Kristofer Nolan danas je sinonim za holivudski blokbaster, ali čak i u njegovoj impresivnoj filmografiji postoje filmovi koji su nezasluženo ostali u senci.
Svojim režiserskim prvencom, eksperimentalnim filmom Following, Nolan je tek nagovestio talenat koji će ga u 21. veku potvrditi kao jednog od najvažnijih autora savremenog filma.
Vernost publike obezbedio je trilogijom o Mračnom vitezu (The Dark Knight), pomerao je granice originalnim hitovima poput Inceptiona (Početak), a trijumfovao je Oskarom nagrađenim Openhajmerom. Kako se njegov naredni projekat, Odiseja, već sada nestrpljivo iščekuje, jasno je da nijedan novi Nolanov film neće proći nezapaženo.
Pre nego što je postao superzvezda
Ipak, pre nego što se etablirao kao režiserska superzvezda, Nolan je snimio sjajan, ali često zaboravljen kriminalistički triler. Dok se njegov rani hit Memento danas smatra remek-delom, film koji je usledio posle njega svakako zaslužuje više pažnje.
Prvi korak u Holivudu — rame uz rame sa legendama
Insomnija (Nesanica) iz 2002. bio je prvi Nolanov film snimljen u saradnji s velikim studiom, što mu je omogućilo da radi sa glumačkim velikanima i oskarovcima kao što su Al Paćino, Robin Vilijams i Hileri Svank. Film je rimejk istoimenog norveškog trilera iz 1997, ali Nolan mu je dao svoj prepoznatljiv, mračni pečat.
Paćino igra detektiva Vila Dormera koji dolazi u udaljeni gradić na Aljasci da pomogne u istrazi ubistva. U tom mestu sunce nikad ne zalazi, a Dormera, koga prate glasine o korupciji, muči ozbiljna nesanica. Situacija se dodatno komplikuje kada slučajno upuca partnera i pokuša da zataška incident, samo da bi ubrzo shvatio da je ubica koga juri — video sve.
Film je naišao na odlične kritike (92% na Rotten Tomatoes) i zaradio 113 miliona dolara širom sveta. Ipak, s vremenom je pao u zaborav, zasenjen većim i ambicioznijim projektima koji su usledili.
Psihološka igra mačke i miša
Insomnia ili Insomnija je potcenjen triler koji, iako nije spektakularan poput kasnijih Nolanovih filmova, uspeva da drži publiku u napetosti od prve do poslednje scene. U rimejkovima je teško istaći se, ali Nolan uspeva da stvori jezivu atmosferu i postepeno gradi tenziju, oslanjajući se na jednostavniju, prizemniju priču.
Ovo nije triler u kom je glavni adut misterija ubice. Nema velikih preokreta — radnja se pretvara u psihološku borbu između korumpiranog policajca i inteligentnog zločinca. Postavlja se pitanje: dokle je detektiv spreman da ide kako bi sačuvao svoju tajnu? Paćino briljira kao moralno rastrzan glavni lik.
Ipak, ono što film zaista izdvaja jeste maestralna uloga Robina Vilijamsa kao negativca. Mračniju stranu već je pokazao u Zabranjenim fotografijama, ali ovde je briljantan kao proračunat i lukav čovek koji panično strahuje da ne bude uhvaćen. Njegov prvi telefonski razgovor sa Paćinovim likom električan je – Vilijams savršeno balansira između nervoze i uzbuđenja.
Ambijent Aljaske, gde sunce nikad ne zalazi, dodatno pojačava osećaj iscrpljenosti i nelagode – gledalac gotovo fizički oseća umor koji proživljava glavni junak. To je još jedan primer kako Nolan uspeva da publiku potpuno uvuče u filmski svet.
B92.
