Bez obzira na bezumnost razaranja, mladi ljudi koji divljaju po francuskim gradovima izražavaju dubok gnev ukorenjen u poniženju koje se oseća širom zemlje, a ne samo u predgrađima
Veoma je primamljivo da se nedavni neredi širom Francuske posmatraju kao nastavak burnih događaja iz 2005, kada su nemiri u francuskim predgrađima – podstaknuti smrću dvojice mladića koji su bežali od policije – trajali 21 dan.
U prilog tome ide i postojanje dugoročnih političkih, ekonomskih i društvenih problema koji bi mogli delimično da objasne zašto stvari nisu krenule na bolje nakon skoro dve decenije, kao i zašto se pogoršalo policijsko nasilje nad mladićima arapskog i nezapadnog porekla, primećuje “Politiko”.
Ipak, ono što muči Francusku poslednjih dana “dolazi sa drugog mesta”, u odnosu na ono što smo videli ranije.
“Sada postoji osećaj poniženosti i obespravljenosti koji prožima francusko društvo, prevazilazi predgrađa i pretvara aktuelne nemire u sliku opšte frustriranosti. To bi trebalo duboko da zabrine ne samo francuskog predsednika Emanuela Makrona, već i demokratske lidere širom Zapada”, ističe portal.
Troškovi nereda su znatno veći od onih iz 2005. godine, ali je još značajnije to što danas u centru pažnje nije diskusija o problematičnim predgrađima.
Naime, danas većina izgrednika nema migrantsko poreklo, a veliki broj njih su maloletnici – neki čak sa svega 12 godina. I upravo to je ono što puni naslovne strane – njihova “ekstremna mladost” u kombinaciji sa njihovim “ekstremnim nasiljem”.
Malo ko je zaista iznenađen
Uprkos distopijskim slikama razgnevljene dece koja žele da unište sve oko sebe, skoro svi to razumeju – malo ko je zaista iznenađen.
“Zbog toga je 2023. drugačija od 2005. godine. Bez obzira na bezumnost razaranja, mladi ljudi koji divljaju po francuskim gradovima izražavaju dubok gnev ukorenjen u poniženju koje se oseća širom zemlje, a ne samo u predgrađima”, ističe “Politiko”.
Mnogi Francuzi, bez obzira na to gde žive, osećaju se kao deo rulje, zbog načina upravljanja i donošenja odluka.
Ne treba da se zaboravi da Makronova vlada nije nestručna, štaviše, daleko je od toga. U poređenju sa načinom na koji su se druge vlade borile sa pandemijom kovida-19, energetskom krizom ili inflacijom, Francuska je to uradila dosta dobro.
Problem je u tome što je aktuelna vlada – uprkos tehnokratskoj moći – dala svim segmentima francuskog društva razlog da se osećaju kako se njima upravlja ponekad stručno, ali gotovo uvek sa ponižavajućim nekažnjavanjem.
U tom procesu je povređeno ili ubijeno previše ljudi – francuska policija danas usmrti četiri puta više ljudi nego 2010. godine, podstičući cikluse protesta i represije.
To ne umanjuje činjenicu da se pojedinci u društvu češće suočavaju sa teškoćama i nepravdama, nego neki drugi. Ali isto tako ne treba prenebregnuti da su sve češći i nasilniji talasi nasilja delom podstaknuti time što su svi u Francuskoj bar malo osetili ukus poniženja koje su mnogi trpeli decenijama.
Ciklus nasilja, kako od strane policije, tako i od strane izgrednika, odvija se u fragmentiranom političkom pejzažu koji će biti sve teži za snalaženje. Neredi zbližavaju desnicu i krajnju desnicu, što je tendencija koja je prisutna u mnogim evropskim demokratijama i koja će imati posledice na izbore za Evropski parlament sledeće godine.
Osim toga, primećuje “Politiko”, time se stvara pritisak i na duboko podeljenu levicu – rastrzanu između svojih želja za socijalnom pravdom i zahteva birača koji su sve prijemčiviji za obećanja desnice o uvođenju reda.
Tome u prilog ide i istraživanje koje je objavio “Figaro”, a čiji rezultati pokazuju da većina ispitanika očekuje oštrije mere od izvršne vlasti, naročito po pitanju migracija, a za nasilje okrivljuju neuspeh migracione politike.
Politika za obespravljene
Ono što se dešava u Francuskoj je slika političkog neuspeha predsednika Emanuela Makrona i njegove vlade, a možda i političke klase u celini, oštro ocenjuje “Indijan ekspres”.
Od kada je preuzeo dužnost 2017. godine, Makronov mandat potresaju protesti, od “žutih prsluka” preko protivljenja penzionoj reformi, pa sve do poslednjeg talasa izazvanog smrću sedamnaestogodišnjeg tinejdžera.
Naelovu smrt mnogi vide kao deo obrasca po kojem policija viktimizira imigrante i građane iz bivših francuskih kolonija.
“Osnovno obećanje slobode, jednakosti i bratstva koje se nalazi u srcu francuskog nacionalnog identiteta nije uspelo da se prilagodi ideji da francuski građanin govori različite jezike, ili da može, kao neko čija se zajednica suočila sa brutalnošću kolonijalizma, da ima drugačiji odnos prema državi i njenim simbolima”, navodi se u tekstu.
Izbori 2022. pokazali su jačanje desno orijentisane stranke Marin Le Pen, kao i levičara predvođenih Žan-Lik Melanšonom. Makronov odgovor je bio skretanje udesno, ali to nije utešno za one koji se pribojavaju da može da ih zadesi sličan sudbina kao Naela.
Francuskoj je potreban bolji način da se izbori sa protestima, nego što je raspoređivanje 45.000 policajaca i hapšenje više od 3.000 građana. Potrebno je voditi politiku koja će da omogući obespravljenima – bilo da vuku poreklo iz bivših kolonija i žive u gradovima, ili su poljoprivrednici i radnici koji se boje promena – da se osećaju kao da ih neko vidi i čuje ono što imaju da kažu, zaključuje “Indijan ekspres”.
