Između ostalog istražuje kako je grobnica Džingis-kana, verovatno najuspešnijeg vladara u istoriji, ostala skrivena gotovo 800 godina, a i dalje niko ne zna gde se nalazi.
Kada bi arheolozi mogli da glasaju o tome koju bi izgubljenu grobnicu najviše želeli da pronađu, grobnica Džingis-kana verovatno bi bila pri samom vrhu liste, delom i zbog želje da provere jezive legende koje prate njegovu sahranu.
Rođen je u Mongoliji oko 1162. godine, a prema predanju, na svet je došao stiskajući u šaci ugrušak krvi. Sve je ukazivalo na to da će dečak, čije je prvobitno ime bilo Temučin, umreti mlad. Njegov otac, plemić iz plemena, otrovan je kada je Temučin imao devet godina. Pohlepni zaverenici iz njegovog klana proterali su dečakovu porodicu u pustu stepu, očekujući da će tamo umreti od gladi.
Istorijski izvori opisuju Temučina kao preterano osetljivog dečaka, koji se užasavao pasa i često plakao. Međutim, brzo je odrastao. Još pre adolescencije bio je porobljen, ali je uspeo da pobegne, a zatim je ubio starijeg polubrata. Kao mladić otkrio je da mu vojni poziv odgovara.
Nemilosrdno je uklanjao sve potencijalne suparnike među drugim nomadskim plemenima, sve dok 1206. godine nije proglašen za Džingis-kana, vladara sveta. Nadimak mu je bio i „Onaj koji potresa svemir“. Njegovi ratnici bili su hrabri i iskusni u borbi. Kada su prestali da se međusobno ubijaju i usmerili pažnju ka spoljnim neprijateljima, postali su gotovo nepobedivi.
Mongolska vojska primenjivala je taktiku munjevitih napada, upadajući na konjima i zasipajući neprijatelje strelama. Ipak, Mongoli su umeli da budu i izuzetno strpljivi, pa su usavršili i opsadno ratovanje.
Jedna od najozloglašenijih opsada bila je ona u gradu Mervu, na teritoriji današnjeg Turkmenistana. Merv je u to vreme bio poput Aleksandrije – pustinjska oaza prepuna vrtova i biblioteka, poznata po svili i osvežavajućim dinjama. Mongoli nisu mogli da mu odole. Kada su se uplašeni umetnici i trgovci u gradu predali posle samo šest dana opsade, usledio je masakr. „Bio je to nezaboravan dan krika i plača“, zabeležio je jedan hroničar. Nakon što su spalili grad, Džingis-kan je naredio vojnicima da prebroje leševe. Bilo ih je 700.000.
Ipak, koliko god to zvučalo neverovatno, život pod vlašću Džingis-kana imao je i određene prednosti. Osvojenim narodima dopuštao je da obožavaju bogove koje žele, što je bio redak primer verske tolerancije. Uveo je diplomatski imunitet kako bi olakšao pregovore i zabranio mučenje tokom ispitivanja. Podsticao je slobodnu trgovinu i osnovao prvi međunarodni poštanski sistem u istoriji. Vremenom su se njegovim carstvom proširile i važne tehnologije, poput kompasa, abakusa, štamparske prese i papirnog novca, kao i značajni društveni programi, među kojima je bilo i opšte obrazovanje dece.
Niko nije bio nemilosrdniji prilikom osvajanja, o čemu svedoči sudbina Merva. Međutim, ako bi poraženi narodi obnovili život i zakleli se na vernost, njihov položaj pod mongolskom vlašću uglavnom bi se poboljšao. Carstvo Džingis-kana prostiralo se od Koreje do Kaspijskog mora, na teritoriji dvostruko većoj od Rimskog carstva. Pod vlašću njegovih naslednika proširilo se na površinu Afrike. Sve to postigao je sa vojskom od svega 100.000 ratnika.
