Iskusni zvaničnici i diplomate upozoravaju da ulazak Ukrajine u EU nije jednostavno pitanje, upozoravajući da bi Zelenski mogao biti žrtva nerealnih obećanja.
Prolazak kroz taj EU lavirint, kako prenosi Jutarnji list, uopšte nije lak, a za Ukrajinu je čak možda i nemoguć. Podseća se da u redu za članstvo u EU već čeka, i to decenijama, sedam kandidata: Turska, Crna Gora, Srbija, Severna Makedonija, Bosna i Hercegovina, Albanija i Moldavija.
Takođe, ističe se, kao veoma važan faktor, neizvesna ekonomska situacija, u smislu da bi ekonomska moć apsorbcije ekonomije EU kod integracije novih članica bila i više nego stres, čak I bez Ukrajine.
Plus, na to treba dodati da Ukrajina ima osetno niži BDP čak I od siromašne Moldavije, dok u tom smislu Srbija ili Crna Gora deluju kao vrlo bogate.
Problem je i broj stanovnika Ukrajine i njena veličina, jer je ona, osim Turske, daleko veća od svih ostalih aktuelnih kandidata za članstvo u EU pa je njena EU integracija I u tom smislu vrlo diskutabilna.
Ali, čak i da se svi ti podaci ostave sa strane, kada je reč o prijemu Ukrajine u EU otvaraju se dve ključne dileme: Prvo, da li je Ukrajina nakon rata uopšte u stanju da sprovede dugačku listu reformi koje su preduslov članstva u EU, a vrlo su zahtevne čak i za zemlje koje nisu prošle ratne užase. Drugo, da li je uopšte moguće drastično primeniti principe finansiranja programa EU kako bi se omogućilo primanje Ukrajine u članstvo?
Nema izgleda da će EU birokrate uspeti uopšte da daju odgovor na jedno od najvažnijih pitanja – kako prilagoditi zajedničku agrarnu politiku, kao i onu kohezijsku, koja podređuje raspodelu novca prema regionalnom principu. Zašto je to važno? Jer te dve temeljne politike čine 62 odsto sedmogodišnjeg budžeta EU i svaka predstavlja trošak od oko 370 milijardi evra. Otprilike tolika biće i cena obnove Ukrajine!
Ako pak Ukrajina dobije zeleno svetlo, EU će dobiti agrarne površine veličine Italije i veliku količinu poljoprivrednika. Ali, moraće mnogo toga da promeni unutar svoje administracije, i to na štetu ostalih članica.
A to se uopšte ne pominje u javnim nastupima političara jer bi, kada se brojke uzmu u obzir, Ukrajina mogla da postane najveći primalac EU novca namenjenog za agrarnu politiku.
Dalje, ostali bi se mogli zapitati zašto je to tako, pa bi na primer, tako francuski poljoprivrednici biti veoma ljuti.
Problem su takođe i fondovi regionalnog razvoja, koji služe za ujednačavanje stepena ekonomskog razvoja na nivou Unije, a Ukrajina je zbog rata postala veoma siromašna, što znači da bi ostale zemlje kandidati, kao i postojeće najsiromašnije članice, među kojima je i Hrvatska, morale da žrtvuju svoje ambicije koriščenja kohezionih fondova u korist Ukrajine, kojima su oni potrebniji.
To bi dalje značilo da bi se svi finansijski planovi EU totalno poremetili.
Sve ove dileme oko potencijalnog integrisanja Ukrajine u EU signaliziraju pak da rat i razaranja što pre treba zaustaviti jer su ekonomske posledice već sad tolike da svako njihovo dalje povećavanje čini scenario učlanjivanja još manje realnim nego što je trenutno.
