“Jedan, dva, tri, četiri”, uzvikuje Pol Makartni u mikrofon, a onda kreće razigrani i promukli rokenrol. “I saw her standing there”, pevaju u tom trenutku blago prehlađeni Makartni i Džon Lenon.
To je furiozni početak albuma koji je konačno katapultirao četiri momka iz Liverpula na vrh muzičke scene.
Album “Please Please Me” pojavio se u Velikoj Britaniji pre ravno šest decenija, 22. marta 1963, i odmah je dospeo među prvih deset albuma. Mesec i po kasnije zaseo je na prvo mesto top-liste i tamo ostao duže od pola godine. A onda ga je na vrhu smenio idući album istog sastava, “With The Beatles”.
Uspeh je došao posle šest godina obijanja pragova klubova i producentskih kuća i zasluga je dvojice ljudi koji su verovali u mladiće: njihovog menadžera Brajana Epstina i producenta Džordža Martina.
Veruju u svoje pesme
U retrovizoru ostaje kraj 1962. godine, prilično čudnovat za Bitlse. Oni jesu sve poznatiji, ali i dalje sviraju u malim domovima omladine ili kao predgrupa.
Neumorni su, putuju po Engleskoj, redovno sviraju u “Star Klubu” u Hamburgu, u televizijskim emisijama. Nekad imaju po dva nastupa dnevno. Najavljuju ih kao “dinamične”, kao „senzaciju“. Obožavalaca je sve više.
Prvi singl “Love Me Do” iz oktobra 1962. je solidan uspeh, dovodi ih na 17. mesto top-liste. Džordž Martin je ubeđen da je vreme za novi hit. Predlaže “How Do You Do It” koji je napisao traženi kompozitor Mič Marej.
Ali, Bitlsi više veruju u sebe. Hoće da izbace materijal koji su sami napravili. Iz fioke se vadi Lenonova stvar „Please Please Me“, snimljena u isto vreme kad i „Love Me Do“.
Već je i naslov lascivna igra reči, pikantna za Englesku šezdesetih godina. Na Martinovo insistiranje, Bitlsi ponovo ulaze u studio da istu pesmu snime u drukčijem, bržem aranžmanu.
“Upravo sam snimio vaš prvi broj jedan”, rekao je producent kad je posao završen. I bio je u pravu. Singl je objavljen u januaru 1963. godine.
Tada je muzička javnost razumela da ti uzbudljivi ritmovi, genijalni tekstovi, rifovi i usna harmonika nadilaze male tmurne klubove.
Trinaest paklenih sati
Sledi iscrpljujuća turneja, popularna pevačica Helen Šapiro vodi Bitlse sa sobom. Nijedan koncert se ne odbija. Kada ih mesec dana kasnije Martin poziva u studio da snime ceo album, mladići su na izmaku snaga. Neki su i bolešljivi. Ali, sve snimaju za samo trinaest sati u jednom danu.
Na poslednjoj snimljenoj pesmi, “Twist and Shout”, zauvek je zabeležen raspuknuti Lenonov glas. Tada nije mogao bolje da otpeva, ali je baš tako i ispalo legendarno.
Kažu da je tog dana popijeno obilje čaja i toplog mleka. Bilo je tableta za grlo, ali i neizbežnih cigareta.
Martin snima na samo dva kanala, sve je svedeno i sirovo. I tako nije jeftino za ono vreme – 400 funti ih je koštala produkcija, to mu dođe današnjih 8.500 evra.
Bilo je neuobičajeno da na debitantskom albumu bude čak četrnaest pesama. Kao i to da bend kod producenta progura sopstvene kreacije. Slavu kompozitora i tekstopisaca Lenon i Makartni podelili su među sobom. Dogovorili su se da sve potpisuju zajedno, čak i ako je samo jedan od njih dvojice autor.
Album “Please Please Me“ zvučao je sveže i uzbudljivo, ali iza njega su gvozdena disciplina, težnja za savršenstvom i nepokolebljiva volja da se napravi nešto veliko. Tako ne samo da je počela bitlmanija, već i novi pravac pop-muzike koji će nadahnuti generacije širom sveta.
