13. Februara 2023.

Pornografija, mediji, politika: Bauci na tržištu pažnje

Većina pornićara zna da su kurvopisi neka vrsta bajki. Međutim, ljudi koji stavove o medicini, kulturi ili politici traže po mrežama uglavnom ne znaju da prepoznaju šta su pouzdana mišljenja i činjenice. Trovanje svesti koje izaziva takvo neznanje daleko prevazilazi loš uticaj pornografije.

Zvonko Stević u Skupštini Srbije

Nezakonito uhođenje mog partijskog druga Zvonka Stevića dok je gledao mobilni telefon ponovo je dovelo u vezu pornografiju i politiku. Pornografija je imala ulogu u svetskoj i našoj istoriji odvajkada, posebno otkada je osvojena tehnologija štampanja ilustracija, pa fotografija, a nešto kasnije i snimanja pokretnih slika. Pre toga su ljubitelji nedoličnih prizora morali da odlaze do zidova po javnim i privatnim kućama rimskih gradova ili da se dive slobodnim skulpturama indijskih hramova. Od stvaranja moderne masovne kulture krajem 19. veka, ljubitelji „kurvopisa“, u slobodnom prevodu, reč nastalu po ugledu na svetlopis-fotografiju, mogli su da se prepuste svom uživanju na skoro svakom mestu.

Nasuprot uobičajenim predrasudama kako je nekada sve bilo čednije, da je pornografija nešto što je procvetalo u modernim vremenima, kurvopis je ostavio neke zapise u našoj istoriji. Najveći međuratni izdavač Geca Kon, čovek koji je pozajmljivao novac samom kralju Aleksandru i vozio jedan od najskupljih automobila u Beogradu, repliku Hitlerovog mercedesa, izgleda da je započeo kao prodavac pornografske literature, to jest fotografija. Da bi se sakrio sadržaj, pornografske slike su bile ukoričene u skupe kožne korice.

Francuska erotska razglednica 1920.

Ernst Pavel, saradnik Gece Kona, svedoči u svojoj knjizi „Život u mračnim vremenima“ kako je na skrivenim policama našao te „knjige“. Neke od njih su sadržavale foto-dokumentaciju dizeldorfske policije za seksualne zločine. Druge su bile zbirke fotografija sa SM orgija u jednom hamburškom bordelu. Treće su bile prikazi rituala neke sekte koja je seks koristila za inicijaciju.

Bilo kako bilo, Geca Kon je od pornografa prvo postao najveći izdavač udzbenika, pa zatim i izdavač najboljih edicija svog vremena kao što su „Karijatide.“

U višesatnim televizijskim autobiografskim kazivanjima, Tito je ispričao kako je od zabava najviše voleo cirkus i erotske filmove u putujućim bioskopima iz Pešte. Ti memoari su uopšte često prepuni demistifikujućih, začuđujuće iskrenih detalja. Mora da je užas spopadao mnoge, od najrežimskijeg režisera Veljka Bulajića, preko urednika i direktora zagrebačke televizije, pa sve do republičkih i saveznih centralnih komiteta, kada je ostareli Tito progovorio o svemu i svačemu. Ko je smeo da mu kaže šta je dolično a šta nije?

Žorž Melijes: Posle bala (1897)

Stjepan Đureković, bivši direktor INE koga je SDB likvidirala u Nemačkoj, napisao je pornografski roman o Titu. Po toj knjizi, Titu su žene privodili Ranković i Ivan Stevo Krajačić. A Tito i Jovanka su rado zajedno gledali porniće.

Mrsne priče

Golotinja i mrsne priče su bile važan deo slike o jugoslovenskom socijalizmu sa ljudskim licem. Jedna od mojih najomiljenijih slika koje simbolizuju golišav i golicav imidz tog režima jete ilustracija Liroja Nimana, čuvenog slikara koji je radio za „Plejboj“.

Njegov rad na jugoslovenskoj golotinji iznova je otkrio Aleksandar Raković u svojoj knjizi o naturizmu. Niman je u avgustovskom broju za 1969. godinu, objavio sliku nagih kupačica iza kojih je na steni bio natpis „TITO“.

