Ovo je pitanje koje je već počelo da parališe evropsku sigurnost i učinilo Stokholm ranjivim, a ide naruku ruskom predsedniku Vladimiru Putinu, piše novinar, publicista i istraživač Mark Almond u komentaru za britanski “Telegraf”.
Svi, uključujući i zvaničnike u Ankari, mogu da vide da Švedska ispunjava kriterijume za ulazak u NATO. Problem je u tome što je Erdogan, ohrabren svojom trećom izbornom pobedom, više nego ikada usredsređen na sprovođenje politika koje dovode u pitanje ne samo Zapad, već i same principe demokratije i ljudskih prava koje je NATO ovde da brani.
Prema rečima autora, reč je o čoveku koji progoni svoje rivale i zabranjuje im da se bave politikom.
Sada, međutim, on tu vrstu autoritarnosti podiže na novi nivo, zahtevajući da Švedska izruči njegove određene protivnike pre nego što on može da se pridruži NATO-u.
Prema Almondu, može se raspravljati o ispravnosti ili pogrešnosti švedske politike azila za Kurde. Ali, pita se autor, može li bilo koji zagovornik pravne države pristati da strana vlada odlučuje koga će ta država proterati sa svoje teritorije?
Pogrešne procene
Kao primer navodi istorijsku situaciju kada je nakon pokušaja atentata na Napoleona III 1858. godine od bivšeg izbeglice u Velikoj Britaniji (Feliče Orsini, op. a.), Francuska zahtevala izručenje drugih disidenata, protivnika njegovog režima.
Digla se prašina u parlamentu i štampi oko dozvoljavanja stranom diktatoru da odlučuje ko može da boravi u Britaniji, bez obzira na to da li je ona bila saveznik protiv Rusije u Krimskom ratu. Sasvim glupo, navodi autor, neki analitičari su Erdoganovu postizbornu vladu protumačili kao pozitivan znak jer je imenovao “pravoslavnog” ministra ekonomije.
Računica i zaključak je bio da bi mogao da počne da se dogovara sa Zapadom o pitanjima kao što su Putinov rat u Ukrajini ili sudbina Sirije. Ali oni su, prema Almondu, bili duboko pogrešni.
Umesto toga, Erdogan se fokusirao na korišćenje i zloupotrebu strateške pozicije Turske u odnosu na Rusiju i Iran da bi manipulisao odbranom Evrope, procenjujući da su SAD i ključne članice NATO-a toliko željne da prihvate Švedsku u članstvo NATO-a da će na kraju prihvatiti njegove zahteve, koliko god šokantni ili štetni bili.
Što se Zapada tiče, nema potrebe da se od Erdogana pravi mučenik u očima turske javnosti ili, još gore, da se građani te zemlje osećaju kao da se njihova zemlja ne poštuje. Ali bila bi strašna greška, prema Almondu, popustiti pred zahtevima turske vlade dajući im na korišćenje riznicu sofisticiranih sistema naoružanja ili disidenata. SAD su već previše popustile, primer je isporuka nadogradnje za borbene avione F-16.
Erdoganov blef
Erdoganovo opravdanje za podrivanje NATO-a je to što turske nacionalne interese stavlja na prvo mesto i možda u to iskreno veruje. Međutim, NATO nije osnovan da služi samo Turskoj. Ako druge zemlje saveznice (uključujući i Mađarsku) smatraju da je prijem Švedske u njihovom sopstvenom nacionalnom interesu, a Turska ostaje hladna protiv toga, onda je sukob dobrodošao. A s obzirom na to da NATO nema proceduru za izbacivanje članica, ostalih 30 država članica moglo bi da zaobiđe Tursku na nekoj ‘ad hok’ osnovi.
Na primer, dalje navodi autor, čak i ako nije moguće zvanično primiti Švedsku sledećeg meseca, NATO stratezi i logističari ne bi trebalo da imaju problema da uspostave mehanizme saradnje sa Švedskom koji obezbeđuju većinu ili sve prednosti članstva. Uostalom, decenijama je „neutralna“ Švedska „de fakto“ sarađivala sa Severnoatlantskim savezom.
Ovakvo postavljanje Ankare na njeno mesto apsolutno bi predstavljalo i razotkrilo Erdoganov blef, i to ne samo što se tiče širenja NATO-a – jer turski predsednik deluje protiv zapadnih interesa u celini. On igra dvostruku igru sa Rusijom po pitanju Ukrajine, kao i njenog mešanja u Siriji i Iraku. Ova pitanja traže od Vašingtona da odluči šta su mu suštinski interesi.
Naravno, izbor turskog predsednika zavisi od turskog naroda, ali kada Erdoganova politika podriva bezbednost Zapada i promoviše interese Vladimira Putina, zaključuje Almond, mi (na Zapadu i u NATO) treba da se snažno i strateški odupremo. i prestanite da nazivate Ankaru vitalnim saveznikom.