Istoričar Džek Vederford ovako je opisao njegova dostignuća: „Zamislite da su Sjedinjene Američke Države osnovali jedan od njihovih nepismenih robova, koji je snagom ličnosti, harizmom i odlučnošću oslobodio Ameriku od strane vlasti, ujedinio narod, stvorio pismo, napisao ustav, uspostavio opštu versku slobodu, osmislio novi sistem ratovanja i poveo vojsku od Kanade do Brazila.“
Aleksandar Veliki, Julije Cezar, Napoleon – niko od njih nije bio dostojan ni da pridrži sedlo Džingis-kanu. Ako je iko u istoriji zaslužio veličanstven mauzolej, onda je to bio on.
Međutim, Džingis-kan je želeo upravo suprotno. Uprkos krvi koju su prolili, Mongoli su imali neobičnu odbojnost prema razgovorima o smrti, pa savremeni izvori posle 1227. godine gotovo da ne govore o tome kako je Džingis-kan umro. Zbog toga su se širile brojne glasine.
Bez obzira na to šta se zaista dogodilo, njegova dugogodišnja supruga Jesuj obukla je njegovo telo u belu odeću, obavila ga belim filcom sa štapićima mirisnog sandalovog drveta i zatvorila pokrov zlatnim kopčama. Šta se potom dogodilo, nemoguće je sa sigurnošću utvrditi.
Ipak, prema legendama, Džingis-kan je imao verovatno najneobičniju sahranu u istoriji. Nakon što ga je supruga umotala u belo, hiljadu vojnika krenulo je na konjima da ga sahrani na vrhu planine. Ta povorka ubrzo se pretvorila u krvavi pohod. Kako bi prikrili odredište, vojnici su, prema predanju, ubijali svaku osobu na koju su naišli tokom četrdesetodnevnog putovanja, često uz povik: „Idite na onaj svet da služite našem gospodaru!“
Prema nekim verzijama, ubijali su i sve životinje. Na osnovu drugih mongolskih sahrana, pretpostavlja se da je Džingis-kan sahranjen na dubini od oko 18 metara, u položaju u kojem je telo bilo okrenuto u pravcu sever–jug, a glava ka istoku. Verovatno su u grobnicu položili i dragocenosti – pozlaćena sedla, zlatno prstenje i bisere umotane u svilu – kao i robove, konkubine i konje.
Navodno su vojnici sa njim sahranili i živu kamilu, čije je blejanje trebalo da posluži kao pogrebna pesma, ili da njena ožalošćena majka kasnije pomogne u pronalaženju grobnice, ukoliko to bude potrebno. Nakon što su zatrpali grob, Džingis-kanovi vojnici su, prema različitim verzijama, ili skrenuli tok reke kako bi sakrili grobnicu ili su hiljadu konja pustili da pregazi teren i uništi svaki trag. Potom su nastavili krvavi pohod na povratku, ubijajući svakog nesrećnog lovca ili trgovca koji bi im se našao na putu.
Kada su se vratili kući, i sami vojnici su, navodno, pobijeni kako bi se obezbedila tajnost. Potom su ubijeni i oni koji su ih pogubili, kako bi tajna bila još sigurnija. Džingis-kan je privatnost shvatao veoma ozbiljno. Ne zna se koliko je od ovih priča istinito, ali to nije obeshrabrilo one koji tragaju za njegovom grobnicom.
Naprotiv, složenost načina na koji je navodno sakrivena samo je dodatno podstakla interesovanje. Četiri države – Mongolija, Kina, Kazahstan i Rusija – polažu pravo na to da se posmrtni ostaci Džingis-kana nalaze na njihovoj teritoriji. Najviše dokaza u prilog jednoj lokaciji ukazuje na Burhan Haldun, odnosno Božju planinu, na severoistoku Mongolije. Džingis-kan je rođen u blizini te planine, tamo je često lovio i obožavao nebeskog boga Tengrija.
