Ljubitelji filma i pozorišta zvali su ga Simke, Kaja, Živac, Ivan, Vjeko Kralj i Golub, a za kolege i prijatelje bio je i ostao – Glogi.
Kovrdžave kose i naboranog lica, na kome su se smenjivali mio osmeh i namrgođen pogled, Nebojša Glogovac je za života u srpskoj kinematografiji i pozorištu ostavio neizbrisiv trag, pokrivajući širok spektar likova.
Igrao je očajnog oca, mentalno obolelu osobu, mafijaškog bosa i policajca, a nije se libio ni da uđe u ulogu vođe kolaboracionističkog četničkog pokreta iz Drugog svetskog rata ili hrvatskog gej desničara i transvestita.
“Nisam siguran u to što tvrdim, ali mi se činilo da je mogao da se znoji kada hoće – hajde Glogi, znoji se i on se znoji”, govori reditelj Radivoje Raša Andrić za BBC na srpskom, koji je u više navrata radio sa proslavljenim glumcem.
Pored velike glumačke umešnosti, duhovitih situacija sa snimanja i druženja, Glogovca će pamtiti i po “zgužvanom licu” zbog čega su ga, kako kaže, zvali šar pej po kineskoj rasi pasa naborane kože.
“Pritisne prste na čelo, a palac na bradu i celo lice mu se zgužva – to je bilo toliko smešno kada uradi”, smeje se Andrić i sada.
U bogatoj karijeri igrao je u više desetina filmova, serija i pozorišnih predstava.
Glavne i zapažene uloge ostvario je u filmovima Ubistvo s predumišljajem, Do koske, Spasitelj, Nebeska udica, Normalni ljudi, Munje, Kad porastem biću Kengur, Klopka, Ustav republike Hrvatske, Južni vetar i drugima.
Vlastiti pečat je ostavio i u pozorištu glumeći u mnogim nagrađivanim predstavama, između ostalih, U potpalublju, Zlatno runo, Razbijeni krčag, Hamlet i Haderfild, na kojoj je radio sa britanskom rediteljkom Aleks Čizholm.
Pamtiće ga, kaže, kao “jednog od najvećih glumaca njegove generacije”, ali i kao “izuzetno šarmantnu i divnu osobu, sa toplim i opakim smislom za humor”.
“Sećam se da je veoma voleo svoju porodicu, kao i piće, pušenje i da se zabavlja koliko je mogao”, govori Čizholm za BBC na srpskom.
Nebojša Glogovac je preminuo u 49. godini, 9. februara 2018. u Beogradu, posle kratke i teške bolesti.
Od pevanja u crkvi do sporedne uloge u ‘Boljem životu’ i studiranja glume
Prvi javni nastup Glogovac je imao kao dete iz sveg glasa pevajući i recitujući pesmice u crkvi u Pančevu, da bi već početkom 1980-ih, sa 12 godina, uplovio u glumačke vode kao član Dečje dramske grupe Radio-televizije Beograda.
To mu je omogućilo da kao školarac debituje na televiziji u seriji Priče iz Nepričave, rame uz rame sa velikanom jugoslovenskog glumišta Zoranom Radmilovićem.
Nekoliko godina kasnije, kao tinejdžer, pojavio se i u jednoj od najpopularnijih jugoslovenskih serija Bolji život, odigravši epizodnu ulogu školskog druga Bobe Popadića, koga je tumačio Dragan Bjelogrlić.
Glumom se amaterski bavio i u Pančevu kao član Ateljea mladih gde je prvi put stao i na “daske koje život znače” u predstavi Mušica koju je režirao njegov kolega Milenko Zablaćanski 1989.
Naredne godine je upisao Fakultet dramskih umetnost (FDU) u Beogradu, napustivši studije psihologije posle nekoliko semestara.
Našao se, kako mnogi smatraju, u izuzetno jakoj klasi profesora Vladimira Jevtovića sa Sergejem Trifunovićem, Natašom Ninković, Vojinom Ćetkovićem i Nelom Mihailović.
Iako je o ovoj klasi slušao kod kuće, a neretko i posećivao kolokvijume i ispite koje im je njegov otac Vladimir držao, profesorov sin, takođe glumac, Ivan Jevtović kaže da je prvi zvanični susret sa starijim kolegom imao na improvizovanom fudbalskom terenu u dvorištu fakulteta na jesen 1992.
Glogovac je tada bio treća godina, mlađi Ivan Jevtović brucoš, a rezultat – egal.
Kaže da se “vrlo dobro seća” Glogovčeve “neverovatne upornosti”, osobine koja će ga krasiti i tokom karijere.
Za razliku od ostalih, dodaje, bio je “od početka do kraja konstantan i u napadima, odbrani, markiranju i svemu”.
