekim ljudima mnogo lakše, a drugima predstavlja izazov.
Otprilike jedna od 10 osoba je levoruka, a studije o blizancima su pokazale da genetika igra važnu ulogu.
Studija na Univerzitetu u Oksfordu nedavno je otkrila četiri regije u ljudskoj DNK koji izgleda da igraju važnu ulogu u određivanju da li je neko levoruk ili dešnjak.
Utvrđeno je da oni koji su bili levoruki imaju “mutacije” u četiri gena koji kodiraju citoskelet tela – složenu skelu koja se nalazi unutar ćelija kako bi pomogla u njihovoj organizaciji.
Skeniranje ljudi sa ovim mutacijama pokazalo je da je bela materija u njihovom mozgu imala drugačiju strukturu.
Leva i desna strana mozga levorukih ljudi takođe su bile bolje povezane nego kod dešnjaka.
“Neki pojedinci mogu urođeno da razlikuju desnu od leve strane, i to mogu da urade bez razmišljanja”, kaže Džerard Gormli, lekar opšte prakse i klinički profesor na Kvins univerzitetu u Belfastu u Severnoj Irskoj.
“Ali drugi moraju da prođu kroz određeni proces.”
U nastojanju da shvate šta se dešava pri tom procesu, Gormli i njegove kolege su sproveli istraživanje nad studentima medicine gde su ispitali njihova iskustva u razlikovanju leve i desne strane.
“Pre svega, u sebi morate da orijentišete desnu i levu stranu”, kaže on.
Ako se to ne dogodi automatski, neki učesnici su opisivali različite tehnike, od pravljenja L oblika palcem i kažiprstom, do razmišljanja o tome kojom rukom pišu ili sviraju gitaru.
“Za neke ljude to je tetovaža na telu ili pirsing”, kaže Gormli.
Zatim, kada utvrđujete koja strana je nečija leva ili desna, sledeći korak je mentalno rotiranje sebe tako da ste okrenuti u istom pravcu kao i druga osoba.
“Ako sam okrenut prema vama, moja leva ruka će biti nasuprot vašoj desnoj ruci”, kaže Gormli.
“Ta ideja mentalnog rotiranja objekta dodaje dodatni stepen složenosti.”
Druga istraživanja pokazuju da je ljudima lakše da procene da li slika prikazuje levu ili desnu ruku tako što zamišljaju svoju sopstvenu ruku ili telo kako rotiraju.
Istraživanje koje su objavili Van der Ham i njene kolege 2020. godine pokazalo je da oko 15 odsto ljudi imaju problema sa razlikovanjem leve i desne strane.
Skoro polovina od četiri stotine učesnika u istraživanju rekla je da su koristili strategiju vezanu za ruke kako bi identifikovali šta je šta.
Istraživači su koristili nešto što se zove Bergenov test razlikovanja desne i leve strane, da bi bolje istražili kako ove strategije funkcionišu.
Učesnici su gledali u crteže čovečuljaka i spreda i otpozadi, sa rukama u različitim položajima, i morali su da identifikuju koja je ruka leva, a koja je desna.
“Izgleda jednostavno, ali je pomalo frustrirajuće ako morate da uradite stotinu takvih crteža što brže možete”, kaže Van der Ham.
U prvom eksperimentu, učesnici su sedeli sa rukama na stolu.
“Mnogo je zavisilo od toga kako su crteži izgledali”, kaže Van der Ham.
“Ako ste gledali u crtež potiljka, čovečuljak je gledao u istom smeru kao i vi, što znači da ste strane mogli odrediti mnogo brže i preciznije.”
Slično tome, ako je na crtežu čovečuljak prikazan spreda sa prekrštenim rukama, učesnici su takođe bolje reagovali.
“To nam govori da je telo zaista uključeno u ovaj proces”, kaže Van der Ham. Sledeće pitanje je bilo da li su učesnici koristili znakove svog tela za vreme testa kako bi identifikovali levu i desnu stranu, ili su se umesto toga pozivali na sačuvanu ideju tela.
Da bi odgovorili na to, istraživači su ponovili eksperiment, ali su ovog puta testirali četiri različita scenarija: učesnici su sedeli sa prekrštenim ili neukrštenim rukama na stolu, a ruke su im bile ili vidljive tokom testa, ili prekrivene crnim tkaninama.
Ali istraživači su otkrili da nijedna od tih promena nije uticala na performanse testa.