Jednom prilikom sklonio se na nju bežeći od neprijatelja i čudom uspeo da se spase. Planina mu je delovala kao mesto pod posebnom zaštitom, pa je tokom života govorio da bi bila idealno mesto za njegovo poslednje počivalište. Teoriju o Burhan Haldunu potkrepljuje i činjenica da su kasniji mongolski vladari područje oko vrha planine proglasili zabranjenom zonom i tamo postavili pripadnike žestokog klana Darhad, koji su ubijali svakoga ko bi se usudio da priđe.
Zauzvrat, Darhadi nisu plaćali poreze niti su bili obavezni da služe vojsku. Neverovatno je da su Darhadi čuvali to područje punih 700 godina, sve do osnivanja Mongolske Narodne Republike 1924. godine, komunističke države pod kontrolom Sovjetskog Saveza.
Sovjetski lideri imali su protivrečan odnos prema Džingis-kanu, „Onome koji potresa svemir“. S jedne strane, divili su se njegovoj nemilosrdnosti i sa zavišću posmatrali ogromnu teritoriju koju je osvojio. S druge, plašili su se da bi sećanje na njega moglo da podstakne mongolski nacionalizam i izazove pobunu protiv komunista. Kako bi to sprečila, mongolska vlada zabranila je čak i pominjanje Džingis-kanovog imena.
Da Burhan Haldun ne bi postao mesto okupljanja nacionalista, vlasti su ogradile strogo zabranjenu zonu površine oko 10.100 kvadratnih kilometara oko planinskog vrha i postavile vojnu bazu sa tenkovima na njenom ulazu.
Zabrana je delimično ublažena posle smrti Josifa Staljina 1953. godine. Jedan mongolski zvaničnik odlučio je da 1962. godine obeleži 800. godišnjicu rođenja Džingis-kana izdavanjem poštanske marke sa njegovim likom. Međutim, otišao je predaleko. Moskva je naredila njegovo hapšenje, nakon čega je, prema navodima iz teksta, ubijen sekirom i raskomadan.
Posle raspada republike 1992. godine, zabranjeno područje pretvoreno je u rezervat prirode u koji je delimično dozvoljen pristup javnosti. Ipak, istraživanje okoline Burhan Halduna i dalje je izuzetno teško. Reč je o jednom od najnegostoljubivijih predela na Zemlji, sa malo puteva i gustinom naseljenosti uporedivom sa Grenlandom.
Vekovi rasta vegetacije zatvorili su pristup mnogim delovima tog područja, dok su delovi koji su prohodni izloženi iznenadnim poplavama. Temperature se leti mogu popeti do 38 stepeni Celzijusa, dok zimi padaju i do minus 46 stepeni, kada od hladnoće uginu čak i jakovi. Ništa od toga nije zaustavilo one koji su opsednuti potragom za Džingis-kanovom grobnicom.
Neki su doživeli ujede zmija i promrzline, dok su drugi ostajali zarobljeni nakon što bi im se vozila survala sa litica. Jedan čovek je punih 40 godina istraživao planinske padine, vraćajući se na iste lokacije više puta, ali je umro ne pronašavši ništa.
Arheolozi su 2010. godine pokušali da pronađu grobnicu na novi način. Objavili su satelitske snimke područja Burhan Halduna na internetu i pozvali dobrovoljce da traže izbočine, udubljenja i druge oblike terena koji bi mogli da ukazuju na postojanje grobnica. Deset hiljada ljudi provelo je oko 30.000 sati, odnosno ukupno tri i po godine, analizirajući satelitske snimke površine od oko 5.950 kvadratnih kilometara.
Označili su više od stotinu lokacija koje je vredelo istražiti. Iako se do nekih nije moglo doći zbog teškog terena, na preostalim lokacijama otkriveno je 55 stvarnih arheoloških nalazišta, među kojima su megaliti, grobne humke iz bronzanog doba i drevni grad. Međutim, nije pronađen nijedan trag Džingis-kana.
Jedan arheolog je rekao da je to kao da tražite iglu u plastu sena, s tom razlikom što ne znate kako igla izgleda. Moglo bi se reći da je to poslednja pobeda Džingis-kana.
Izvor: rts