“A što se fakulteta tiče, bio je vrlo efikasan i predan, ali i diskretan – nije imao potreba da istrčava.
“Na kolokvijumima i ispitima je postepeno gradio zanat, odnosno preuzimao od profesora”, govori Ivan Jevtović za BBC na srpskom.
‘Znaš kako se postaje pravi šampion? Izađeš na teren kad je najteže i pobediš’
Prvi naredni, profesionalni susret Jevtović i Glogovac su imali leta 1996. u predstavi U potpalublju, rađenoj po istoimenom romanu Vladimira Arsenijevića koji je dve godine ranije dobio NIN-ovu nagradu za ovo delo.
Glogovac je do tada već imao “neverovatan niz” viđenijih uloga u predstavama Velika pljačka, Tamna je noć, Lažni car Šćepan mali i Bure baruta koje su igrane, kako u njegovom matičnom Jugoslovenskom dramskom pozorištu, tako i na drugim beogradskim scenama.
Na poziv reditelja predstave U potpalublju Nikite Milivojevića, Jevtović je uskočio u ulogu Vanje koju je do odlaska u manastir glumio Rasko Lupulović, dok je lik Vladimira tumačio Glogovac.
Dočekao ga je rečima “hajde mali da vidim da l’ možeš”.
“Bio je vrlo zahtevan, ali ne zato što ima neki animozitet, problem ili prepreku nego zato što je to bila jedna od njegovih konstanti.
“On je uvek sebi postavljao izazove i bio je vrlo striktan u tome da istera do kraja, i opravdano je to zahtevao i od kolega”, smatra Jevtović.
Uporedo sa pozorišnim krenuli su i filmski angažmani, pa je do te 1996. Glogovac imao i prvu glavu ulogu u ostvarenju Gorčina Stojanovića – Ubistvo s predumišljajem.
Do kraja decenije je snimio još nekoliko filmova, između ostalih, i Do koske, Spasitelj, Bure baruta i Ranjena zemlja.
“Nizao je fantastične uloge, radio je velike projekte, svi živi su bili svesni o kakvom se moćnom glumcu radi”, naglašava Jevtović.
A onda je 2000, nekoliko meseci posle NATO bombardovanja Savezne Republike Jugoslavije, snimljena Nebeska udica gde su se dvojica kolega ponovo sastali.
Film prati sudbinu grupe momaka iz kraja koji tokom bombardovanja Beograda utehu pronalaze igrajući basket, prethodno sredivši ruinirani teren ispred zgrade.
U ovom ostvarenju Ljubiše Samardžića i srpskom kandidatu za Oskara te godine, Glogovac je igrao glavnu mušku ulogu, bivšeg reprezentativca Kaju, a Jevtović njegovog druga Turču.
“Nebojša kao prva lokomotiva…”
“Uvek je bio lokomotiva, u svakom projektu”, smatra Jevtović.
Naglašava da je “imao veliku čast” da pored kolektivnih, odigra i nekoliko “duo scena sa Glogijem”.
Bilo je, dodaje, kao onomad u pozorištu, izazovno i “neka vrsta kreativnog revolveraškog dvoboja – da vidim šta imaš”.
Zajedničke, intimnije scene su imali i u narednom filmu Normalni ljudi, koji je, dodaje, takođe bio “majstorija”.
Pogledajte video: Milan Marić: “Tri najveća izazova kada sam glumio Čedomira Jovanovića”https://www.b92.net/embed/bbc.php?nav_id=1847266&part=1
‘Ulazak u um i telo’ Ivana iz Hadersfilda
Glogovac je tokom bogate karijere nastupao u desetinama pozorišnih predstava, a jednu od najistaknutijih uloga imao je u Hadersfildu, gde je tumačio lik Ivana, bivšeg džudiste i pacijenta psihijatrijskih ustanova.
Predstavu ,po scenariju Uglješe Šajtinca, režirala je britanska rediteljka Aleks Čizholm, koja srpskog glumca pamti i kao “prirodnog i instiktivnog” sa ogromnom harizmom “na sceni i van nje”.
Ona kaže da je to i navelo mnoge u pozorištu da pomisle da će zaigrati u ulozi glavnog lika Raška, koga je naposletku tumačio Goran Šušljik, ali se Glogovac ipak odlučio za “naizgled sporednu ulogu” Ivana.
“Kada sam prvi put sela da popričam sa njim rekao je kako mu je ta uloga bila interesantnija, veći izazov i da je više trebalo da istražuje”, govori Čizholm.
Odmah se, dodaje, videlo da je mogao da “zakorači u um i telo” liku, ali kada bi predstava počela i on postao Ivan, igrao bi je “bez svesnog izbor”.
“Kasnije mi je rekao da ne zna kako je izveo tu ulogu, nije svesno delovao.”
