Srpska vojska se u Prvom svetskom ratu ponosila najmlađim vojnikom, kasnije narednikom, Momčilom Gavrićem. Kada je stupio u vojsku imao je osam godina, a doživeo 87. Najmlađi borac Vojske Republike Srpske bio je Spomenko Gostić. Poginuo je 1993. Imao je samo 15 godina. Sinoć je, u Predsedništvu Srbije, posthumno odlikovan medaljom za hrabrost “Miloš Obilić”. Ovo je priča o Spomenku – malom dečaku i velikom heroju.
Ne postoji priča o herojima da ne budi ponos, i da iza nje ne stoji teška životna priča. Takva je i priča dečaka Spomenka Gostića iz sela Jovići kraj Maglaja.
Imao je samo 15 godina. Početkom rata preminula mu je majka. Ostao je sa bakom koja je poginula u tim ratnim danima.
Stariji su ga nagovarali da ode u Beograd, da mu nađu smeštaj i nastavi školu, ali i da se skloni iz pakla, koji tih godina nije bio ni za odrasle, a kamoli dete.
Danas kažu, nije se rodio taj koji je Spomenka mogao da ubedi da ostavi selo i svoj Ozren.
Put u vojsku
Želeo je u vojsku. Međutim, nije bilo vojnika, a ni komandanta, koji je Spomenka želeo u jedinici, iako se stalno vraćao. Kažu, posustali su, jer kako oterati dete koje vam kaže da nema nikoga osim vojske i svojih saboraca.
I tako je ostao. Nosio je hranu i municiju, izvlačio ranjene vojnike i sve to sa svojim konjima koje je obožavao.
Kako je tada govorio Spomenko Gostić, u vojsku se javio dobrovoljno.
“Da pomognem svom narodu da se oslobodimo od neprijatelja”, isticao je.
Sećanja na Spomenka
Zvali su ga mali Vuk. Bio je dete celog sela. Kažu, veseo – sve ga je interesovalo. Stariji pričaju da nije mirovao, a njegovi saborci i drugovi da je bio odrastao čovek u telu deteta.
Njegov drug iz detinjstva Dalibor Tripić kaže da je Gostić bio dobar i vredan vojnik.
“On je u taj rat išao da pomogne. Nije bio ideološki zatrovan – da je nekoga mrzeo ili išao da puca i ubija. Jednostavno je bio vredan, nosio municiju, ranjenike i hranu. Bio je dobar za pomoći, a tako je bilo i pre rata. Ko god da je nešto radio, Spomenko je uvek prilazio i pomagao”, priseća se Tripić.
Bez oca i majke, spavao sa vojskom
Ostaviti dete u vojsci danas izgleda nepromišljeno. U ta vremena, deca su proživljavala sve što i odrasli. Nije bilo načina da ih zaštite i poštede.
Strah, bežanje, ubistva, pa i dece. To je bila njihova svakodnevnica.
Sam Spomenko Gostić objašnjavao je u tim vremenima kako mu je bilo u vojsci.
“Imao sam slučajeva da sam nagazio na minu. Naišao sam i odbio mi se točak. Ovo mi je druga rana i tu me je geler okrznuo. Ali, opet se sve to savlada. Tukli su me mecima. Morao sam puzati kroz kanal, ali i to sam izdržao. I kažem da mi je dobro i fino. Sarađujem sa vojskom, spavam. Nema oca i majku”, govorio je Gostić.
Njegovi saborci danas pričaju da nije odmicao od vojske. Kako je koja jedinica dolazila, pokazivao im je rovove, nosio hranu i pitao šta još treba. I svi su mu, kažu, pričali da postoji bolji život, da treba da ode.
“Dok rat traje ja odavde neću. Ja ovo ne mogu da napustim dok god se ne oslobodimo”, isticao je mladi Gostić.
Nije želeo da napusti Ozren
Dete vojnik i heroj. Nikada nije otišao sa Ozrena. Tu se rodio i pogunuo.
Tog dana kad je poginuo, kažu, bilo je mirno. Spomenko se šalio sa vojnicima, smejali su se, i onda je pala granata.
Njegov saborac Brano Milivojević kaže da mu je teško i da se priseti tih scena.
“Što se kaže, voleo bih da to nikad nisam vidio, bilo mi je teško u tom trenutku. Požalio sam što nisam ja umesto njega”, rekao je Milivojević.
Ostalo je zapisano i da je jedan novinar pitao Spomenka šta će raditi kad poraste. Odgovorio je: Daće mi vojska moje konje i kočiju i pomagaću ljudima.