Ilustracija Liroja Nimana u “Plejboju”, avgusta 1969.

Kasnije je „Plejboju“ verovatno plaćeno pola miliona dolara, smatra Raković, da u maju 1981. godine objavi deset strana sa golim ženama Jugoslavije.

Već mnogo ranije, golotinja je polako osvajala jugoslovenski film. Prvi nagoveštaj toga odigrao se u filmu „Ciganka“ Vojislava Nanovića (1953). Tu je Selma Karlovac pokazala gole grudi kroz neki providni fistan. Za Želimira Žilnika je taj film bio „čudo“.

Špela Rozin u filmu Jovana Živanovića “Čudna devojka” (1962)

Špela Rozin u filmu Jovana Živanovića “Čudna devojka” (1962)

Prava golotinja videla se prvi put u filmu „Čudna devojka“ 1962. godine, gde Špela Rozin manje-više gola vodi ljubav.

Zatim su tu bili „Rani radovi“ (1969) pomenutog Žilnika, a na kraju „VR – Misterije organizma“ Makavejeva (1971), koji je čudnim erotskim scenama začudio čak i blaziranu stranu publiku iz tog vremena seksualne revolucije. U njemu ima i uzimanje odlivka penisa i mašine za orgazam.

Protiv filma se prvi pobunio SUBNOR Vojvodine. On nije prikazivan u zemlji, ali je zbog nemačkog koproducenta prikazivan i nagrađivan po belom svetu.

Ivica Vidović i Milena Dravić u filmu Dušana Makavejeva “VR – Misterije organizma” (1971)

I pored povremenih afera, Jugoslavija je za druge socijalističke zemlje bila izlog u sve vrste sloboda, pa i u erotske slobode. „Subotica film“ se izvukla iz gubitaka jer je prikazivala tvrde erotske filmove. Direktor ovog preduzeća, Milenko Smiljanić, prisećao se autobusa s mađarskim turistima koji su pobožno hodočastili subotički Radnički univerzitet.

Sedamdesetih i osamdesetih godina je postojala mekša ponuda erotskih filmova u „B“ bioskopima kao što su bili „Fontana“, „Zvezda“, „Slavija“ („Grčke smokvice“, „Hopa cupa u krevetu“, „Doživljaji perača prozora“). S vremenom će se bioskop „Partizan“ kod nekadašnje Železničke stanice izdvojiti kao bastion tvrđih pornića.

Najava bioskopske premijere danske erotske komedije “Hopa cupa u krevetu” (1976)

Bilo je i umetničkih erotskih filmova kao što su „Emanuela“ i „Poslednji tango u Parizu“, koji su dospevali i u „A“ bioskope. Jedan od najduhovitijih tekstova Miljenka Smoja bio je imaginarni razgovor dve splitske babe o ovom Bertolučijevom filmu.

Kad smo već kod duhovitosti, veliki pisci naše bivše države stvarali su erotski imaginarijum. Postoji urbana legenda da su pisma čitateljki u „Čiku“ pisali Matija Bećković i Brana Crnčević.

RTV Revija, januar 1981.

U smislu intelektualne prefinjenosti, nije bilo časopisa boljeg od „Starta“. Oponašajući „Plejboj“, ovaj zagrebački mesečnik je od automobilskog magazina postao list u kome su objavljivali najveći novinari iz cele države.

Ipak je najzanimljivija erotska publikacija te zemlje bila zagrebačka „Erotika“. Do kraja osamdesetih, postala je skoro otvoreno pornografski mesečnik, koji je dosezao do skoro 400.000 primeraka na hrvatskom i 100.000 na mađarskom jeziku.

Najvažnije istorijsko nasleđe „Erotike“ ipak su tekstovi Igora Mandića, koji su kasnije objavljeni u knjizi „Prijapov problem“. Ova knjiga je još jedan trag možda najobrazovanijeg i najlucidnijeg publiciste našeg jezika.

