Bezbjednosne karakteristike u automobilima počele su značajnije da se primjenjuju tek sa masovnim razvojem automobilske industrije u drugoj polovini 20. vijeka. Vazdušni jastuk je patentiran prije 70 godina, a pojavio se u serijskim automobilima tek 20 godina kasnije.
Bezbednost putnika je poslednjih 20 godina jedan od glavnih i istovremeno pažljivo kontrolisanih parametara, koji nijedna automobilska kompanija ne sme potceniti.
U motornim vozilima se danas koriste aktivni i pasivni elementi bezbednosti. Pasivni elementi imaju zadatak da minimiziraju posledice udesa, a u te elemente pre svega spada vazdušni jastuk, koji je 18. avgusta 1953. patentirao američki inženjer Džon V. Hetrik.
Vazdušni jastuk napravljen je od specijalne tkanine, a prilikom sudara puni se vazduhom. Prvenstveno je namenjen zaštiti putnika od povreda koje mogu biti izazvane deformisanim delovima unutrašnjosti automobila.
Hetrik je zaintrigirao velike proizvođače, koji su istovremeno razvijali svoje sisteme i usavršavali ih narednih 20 godina, pre nego što su postali sastavni deo bezbednosne opreme vozila.
Prvi automobil u kome su zainteresovani kupci mogli da doplate vazdušni jastuk bio je američki Oldsmobile Toronado 1973. godine.
U Evropi je Mercedes prvi probio led, a ovaj bezbednosni element ugrađen je u jedan serijski model nemačkog proizvođača 1980. godine. To je bila S klasa, W126.
Vazdušni jastuci su postali češći u automobilima početkom 90-ih. Danas su obavezni deo bezbednosnog paketa u savremenim automobilima, štite ne samo vozača i suvozača, već i putnike na zadnjem sedištu.
Ispravan efekat vazdušnog jastuka zavisi od upotrebe sigurnosnog pojasa. U suprotnom, njegovo naduvavanje, koje traje samo tri stotinke sekunde, ali i dejstvo može biti neefikasno, pa čak i veoma opasno za putnike.
Izvor: B92
