Piše: ŽIKICA SIMIĆ
Roman Steva Grabovca „Poslije zabave“ je veliki i moćan – valja kao mutna Sava na čijim obalama se njegova radnja dešava. A ona se vrti oko monstruoznog, nepojmljivog zločina koji se dogodio tokom ratova 90-ih godina prošlog veka. Taj rat i taj zločin prekinuli su živote protagonista ove knjige na bukvalni i metaforički način. Ostavili su ih u lavirintima bosanskog limba da kao ukleti kruže bez nade, sna i spokoja.
Pročitao sam roman Steva Grabovca „Poslije zabave“ (Imprimatur, 396 stranica). Roman je pre neki dan dobio Ninovu nagradu. To je vešto pisana knjiga, dobrog ritma i složene strukture. Radnja teče brzinom koja odgovara mojim čitalačkim navikama. Bavi se nekim meni bliskim temama kao što su odnos oca i sina, život u malom provincijskom gradu, odrastanje i razočaranost u život, ljude i sebe samog.
Radnja se vrti oko monstruoznog, nepojmljivog zločina koji se dogodio tokom ratova 90-ih godina prošlog veka. Taj rat i taj zločin prekinuli su živote protagonista ove knjige na bukvalni i metaforički način. Ostavili su ih u lavirintima bosanskog limba da kao ukleti kruže bez nade, sna i spokoja.
Na obali mutne reke
Roman je veliki i moćan – valja kao mutna Sava na čijim obalama se radnja dešava. Ima puno rukavaca koji su me, u skladu sa mojim preferencijama, privukli istom snagom kao glavni tok.
Na jednom mestu, pri kraju romana, spominje se Mark Lanegan. Kad sam ugledao to ime sve se nekako složilo u mojoj glavi. Ovaj roman je kao neka Laneganova pesma ili album. Težak, mračan, beznadežan baš kao što je i život na ovim balkanskim prostorima. Blatnjava voda iz Laneganove pesme „Bleeding muddy water“ teče stranicama ove knjige. Davi, guši i ubija svaku nadu, plavi svaku stazu koja vodi ka nekakvom smislu.
Mark Lanegan: „Bleeding muddy water“
Elem, da se vratimo na rukavce. Ima jedan deo u knjizi koji govori o boemskom, rokerskom Sarajevu. O kafani gde su zalazili Dario Džamonja („bosanski Bukovski“), Davorin Popović i Admiral Mahić.
Taj pasaž me podsetio na jednu srpsku provincijsku kafanu u kojoj su sedeli glumci, slikari, lokalni pisci i nadobudni studenti, među kojima i ja. I bi mi nekako žao kako je to vreme, ti ljudi, taj ambijent, i onaj sarajevski i onaj srpski, nestao, otplovio kao neki brod ludaka u maglu i ništavilo.
Digresija 1
Steglo mi se grlo i zamutio pogled. Upalih radio da malo predahnem . Moja omiljena radio-stanica koja se bavi kulturom i umetnošću bila je na skali. Dvoje nameštenih, izveštačenih i nadobudnih persona, nekim novogovorom punim afektacija i neobičnog ritma pričali su o filmu. To nije moglo da se sluša.
Prebacih na CD plejer. Laneganova pesma „Phantasmagoria Blues“ pomogla mi je da se povratim.
Phantasmagoria Blues
Velika jeza
Grabovčev roman ima nekoliko delova. Četiri, plus prolog. Onaj deo koji se zove isto kao roman – „Poslije zabave“ – meni je bio posebno zanimljiv. Liči, naime, na film Lorensa Kasdana „Velika jeza“.
Sedmoro školskih drugova i drugarica, nekada davno zakletih na večito prijateljstvo – koje se raspalo na prvi ratni pucanj – okuplja se posle mnogo godina. Na repertoaru je svođenje životnih bilansa, otkrivanje mračnih tajni, grebanje po nikad zaraslim ranama. Uz vino, rakiju, marihuanu i kokain oživelo je prošlo vreme detinjstva i adolescencije.
Gimnazijski dani, bioskopske predstave u jedinom lokalnom bioskopu „Zora“, igre na obali velike reke – sve se to ponovo zavrtelo kao neki svetlucavi karusel iz onog cirkusa o kojem pevaju Izobel Kembel i Mark Lanegan u pesmi „The Circus Is Leaving Town“.
Mark Lanegan & Isobel Campbell: The Circus Is Leaving Town
Da ne bih „spojlovao“, što kažu mladi, kazaću samo da zabavu pokvari činjenica da je 7 neparan broj i podsećanje na jednu zaboravljenu devojčicu koja se zvala Aida.
Digresija 2
Ove jeseni sam se sreo sa mojim najboljim gimnazijskim drugom. Nismo se videli bar dvadeset godina. On živi „Down Under“, što se kaže.
Veoma je uspešan u svom poslu. Prava je svetska faca u tom biznisu. Proveli smo dva dana u našem gradu. Šetali smo, obišli zgradu gimnazije, slikali se kod spomenika lokalne rok grupe. Išli u Veliki park.
Pričali smo o prošlim danima, o profesorima, bivšim bokserima i fudbalerima, o školskim drugovima (niko od njih nije imao vremena ili nije hteo da nam se pridruži). Setili smo se igranki, starih pesama i radijskih emisija. Nijednu reč nismo progovorili o životima koje smo živeli, o ženi i deci.
Shvatio sam da svačiji život ima dva dela. Jedan vezan za detinjstvo i ranu mladost i drugi koji se dešava posle toga. To su dve različite stvari. Dva kvaliteta. Ne znam kad jedno pređe u drugo. Nešto se desi i život se promeni. Likovi iz romana Steve Grabovca znaju da je rat promenio njihov život. Ja ne znam šta je bilo u mom slučaju. Samo znam da postoji neki prekid, diskontinuitet.