Predstava je premijerno izvedena početkom 2005. godine u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, uz “najneobičnije iskustvo” koje je Čizholm imala u poslu.
Kaže da nikada pre “nije videla veću vezu između glumaca, priče i publike”.
“Nebojšin nastup u ulozi Ivana dao je publici nešto što im je preko potrebno, a da to ne znaju – nadu u iskupljenje i katarzu”, dodaje.
Predstava je 2007. ekranizovana, a Čizholm je na premijeri filma poslednji put videla proslavljenog glumca.
Glogovac je samo za ovu ulogu dobio više priznanja, poput nagrade Zorana Radmilovića u Zaječaru i Sterijinu nagradu za glumačko ostvarenje u Novom Sadu.
Pored Hadersfilda, Glogovac je do kraja života, između ostalog, igrao i u predstavama Metamorfoze, Sumnjivo lice, Razbijeni krčag i Hamlet.
Glogi
- Rođen je 30. avgusta 1969. godine u Trebinju, u tadašnjoj jugoslovenskoj republici Bosni i Hercegovini
- Sa pet godina se sa porodicom preselio u Srbiju, prvo u Opovo, a zatim u Pančevo gde je njegov otac Milovan dobio službu kao prota u Uspenskoj crkvi
- U Pančevu je završio gimnaziju “Uroš Predić”, a potom upisao psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu
- Godine 1990. upisao je glumu na Fakultetu dramskih umetnosti u klasi profesora Vladimira Jevtovića
- U bogatoj karijeri glumio je u više od 60 filmova i televizijskih serija i četrdesetak pozorišnih predstava
- Višestruko je nagrađivan, a neke od najznačajnijih priznanja koje je za života dobio su Sterijina nagrada, Car Konstantnin u Nišu i Zlatna arena u Puli
- Posthumno mu je dodeljen i Dobričin prsten, nagrada koja se daje glumcima za životno delo
- Iz prvog braka sa Minom Glogovac imao je dvojicu sinova, a dok je sa suprugom Milicom Šćepanović dve godine pre smrti dobio ćerku
- Preminuo je na Institutu za onkologiju i radiologiju Srbije u Beogradu posle kratke i teške bolesti 9. februara 2018.
- Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu
Ćorav vodi slepog
Radivoje Raša Andrić je režirao dva filma u kojima je Glogovac imao zapažene uloge – Munje i Kad porastem biću kengur, prethodno se uverivši u njegove sposobnosti i veštine na drugim projektima gde je radio kao asistent ili pomoćnik režije.
“Bio je odličan glumac koji je, čak i neke glupe replike koje su šuplje zvučale napisano ili kad ih ja pročitam dok radim na scenariju, govorio tako da ne zvuče šuplje”, naglašava reditelj.
Kaže da je snimanje oba njegova filma teklo glatko i da su se na setovima stalno smejali i zabavljali.
Zabeležena je i pokoja anegdota, doduše, po prikazivanju.
Tako je na premijeri Munja u Sava centru marta 2001. Andrić morao da izvede Glogovca na binu po mrklom mraku kako bi se sa ostatkom ekipe poklonio publici kada ih svetla obasjaju.
“Imao je veliku dioptriju, a ja imam kokošje slepilo i onda me je pred izlazak držao za ruku da ga vodim da se ne izgubi u mraku.
“To nam je bilo smešno pošto sam ga posle stalno na projekcijama po Srbiji držao za ruku i tako ćorav vodio slepog”, prepričava reditelj osmehujući se.
Pored ovih dogodovština u vezi sa poslom, Andriću će zauvek ostati u sećanju i utakmica između SR Jugoslavije i Hrvatske avgusta 1999. na Marakani, današnjem stadionu “Rajko Mitiću”, koju je gledao sa Glogovcem, inače velikim navijačem Crvene zvezde.
Usred ovog kvalifikacionog meča za Evropsko fudbalsko prvenstvo 2000. nestala je struja, a Andrić tvrdi da je na tribinama uzvikivano ime naučnika Nikole Tesle.
“Sećam se koliko smo umirali od smeha, kakav je duh naroda koji iste sekunde kada je nestalo struje i utakmica prekinuta počeo da skandira njegovo ime.”
Glumačka super mašina
Nebojša Glogovac je tokom karijere tumačio veliki broj likova različitih naravi, temperamenta, osobina, navika, pogleda na svet i mentalnog sklopa.
“Pored neizostavnog talenta, imao je i neverovatnu, diskretnu, ali manijačku upornost”, tvrdi njegov kolega Ivan Jevtović, glumac Ateljea 212 i profesor glume.