Časopis “Čik” (1969), “Erotika” (1986) i “Start” (1984)

Slom mejnstrim pornografije

U međuvremenu je pornografija i kod nas i u svetu promenila prirodu. Šezdesetih i sedamdesetih godina je pornografija postala umetnički pretenciozna, pojavili su se arthaus i autorski pornići. Za kratku istoriju sloma mejnstrim pornografije preporučujem članak harvardske profesorke Katrine Forester u „Njujorkeru“.

Vrhovni sud Kalifornije je 1989. godine presudio da snimljeni seks nije prostitucija. Tada je dolina San Fernando počela da oponaša susedni Holivud, po velikim i skupim produkcijama i stvaranju zvezdi tog žanra. Porno zvezde kao Džena Džejmison postale su samosvesne i bogate.

To ih je razlikovalo od ranije generacije, koju simbolizuju Linda Lovlejs iz „Dubokog grla“ (1972) i Trejsi Lords. Linda je tvrdila kako je „Duboko grlo“ filmovano silovanje. Za Trejsi Lords se pokazalo da je bila maloletna u svojim najčuvenijim filmovima. Obe su bile bedno plaćene za svetske hitove. Za razliku od njih, Džena je prihodovala i po trideset miliona dolara godišnje.

Džena Džejmison i Donald Tramp 2008. godine

Ali, taj zvezdani trenutak porno filmova kratko je trajao. Demokratizacija pornografije putem interneta i društvenih mreža dovela je do uništenja te industrije. Publika se okrenula amaterskim i kućnim pornićima koji su delovali „autentično“, dok su velike pornografske produkcije počele da se posmatraju kao izveštačene. Više nije bilo velikih zvezda. Svako može da postane glumac ili reditelj pornića.

Čudnovato, radnici, mahom radnice, u porno industriji podelili su sudbinu novinara i javnih intelektualaca. Svako može da napiše vest ili izrazi mišljenje o bilo čemu. Pojavila se i politička pornografija, čak i u zvaničnim „medijima“. Anonimni „novinari“ (sramota je za njih upotrebiti tu reč) pune tabloide (koje je nedolično zvati novinama) nepismenim gadostima.

Dolazak interneta

A tek je internet postao dzungla u kojoj je glavni plen prljavština. Plen kupe veliki, kapitalistički lovci. Iako po istraživanju koje je „Fajnenšal tajms“ sproveo za svoju podkast seriju „Hot Money“ pornografija zauzima osam odsto čitavog internet tržišta, radnice u toj industriji nemaju mnogo od toga.

Šira Tarant i njena knjiga

Šira Tarant je u svojoj knjizi o porno industriji izračunala da porno glumice koje snimaju tri analne penetracije mesečno zarađuju za trećinu manje od učiteljica u američkim državnim školama. Da ne pominjemo snimke pravih silovanja i osvetničke porniće koji su preplavili internet. Pornografija je tako opet postala simbol mračne strane kapitalizma.

Postoje pokušaji da se spreči zlostavljanje i iskorištavanje ljudi u toj privrednoj grani. Autorka knjige „Philosophy, Pussycats and Porn“, „žena našeg porekla“ Stoja, u svojim tekstovima se zalaže za dostojanstvo radnika u toj industriji. U svom tekstu za „Njujork tajms“ Stoja pokušava da objasni kako je moguća dobra, ili etična pornografija.

Masterkard i Viza pokušavaju da ograniče zloupotrebu njihovih kartica i finansiranje nasilnih i isuviše izopačenih sadržaja. To dovodi do neobičnih ishoda, pa Stoja u intervjuu za „Fajnenšal tajms“ kaže da ne može da ukuca reč „menstruacija“ na svoj porno četboks, jer je sve što sadrži reč „krv“ zabranjeno, ne bi li se izbegli pornići sa sakaćenjem i mučenjem.

Na drugoj strani, moćnici pomeraju granice. Tako je do 2016. godine bila zabranjena reč „zlatni tuš“. Onda je Donald Tramp javno porekao da učestvuje u „zlatnom tuširanju“, to jest uriniranju po drugima. Posle toga, pojam se legalno pojavio na komercijalnim porno sajtovima.

Kod nas je situacija bila još gora. Svako ko je gledao film „Made in Serbia“ (2005), bio je zapanjen bedom u kojoj žive junaci srpskih pornića.