Sijekovac 1992.
Otac, bezrepo mače i zlikovac Zeka
Dva lika iz romana se izdvajaju. To su otac glavnog junaka i zlikovac Zeka.
Otac je kompleksan lik. Način na koji ga je pisac predstavio u romanu indikator je velikog umeća u književnom portretisanju i zavidne spisateljske veštine.
Otac je zadrt, tvrdoglav, ćutljivi starac uz to skriboman i kverulant, na fetišistički način vezan za svoju prastaru pisaću mašinu. Saznajemo da je bio pripadnik KNOJ-a, da nije imao milosti, da je ubijao i povređivao. Bio je telohranitelj dvojice komunističkih lidera, bivših umetnika – slikara i pesnika nadrealiste, Moše Pijade i Koče Popovića. To je čovek teškog karaktera, nadrdan i preke naravi, krut i nepristupačan. Te osobine su učinile da rano bude penzionisan i gurnut na marginu.
Sa likom oca povezan je i jedan pasaž koji više od svih govori o Grabovčevom književnom daru. U očevim samrtnim halucinacijama, pojavljuje s jedno bezrepo mače. Niko ga ne vidi, samo otac koji se u groznim mukama rastaje sa životom.
Desetak stranica kasnije, posle očeve sahrane, to mače se pojavljuje iznebuha na vratima očevog stana. Glavni junak i njegova majka ga prime u kuću. Posle nekog vremena bezrepa maca nestane, kao što se i pojavila. Šta reći, brate? Književnost, eto šta.
Iz filma Rikarda Franka “Paskval Duarte” (1976)
Zlotvor Zeka, ubica i silovatelj, kao da je Paskval Duarte iz romana „Porodica Paskvala Duartea“ španskog nobelovca Kamila Hose Sele. Personifikacija zla i mržnje. Građanski rat, u čijoj senci se odvijaju sva zbivanja u Grabovčevom romanu, bio je dobar poligon za Zekine zlotvorske ispade. Ružnoća njegove duše ogleda mu se i na licu. Fizički je ružan na isti način kao i njegova zla duša.
Bolanjovi tragovi
„Poslije zabave“ je već drugi roman iz 2023. godine koji za moto ima citat iz neke knjige Roberta Bolanja. Pre nekoliko meseci Booka je objavila odličan roman senegalskog pisaca Mohameda Mbugar Sara „Najskrovitiji spomen ljudi“. Tu se kao moto pojavljuje jedan pasus iz Bolanjovih „Divljih detektiva“.
Stevo Grabovac je za moto svog romana odabrao Bolanjovu rečenicu: „I onda počinje oluja govana“. Kad sam završio čitanje romana shvatio sam da su to ona ista govna o kojima je onako proročki govorio Zoran Radmilović kao Radovan III u čuvenoj tiradi o metrou i kanalizaciji kada je poentirao replikom: „Kao, nismo navikli. Kao, nikad nismo bili u govnima, pa sad odjednom…“
Bolanjo na zidu
Dve stranice iz Bolanjovog romana „Grobnice kauboja“ implantirane su u Grabovčev roman. Govore o trgovini ljudskim organima, o deci sa ulice koja su „sirovina“ iz koje se vade pluća, bubrezi, pankreasi, srca i prodaju u zemljama „istinske demokratije“ gde ima novca da se taj „materijal“ kupi i na adekvatan način upotrebi.
Bogati inženjer je iz San Franciska, piše Bolanjo, neće žaliti novac za novo srce koje je potrebno njegovom šestogodišnjem sinu. A to srce je iščupano iz grudi malenog bosanskog Cigančića u šatoru na obali Save koji su postavili lekari iz Danske, vešti i brzi hirurzi. Tako slučaj, „taj Đavo koji povezuje Alfu i Omegu“, povezuje Stevu Grabovca i Roberta Bolanja.
Priča
„Ne seri. Ti znaš da je to tvoja priča. I da je uvijek možeš ispričati. Ne želim one glupe džidžamidže, autofikcije, kurčeve palčeve, hoću krv i meso, jebo te pisac koji se nasere u knjizi pa onda kaže da je sve to izmislio ili još gore – onaj koji misli da je njegova priča važna. Znaš, boli me kurac za stil, za riječi, za riječnik, zabole me kita za to. Hoću priču. Živu i pravu priču. Oni koji seru o tome kako je jedino bitan stil i način pisanja zapravo nemaju šta ispričati.“
Ovo je tirada koju u romanu „Poslije zabave“ izgovara Damir, nekadašnji najbolji drug glavnog pripovedača, koji se, uzgred, zove Stevo Grabovac. To bi mogao da bude i književni kredo ovogodišnjeg dobitnika Ninove nagrade.
Ne poznajem Stevu Grabovca. Doduše, formalno smo se upoznali u Studentskom gradu kad je gostovao na tribini Postninovske čarolije. Zamolio sam ga da mi potpiše „Poslije zabave“. Razmenili smo par rečenica. Rekao sam mu da mi je moj sin, magistar svetske književnosti, rekao: „Teško da postoji bolji roman napisan na srpskom jeziku u 2023. godini od romana ‘Poslije zabave’ Steve Grabovca“. Stevo me je pogledao iznenađeno. „Šta hoće ovaj deda od mene“, pisalo mu je u očima. Potpisao mi je knjigu i to je bilo to.
Čujem da Stevo Grabovac radi u nekoj trgovini kao prodavac ili kasir, da se književnošću bavi u slobodnom vremenu.
Mislim da je dobro da jedinu vrednu nagradu u našoj kulturi dobije neko ko ne pripada književnoj vrhuški, ko živi negde u provinciji, i ko piše zato što hoće da ispriča priču.