Drugim rečima, učesnici nisu morali da vide svoje ruke da bi koristili sopstveno telo da razlikuju desnu od leve strane.
“Nismo u potpunosti rešili problem”, kaže Van der Ham.
“Ali uspeli smo da identifikujemo naša tela kao ključni element u identifikaciji leve i desne strane i da konsultujemo našu reprezentaciju tela kakvu imamo na više statični način.”
U Van der Haminim eksperimentima, povećanje performansi bilo je izraženije kod ljudi koji su rekli da koriste strategiju vezanu uz ruke za razlikovanje leve i desne strane u svakodnevnom životu, kao i kod žena generalno.
Istraživači su takođe otkrili da muškarci imaju tendenciju da reaguju brže od žena, ali podaci nisu podržali prethodna ispitivanja koja pokazuju da muškarci imaju bolje rezultate u testovima razlikovanja leve i desne strane.
Nije jasno zašto svi nemaju podjednake veštine razlikovanja leve od desne strane, mada istraživanja sugerišu da asimetrija tela može imati veze: na primer, što vam je telo asimetričnije, po pitanju dominantne ruke, to će vam biti lakše razlikovati levu i desnu stranu.
“Ako je jedna strana vašeg mozga nešto veća od druge, obično imate više uspeha u razlikovanju desne i leve strane”, kaže Gormli.
Ali, to takođe može biti nešto što smo naučili u detinjstvu, kao i drugi aspekti prostorne spoznaje, kaže Van der Ham.
“Ako pustite decu da sami šetaju ispred vas i donose odluke o smeru, imaće bolju prostornu orijentaciju kasnije u životu”, kaže ona.
Istraživanje Alis Gomez i kolega iz Lionskog istraživačkog centra za neuronauku u Francuskoj nagoveštava da je razlikovanje leve i desne strane nešto što deca mogu brzo da shvate.
Gomez je osmislila dvonedeljni interventni program, koji su sproveli nastavnici, osmišljen da poveća zastupljenost tela i motoričke veštine kod dece od pet do sedam godina.
Kada su testirali njihovu sposobnost da lociraju tačan deo tela na sebi ili na partneru – na primer na desnom kolenu – nakon programa, broj grešaka u razlikovanju leve i desne strane je skoro prepolovljen.
“Bilo nam je veoma lako da povećamo sposobnosti dece da mogu da lociraju deo tela na osnovu imena”, kaže Gomez.
Jedan od razloga za to bi mogao biti taj što su deca naučena strategiji – da razmišljaju o svojoj ruci pisanja – kada ne mogu da se sete desne i leve strane.
Fokus programa na sopstvenom telu dece je još jedno moguće objašnjenje, posebno jer druga istraživanja pokazuju da je egocentrični referentni okvir ključan kada donosimo odluke o levoj i desnoj strani.
U tipičnoj učionici, deca mogu označiti delove tela na dijagramu, a ne svoja tela, jer ovo drugo oduzima više vremena i nastavniku je teško proceniti, kaže Gomez.
“Veoma je retko da će imati vremena da budu egocentrični”, kaže ona.
Iako postoji mnogo svakodnevnih situacija u kojima je poznavanje leve i desne strane važno, u nekim situacijama je to od životne važnosti.
Neurohirurg Marš uspeo je da ispravi grešku zarobljenog nerva sa pogrešne strane – ali hirurg koji bi uklonio pogrešan bubreg ili amputirao pogrešan ekstremitet, na primer, imao bi tragične posledice.
Medicina nije jedina oblast u kojoj greške leve i desne strane mogu da naprave razliku između života i smrti: moguće je da je kormilar koji je okrenuo brod udesno umesto ulevo bio faktor koji je doprineo potonuću Titanika.
Dok neki ljudi moraju da ulože više napora kako bi razlikovali levu i desnu stranu, svi imaju istu mogućnost da pogreše, kaže Gormli.
On se nada da će veća svest o tome koliko je lako napraviti takvu grešku umanjiti stigmu koju osećaju oni koji sa tim imaju problema.
“Kao zdravstveni radnici, provodimo mnogo vremena označavajući prostorne orijentacije: proksimalno, distalno, superiorno, inferiorno, ali zaista ne obraćamo pažnju na desno ili levo”, kaže on.
“Ali zapravo, od svih prostornih orijentacija, ta je upravo najkompleksnija.”
Izvor: BBC News na srpskom