Seća se i ispita kolegine klase na sceni jednog od beogradskih pozorišta gde je Glogovac kao student druge godine prikazao vlastito umeće igrajući sa kolegama dela Antona Čehova, Fjodora Dostojevskog i Vilijema Šekspira.
“I sad se ježim kad pomislim na to – fantastičan raspon komičnog, dramskog, grotesknog, tragičnog dejstva.
“Četiri, pet boja što je jedan vanserijski kvalitet gde se već na drugoj godini glume vidi da će njegovim glumačkim habitusom sve biti pokriveno”, priseća se Jevtović.
Kaže da je učitavao sve najbolje od profesora, ali i kolega, bez obzira na starosnu dob, “stavljajući to u svoj glumački mozaik”.
“Tako da se radi o jednom sjajnom talentu koji je mnogo radio, dobro se razvijao i bio nešto što bi se zvala glumačka super mašina”, dodaje glumac.
Jevtović ističe da mu je jedino žao što se na neki način oglušio o savet i pitanje njegovog oca Vladimira koje je često postavljao njemu i kolegama – kad se regenerišete i kad je pauza.
Nebojša je, kaže, nikada nije imao ili je bila nedovoljna.
“Imamo čast da vidimo šta je sve uradio i da se divimo tom delu, ali mi je naravno žao što nije tu sa nama i krivo mi je što nemamo prilike da svih ovih godina od kako nije tu vidimo šta bi još mogao da uradi da je malo češće pauzirao”, navodi Jevtović.
Bonvivan spreman da sa mlađim kolegama podeli znanje
Glogovac je bio svojevrsni bonvivan i hedonista – uživao je u vožnji motorom, igrajući bekgemon (vrsta igre na ploči) i druženju sa prijateljima.
Sa druge strane za sebe je govorio i da je kampanjac “koji stvari rešava u finišu – ali na vreme”, asketa i da “često bolje funkcioniše u haosu, nego u savršenom redu”.
Raša Andrić kaže da je bio “pun života, vrlo duhovit i stalno u nekoj akciji”, ali i izuzetno načitan, te je sa njim mogao da razgovara kako o filmu i književnosti, tako i o muzici.
Bio je, dodaje, i izuzetno zabavan, ali ne i naporan kako pojedini glumci, posebno u grupi, umeju da budu, posle čega se druženje pretvori u “takmičenje ko će da bude u centru pažnje”.
“Glogi nije bio u tom fazonu da se takmiči i to je bilo najbolje u tom njegovom pristupu životu van filma”, naglašava Andrić.
Često se mogao videti i u kafićima i pozorišnim klubovima.
I upravo je slika Nebojše Glogovca kako sedi za stolom bifea Jugoslovenskog dramskog pozorišta dočekala njegovog mlađeg kolegu Miodraga Dragičevića prvog jutra kada je došao na posao.
“To nikad neću zaboraviti, kad sam ušao u pozorište i ugledao njega, nije imao probu, već je došao da popije kafu i pročita novine Sportski žurnal”, govori 28-godišnji glumac za BBC na srpskom.
Zajedno su imali prilike da glume u televizijskoj seriji Pet reditelja Balše Đoga, gde je iskusni Glogovac udelio nekoliko korisnih saveta Dragičeviću koje ovaj i danas koristi u poslu.
“Davao mi je dobre indikacije i time dosta uticao da naučim kako se, na primer, glumac priprema i ponaša pred kadar.
“Verovatno je i drugim kolegama sa kojima je radio davao savete, jer dobar kolega ne drži za sebe, nego deli to znanje”, dodaje.
Iskusni Glogovac je uticao na mnoge mlade glumce, pa i na samog Dragičevića.
On smatra da je stariji kolega “postavio standard koji novije generacije gledaju da ne spuste, već da budu u ravni sa tom linijom”.
Miodrag Dragičević je i prvi laureat nagrade “Nebojša Glogovac” koju JDP dodeljuje “za izuzetnu umetničku kreaciju”, od 2021. godine.
“To mi je bio vetar u leđa i pokazatelj da sam radio dobro i da sam gradio dobre uloge.
“I onda kada dobijete nagradu koja nosi njegovo ime, to je stvarno podstrek, podsticaj i snaga za sve dalje projekte”, zaključuje Dragičević.
Posveta umesto zaključka
Na proleće ove godine na bioskopskim platnima trebalo bi da se pojavi i nastavak kultnog Andrićevog filma, sada pod nazivom Munje opet.
Tu su dvadeset godina stariji Pop, Mare, Gojko Sisa, Kata, Lola, a biće i policajac, obećava reditelj.
“Teško mi je i da razmišljam, nisam se baš navikao na ideju da ga više nema.
“Ali Glogi postoji u filmu na jedan specifičan način i film je posvećen njemu”, zaključuje reditelj.
Izvor: BBC News na srpskom