Sveprisutnost pornografije na internetu oživela je večite diskusije o uticaju onoga što ljudi čitaju ili gledaju na njihove duše. Pogotovo se razmišljalo o tome da li deca i tinejdzeri oblikuju svoje nazore na osnovu pornića. Da li pornografija podstiče nasilje prema ženama i posmatranje žena kao objekta? Ili ona samo odražava ionako postojeće društvene stavove? Da li pornografija izopačuje predstavu pre svega mladih muškaraca o odnosima između polova? Zanimljivo, i kritičari romantičnih komedija često smatraju da ove komedije sa srećnim krajem stvaraju nerealnu sliku tih odnosa, ovaj put više kod mladih žena.

Tržišta pažnje

Onda se pojavila platforma „Only Fans“ 2016. godine. Dva miliona izvođača je 2021. imalo publiku od 130 miliona korisnika. Nisu svi sadržaji na toj platformi erotski. Ima i muzičara i fitnes trenera. Novina je u tome što korisnici direktno plaćaju autorima. Da li nešto slično može da spase i novinare, kolumniste, pa i sve druge intelektualce koji objavljuju svoje misli? Čisto sumnjam. Zarada na internetu se ostvaruje na „tržištu pažnje“ (attention market).

Američka sociološkinja Ešli Mirs, naša snajka, napisala je prošlog leta veliku studiju u „Ekonomistu“ u kojoj je pokazala kako je grupa bivših mađioničara namlatila milione snimajući video klipove za društvene platforme. U jednom od tih klipova, žena pravi milkšejk u klozetskoj šolji i onda ga kaobajagi pije na slamčicu.

Svi klipovi su pažljivo pripremljeni i pomno se prati šta je tačno gledano. Najbolje su prolazili oni video snimci koji su izgledali kao da su amaterski snimljene čudne scene iz „pravog života“. Recimo, žena se nenadano vraća kući, švalerka se krije.

Ešli Mirs i njena knjiga

Na prvi pogled, najveći problem za intelektualne sadržaje u internet svetu je kratki raspon koncentracije na tržištu pažnje. Od autora čije smo tekstove nekada sa divljenjem čitali, možda bi samo Duško Radović uspeo da se uklopi u pripovedanje kraće od minuta. Mada, veliko je pitanje kako bi njegove radijske poruke izgledale kao video klipovi.

A ipak izgleda da za intelektualne sadržaje, bar kod nas, ne važi pravilo „što kraće to bolje“. Neki intelektualci dobro prolaze na internet tržištu pažnje i sa veoma dugačkim klipovima. Jedan od njih je moj kolega, izuzetno šarmantan i duhovit nastavnik istorije Radovan Damjanović, poznat po neobičnim snimcima i knjigama o drevnosti Srba i srpskog jezika. On ima stotine hiljada pregleda na Jutjubu i hiljade čitalaca svojih knjiga, uključujući i Novaka Đokovića. Nasuprot onim mađioničarima, moj Radovan često govori u kameru sat vremena. Izlišno je reći da nijedan klip ljudi iz zvaničnog akademskog života ne može ni da priđe ovim brojevima.

Posetioci na sajmu erotike u Berlinu

Izgleda da aura zabranjenog i tajnog doprinosi gledanosti, kao i kod pornića. Koliko god to bilo teško, mejnstrim novinari i intelektualci moraju da se okušaju na tom, njima mahom nepoznatom, tržištu pažnje. Jer, za razliku od pornića, mišljenja o svetskim problemima koja se šire internetom nesumnjivo utiču na život.

Većina pornićara zna da su kurvopisi neka vrsta bajki. Međutim, ljudi koji stavove o medicini, kulturi ili politici traže po mrežama uglavnom ne znaju da prepoznaju šta su pouzdana mišljenja i činjenice. Trovanje svesti koje izaziva takvo neznanje daleko prevazilazi loš uticaj pornografije.

Piše:  PREDRAG J. MARKOVIĆ za OKO / RTS

Podijeli vijest na:

Pretplata
Obavijesti o
guest

0 Komentara
Inline Feedbacks
Pregledaj sve komentare