Jedna osamdesetdvogodišnja stanarka staračkog doma u Njujorku proglašena je mrtvom, a tri sata kasnije u pogrebnom preduzeću je utvrđeno da diše. Ovo je usledilo nakon sličnog incidenta u Ajovi, kada je osoblje pogrebnog zavoda ustanovilo da se šezdesetšestogodišnja žena zatvorena u torbu za transport pokojnika bori za vazduh.
Na sreću, profesor Hjuz naglašava da su ovakvi slučajevi veoma retki, ali strah da će nas neko greškom proglasiti za pokojnika ima dugu istoriju, o čemu svedoči i drevni pomorski običaj.
Naime, dok bi prišivali platneni pokrov za mrtvog mornara, poslednji ubod iglom je provlačen kroz nos pokojnika. Pretpostavljalo se da je provlačenje igle kroz nos dovoljno snažan stimulans da se probudi bilo koji mornar za slučaj da je još uvek živ. Srećom, proceduta utvrđivanje da je neko preminuo danas je mnogo manje brutalna.
Odsustvo otkucaja srca i disanja tokom određenog vremenskog perioda, fiksirane, proširene zenice i nereagovanje na bilo koji stimulus treba da znači da je osoba preminula. Svi lekari su naučeni kako se to radi i svi su svesni svojih dužnosti.
Nažalost, bilo je slučajeva da je smrt potvrđena ovom procedurom, ali je pacijent nakon toga pokazivao znake života.
Proceduru konstatovanja smrti uče svi lekari
Profesor navodi da je tokom svoje lekarske prakse bio u prilici da prisustvuje sličnom incidentu. Jedan njegov kolega je proglasio da je starija žena preminula, ali je nedugo zatim ona ponovo počela da diše i puls joj se nakratko vratio.
U jednom drugom upečatljivom incidentu, žena sa epilepsijom je uzela preveliku dozu barbiturata. Pregledao ju je lekar opšte prakse i potvrdio da je preminula. Ali po dolasku u mrtvačnicu, ženi je počela da se trza jedna noga što je izazvalo pravu pometnju. Srećom, pomenuta žena se kasnije oporavila i preživela.
Propust lekara da pravilno sprovede proceduru potvrde smrti može da objasni neke od ovakvih incidenata. Površan pregled umornog i rasejanog lekara lako može da dovede do toga da ne čuje srčane tonove i ne primeti plitke i retke udisaje. Zato bi lekari trebalo da budu krajnje temeljni u ovakvim situacijama, međutim, dodaje profesor, pojedini lekovi im često otežavaju ovaj zadatak.
Lekovi, toksini i hladna voda
Smatra se da sedativi na neki način štite mozak od oštećenja i zato se i koriste u anesteziji tokom opsežnih hirurških procedura, posebno ako je neophodno zaustaviti cirkulaciju na neko vreme.
Zato sedativi imaju potencijal da izazovu zabunu u slučaju kada se pacijenti predoziraju jer smanjuju reakcije i depresiraju disanje i cirkulaciju kako bi zaštitili mozak od hipoksije (da ne ostane bez kiseonika). Kasnije, kada se lek eliminiše iz organizma osoba može da se probudi.
Sedativi štite mozak i usporavaju rad srca
Dešavalo se da pacijenti koji su se predozirali diazepamom ili alprazolom budu greškom proglašeni da su mrtvi.
Sličan efekat mogu imati i određeni toksini. Vudu vračevi koristili su određeni prah kako bi osoba izgledala kao da je mrtva. Ovaj prah je navodno sadržavao male doze tetrodotoksina iz ribe naduvače koji bi paralizovali žrtvu.
Naglo uranjanje u ledenu vodu takođe može dovesti do iluzije smrti zbog uticaja na usporavanje srčanog ritma. Preživljavanje posle dužeg vremena provedenog u vodi je dobro dokumentovano.
U urgentnoj medicini odavno se uči da se utopljeni pacijent ne proglašava mrtvim sve dok se ne zagreje. Uspešan neurološki oporavak je zabeležen i posle 70 minuta od utapanja u hladnu vodu.
Nesvestica takođe može prevariti lekara koji je izdao sertifikat da je neko preminuo. Aktivacija vagusnog nerva (najdužeg kranijalnog nerva u telu) javlja se tokom nesvestice, usporava rad srca i smanjuje krvni pritisak.
Ovo bi moglo objasniti veoma tužan slučaj iz Hondurasa. Smatralo se da je trudna tinejdžerka umrla od šoka nakon što je čula pucnjavu u svom susedstvu. Međutim, sutradan se čulo kako vrišti iz groba. Sasvim je moguće da se probudila posle duže nesvestice.
Stiče se utisak kao da većina ovih pogrešnih dijagnoza potiče van Evrope. Geografske varijacije u postupku medicinske potvrde smrti možda mogu biti jedan od razloga, mada greške nastaju često i tamo gde ljudi nemaju mogućnost da dobiju adekvatnu medicinsku pomoć.
Šta god da je uzrok, zaključuje prof. Stiven Hjuz, ovi slučajevi se pojavljuju u medijima jer su senzacionalni i privlače pažnju, ali treba imati na umu da su veoma retki.
