Svetom je odjeknula vest o Ivaou Hakamati, Japancu koji je oslobođen svih optužbi nakon što je čekao smrtnu kaznu skoro pola veka.
Hakamatu, nekadašnjeg profesionalnog boksa, optužili su za četvorostruko ubistvo svog šefa, njegove supruge i njihove dece još davne 1968. godine.
Tvrdilo se da je policija lažirala dokaze, a jedan od sudija koji je smatrao da je Hakamata nevin dao je ostavku pola godine nakon izricanja presude.
Bivšeg boksera i već dementnog starca pustili su iz zatvora 2014. pri ponovnom suđenju, a sada je konačno oslobođen svih optužbi.
Njegova priča podseća na onu Rubina Kartera zvanog Hurikejn, američkog kolege u ringu koji je nevin odgulio skoro 20 godina – takođe zbog ubistava koje nije počinio.
Neobično okrutan način
Kao jedan od razloga za puštanje Hakamate pre deset godina bilo je navedeno i njegovo narušeno mentalno stanje, što nije neočekivano nakon toliko godina u samici. Ipak, postoji još jedan faktor koji je mogao da ga gurne preko ruba – smrtna kazna u Japanu organizovana je na neobično okrutan način.
Za početak, Japan je jedna od retkih zemalja “razvijenog sveta” koje uopšte praktikuju smrtnu kaznu. Puno država ukinulo ju je u drugoj polovini 20. veka, a u Evropi se zadržala još samo u Belorusiji.
Što se tiče Japana, sve je ostalo kao nekad – pa i način izvršenja. Za razliku od električne stolice ili smrtonosne injekcije koje se koriste u SAD-u, u Zemlji izlazećeg sunca zatvorenici se ubijaju vešanjem.
Pre izvršenja zatvorenici budu smešteni u posebne ustanove, u kojima su uslovi puno stroži nego u običnim zatvorima – dane provode u malim tamnicama od oko pet kvadrata bez grejanja. Spavaju na strunjačama a imaju i umivaonik, WC, stolčić i policu, sa zaobljenim rubovima kako ne bi sami izvršili kaznu pre vremena.
Smrt čekaju u samici gde ne smeju da rade ništa
Osuđenici ne smeju da komuniciraju jedni s drugima. Za razliku od “običnih” zatvorenika mogu da se nadaju slobodi, oni koji čekaju smrt nemaju pravo na televizior, a mogu da imaju samo tri knjige. Dan im počinje u 7 ujutro a svetla se gse u 9 uveče, ali nikad se ne gase potpuno.
U ćelijama će kriminalci provesti najveći deo svog preostalog života – mogu da izađu kako bi se istuširali dva do tri puta nedeljno, i dva puta nedeljno imaju pola sata za vežbanje.
Osim toga, zapravo ne mogu da rade ništa. Zabranjeno im je da govore, proizvode bilo kakav zvuk, pa i hodaju po ćeliji ili gledaju oko sebe.
Moraju mirno da sede ceo dan, ili dok im stražar ne kaže drugačije. Kontakt sa spoljašnjim svetom imaju samo u posetama jednom nedlejno, ili slanjem pisama koja se pregledaju. Dozvoljeno im je da slušaju radio, ali ne i da sami biraju stanicu.
Verovatno najgori deo robijanja je neizvesnost – za razliku od SAD-a, niko ne zna kada će biti smaknut. Iako bi od osuđujuće presude do vešanja trebalo da prođe najviše šest meseci, u praksi neki (kao i Hakamata) čekaju svoju smrt decenijama. Za vešanje saznaju samo sat – dva pre termina.
Dan izvršenja
Na dan izvršenja, običaj je da se zatvorenik odvede u prostoriju za molitve. Tamo može pojesti nešto i zapaliti cigaretu, nakon čega ide u drugu, manju prostoriju – bilo s kipom Bude ili raspelom za hrišćane. Običaj je da tamo, ironično, nadzornik pročita službenu naredbu za smaknuće.
Na kraju se osuđenik s kapuljačom na glavi vodi do vešala, a trojica nadzornika pritiskaju dugme od kojih jedan otvara vrata ispod zatvorenikovih nogu. Ovaj mehanizam je čest i kod drugih metoda smrtne kazne – na kraju niko ne zna ko je od trojice nadzornika zapravo izvršio ubistvo.
Za smaknuće prodica saznaje tek nakon što se već dogodilo, a imena ubijenih su postala javno dostupna tek 2007.
Japanci su prilično tajnoviti oko celog procesa, pa nije retkost ni da se u slučaju većeg medijskog interesa pepeo zadrži u državnim institucijama.
Budući da se smrtna kazna dodeljuje samo onima koji su napravili uistinu strašne stvari, u Japanu je podržava oko 80% ljudi. Ipak, nakon tragičnog slučaja Ivaoa Hakamate, ponovo se pokrenula rasprava o (ne)humanosti prakse.
Prema podacima iz 2021., 107 japanskih zatvorenika čekalo je smrtnu presudu.