Političko samoubistvo predsednika Južne Koreje, koji je nekoliko sati ovu zemlju držao u ratnom stanju pre nego što je parlament njegovu odluku stavio van snage i najavio pokretanje procesa opoziva, ni u kom slučaju ne predstavlja političku anomaliju. Mnogi od njegovih prethodnika su iz Plave palate prekomandovani u blato. Istorija južnokorejskih predsednika prepuna je državnih udara, zatvorskih ćelija, opoziva i ubistava dok se vojna hunta, postepeno, pretvarala u istinsku demokratiju.
Skoro 75 godina, Čeon Va Dae ili Plava kuća bila je rezidencija južnokorejskih predsednika, čija je sudbina pratila razvoj društva od vojne diktature do funkcionalne demokratije.
Taj put, zamalo, krenuo je u suprotnom smeru u noći između utorka i srede, kada je predsednik Jun Suk Jeol proglasio vanredno stanje i u starijem delu nacije probudio noćnu moru kolektivne traume diktatura koje su, tokom 20. veka, vladale ovom zemljom.
Izranjanje diktature iz istorije, međutim, trajalo je svega nekoliko sati pre nego što je ova kratka cirkuska predstava okončana, a Južna Koreja vraćena u kolotečinu različitih podela, kakve su lideri u prošlosti bezobzirno koristili kako bi opravdali represiju i državnu kontrolu.
U Koreji ponovo državni udar
Jun Suk Jeol je ratno stanje opravdao željom da “neutrališe severnokorejske elemente i zaštiti ustavni red i slobodu”. Sa predsednikom se, kako se čini, malo ko slagao pa je ova politička avantura okončana pošto je njegov kabinet izglasao kraj ratnog stanja, a opoziciona Demokratska partija predala zahtev za opoziv sa dužnosti.
Blic-diktatura, međutim, otvorila je već pomalo zaboravljena poglavlja u sećanjima stanovnika ove države, koji su od stvaranja države 1948. godine i zvaničnog odvajanja od severnog dela zemlje pet godina kasnije, preživeli dramatične periode rata, gladi, diktatura i čak 16 perioda u kojima je proglašavano ratno stanje.
Ta razdoblja južnokorejske istorije, često nazivana i “bori se ili beži” periodi, bila su ispunjena političkim progonima koji su bili pravdani zaštitom granica, demokratije ili nacije.
Eho te tvrdolinijaške politike, tvrde Korejci, mogao se čuti i u govoru predsednika Jun Suk Jeola, za kojim je usledila akcija vojske, koja je uz podršku helikoptera izlomila prozore kako bi ušla u zgradu parlamenta.
Zbog severnokorejskih agenata, zaštite slobode…
Sećanja na strahote vojnih uprava, međutim, ubrzo su prekinuta prilično retkim jedinstvom političkih stranaka u Južnoj Koreji, uključujući i Junovu Partiju moći naroda, pa je parlament, glasajući u cik zore, ukinuo ratno stanje.
Državni udari, zatvori, ubistva i samoubistva…
Opoziv Jun Suk Jeola i moguća suđenja za korupciju koja su najavljena, svakako, ne predstavljaju novost na političkoj sceni Južne Koreje, jer su mnogi od njegovih prethodnika neslavno okončali – državnim udarima, hapšenjima i sahranama.
Prvi južnokorejski predsednik Sigman Ri, koji je jašući na talasu paranoje, mučio i zatvarao komuniste i levičare, pre nego što je 1960. godine pobegao na Havaje pod pritiskom studentskog bunta. Vojska je, pod njegovim vođstvom, pobila više od 60.000 pobunjenika i civila na ostrvu Čedžu.
U slavu diktatora…
Njegov naslednik Jun Po Sun vladao je svega dve godine pre nego što je, takođe, svrgnut u puču kojim je na vlast dospela vojna hunta na čijem je čelu bio Park Čung He. Tvorac industrijskog napretka, poznatog kao “Čudo na reci Han”, smatra se zaslužnim za razvoj kompanija koje su, u decenijama koje su usledile, postale poznate kao globalni giganti poput “Samsunga”, “Hundaija” ili “El-Džija”.
Početkom sedamdesetih, kada je politička moć počela da mu se rasipa, uveo je strogu vojnu kontrolu, pri čemu se vojska posebno žestoko odnosila prema opoziciji i nezadovoljnicima. Posle punih 18 godina vladavine, ubio ga je šef obaveštajne službe.
Nasledio ga je Čun Du Hvan, takođe general, koji je zemljom vladao od 1980. do 1988. godine. Poznat je i kao “Kasapin iz Gvandžua”, jer je pobio stotine ljudi gušeći ustanak na jugozapadu zemlje. Istovremeno, hapsio političke rivale, zatvarao univerzitete i gušio slobodu medija. Sklonjen je sa vlasti posle masovnih demonstracija 1988. godine, pa je osuđen na smrtnu kaznu, ali je, kasnije, pomilovan.
Žrtve Čun Du Hvana, “kasapina iz Gvandžua”
Na prvim slobodnim izborima, izabran je Hvanov blizak saradnik, takođe general Ho Tevu koji je zemljom vladao do 1993. godine, posle čega se našao pred sudom zbog veleizdaje. Osuđen je na smrt, ali mu je kasnije kazna umanjena, sve dok ukazom kasnijeg predsednika Kim Dedžunga nije pušten iz zatvora.
Naredni predsednik Kim Jangsam bio je u zatvoru i kućnom pritvoru tokom vladavine i otvorio je vrata sudskim procesima posle kojih su dvojica njegovih prethodnika završila iza rešetaka.
Za predsednika Južne Koreje je 1998. godine izabran Kim Dedžung, kojeg je treći predsednik Južne Koreje Park Čung He osudio na smrt. Kim je 2000. godine dobio Nobelovu nagradu za mir.
Posle njega, za predsednika je izabran Roh Mu Hjun, koji je opozvan 2008. godine, ali je Vrhovni sud taj opoziv poništio. Pod pritiskom optužbi za korupciju, počinio je samoubistvo.
Od Plave kuće do samoubistva
Iza rešetaka, zbog korupcije, završio je njegov naslednik Li Mjangbak, koji je osuđen na 15 godina zatvora.
Slična sudbina zadesila je i prvu ženu na čelu Južne Koreje Park Gunhje, koja je prvo opozvana, a zatim i osuđena na 24 godine zatvora zbog korupcije. Ćerka je Park Čung Hea, predsednika Južne Koreje, koji je ubijen osamdesetih godina.
Jedini korejski političar koji ni u jednom trenutku karijere nije bio u zatvoru je Mun Džein, koji je u Plavoj kući bio od 2017. do 2022. godine, kada je ova rezidencija konačno pretvorena u park.
Bio je prijatelj, advokat i blizak saradnik Roh Mu Hjuna. Tokom vladavine, zagovarao je bolje odnose sa Severnom Korejom i Kinom, te glasno zastupao uklanjanje nuklearnog oružja sa Korejskog poluostrva.
Poslednji u nizu korejskih predsednika Jun Suk Jeol će, posle avanturistički zamišljenog vojnog udara, najverovatnije biti opozvan i izveden pred sud zbog sve glasnijih optužbi vezanih za korupcionaške afere njegove žene.
